Пише: Синан Гуџевић
Овога прољећа сам, у вријеме жестоких демонстрација и извјештаја о звучном топу у Београду, добио од Јохена Келтера пјесму Belgrad überall, дакле “Београд свуда”. Пјесми је аутор он, Јохен Келтер, и уз пјесму је била његова порука да би желио да пјесму преведем и објавим је, рекао је, “у оном загребачком листу за који пишеш”. Јохен Келтер је мој пријатељ већ преко 40 година, те знам да иза његове поруке стоји жеља да тако некако обиљежимо тих наших четири пута десет. Ево, дакле те пјесме:
Sie begegneten sich
zum ersten Mal in der Francuska Strasse
in Belgrad vor über vierzig Jahren
er war etwas jünger und sein Übersetzer
“Haschen“ hatte er falsch verstanden
meinte es ging ums Greifen – Aha!
Da liegst du falsch die neue Bedeutung
war noch nicht auf den jungfräulich
altmodischen Balkan vorgedrungen
haschen bedeutet kiffen Cannabis rauchen
der Engel im Gedicht greift nicht
er kifft Cannabis wie so manche Engel
unterdessen haben sich die Zeiten
die Zustände auch hier stark verändert
an der schon lange nicht mehr blauen Donau
sie aber waren in all diesen Zeiten Freunde
waren es und sind es bis heute geblieben
Они су се први пут
срели у улици Француској
у Београду прије више од четрдесет година
он је био нешто млађи а његов преводилац
криво је разумио “hachen“
мислио је да се ради о хватању – аха!
баш си промашио ново значење
још није било допрло до невиног
старомодног Балкана,
hachen значи пушити канабис
анђео у пјесми не хвата
он пуши хашиш као и многи други анђели
у међувремену су се вријеме
и прилике и овдје јако промијенили
на Дунаву одавно више не плавом
али они у свим тим временима
били су и остали пријатељи и то су остали до данас
Иако то није рекао, дискретан какав јесте, пјесник и доктор филологије Келтер, свакако је подразумијевао да ћу при објављивању превода пјесме додати и неопходно објашњење догађаја око глагола hachen, који стоји на почетку нашег пријатељства. Па ево.
За вријеме Октобарских сусрета писаца у Београду, године 1984, уочи великог читања пјесника у Коларцу, замолио ме Иван Ивањи, тадашњи секретар Савеза писаца Југославије, да преведем двије Келтерове пјесме које ће, након пјесникова читања у оригиналу, читати неки од глумаца који то чине за такав скуп.
И дао ми је Ивањи те двије пјесме, те ми рекао да се око нејасних мјеста могу посавјетовати и с пјесником, који је “ту у згради с другим гостима”. Сјео сам за један од два стола у предсобљу Савеза писаца, и руком превео двије пјесме. Сјео и превео, лако је написано, али није добро описано. За Келтера сам чуо истога дана кад сам га и упознао, ништа његова дотад нисам читао, те прве двије пјесме биле су и прво његово што сам прочитао, и одмах ме запало да преведем.
Видим, Келтер штеди на интерпункцији, пјесме с подземним водама, израз сведен на најнужнији. Кад сам био готов с послом, ушао сам у собу да Ивањију дам превод. Он ми је понудио да написано прекуцам на машини. Кад сам завршио, ушла су тројица пјесника, један од њих је био Келтер. Тако сам га упознао. Пјесма с глаголом hachen има наслов “Лаура” и посве је чудна. Овдје нема мјеста да је наводим цијелу, они који би је радо прочитали, ако таквих има, имају је у оригиналу и преводу на стр. 18 и 19, у избору из Келтерових пјесама под насловом “Догодине у Сарајеву”, објављеној 2015. у Загребу. Зато ево само некадашњег спорнога мјеста, послије исправљеног:
… Aber natürlich
bleiben Laura, Beatrice stumm
verzien sie sich in ihre Ecken
die Therapeuten in ihren weißen
Kitteln mahnen zum Gehen
zum Aufessen, zur Vernunft
zu Müsli und Kleie mitten im Frieden
die Engelein harken den Kies
Amor hascht…
… Но наравно
Лаура, Беатрис остају нијеме
Повлаче се у своје ћошкове
Терапеути у својим бијелим
одорама опомињу да се пође
доврши с јелом, на разум
на овсене пахуљице, на мекиње усред мира
анђелчићи грабуљају шљунак
Амор пуши хашиш…
Елем, питам Келтера шта то Амор хоће да зграби, кад каже Амор hacht. Келтер ме погледа, па благо изненађен, каже Ach, nein и објасни да Амор у пјесми о Лаури и Беатрис пуши хашиш! Молим? Да, каже пјесник, или марихуану! Кога богови мрзе, дају му да преводи.
Отада, од тога Амора хашишина (Амор је и убојица, assassino) почело је моје и Јохеново пријатељство. Оно је имало и периоде статичке, кад је владала шутња, шутња онако, и периоде динамичке. Нас двојица смо начинили пет заједничких путовања: осим Београда и Новог Сада, па Загреба и Ријеке, боравили смо по неколико дана у Напуљу, па у Палерму, па у Севиљи. Ишли смо и у Херкуланеј, и у Салерно смо ишли, а виђали смо се редовно за мојих боравака у Готлибену на Боденском језеру. То су били незаборавна виђања. Дође по мене аутом из свог Ерматингена, па идемо на вечеру у Констанц. Ондје смо ишли у само четири ресторана, да не улазимо предубоко у њемачки териториј, говорио је.
Он је у Констанцу студирао и као шездесетосмаш добио је од министарства покрајине Баден-Виртенберг Беруфсвербот, а да никад није добио образложење зашто. Зато је отишао у Швајцарску, пар километара даље. Након четири године му је забрана скинута, а ни тада није сазнао зашто. Његова мајка, која је у породичном стаблу имала неког јеврејског претка, морала је из Хитлерове Њемачке побјећи у Енглеску и ондје је провела цијело вријеме рата. За наших разговора у Констанцу горко иронично је говорио како није хтио да буде приморан, као мајка му, да бјежи из Рајха, па је отишао сам.
Кад је у Босни почео рат, Келтер се преко књижевног удружења коме је био на челу, одмах јавио Изету Сарајлићу. Њега је упознао исте оне године на Октобарским сусретима писаца, и био с њиме у Београду, Новом Саду и Смедеревској Паланци. О томе има трагова и посвета у више пјесама. И других југославенских пјесника са стих сусрета радо се у пјесмама сјећа Келтер. Један од њих је и Ђакомо Скоти, кога је, на представљању свога романа, срео у Ријеци маја 2016. За Београд се Келтер везао још јаче кад је октобра 2018. гостовао у Центру за културну деконтаминацију и том приликом упознао Борку Павићевић и Ивана Чоловића. Био је задивљен разговорима с обома, као и именом Центра.
Келтер је од 1989. до 2003. био предсједник федерације европских савеза писаца “European Writers’ Congress”, а до 2010. био је и предсједник швајцарског друштва за заштиту ауторских права “ProLitteris” у Цириху. За вријеме рата у Босни и Херцеговини организирао је, под именом Kulturbrücke Schweiz – Сарајево, велику акцију међу писцима Швајцарске за помоћ колегама у Сарајеву. У њој су учествовали политичар Флавио Коти, режисер Фреди Мурер и писци Франц Хохлер и Беат Брехбил. Велике пошиљке са храном за одрасле и за дјецу, са материјалом за писање и одјећом стигле су у Сарајево, и та је помоћ подијељена без прављења разлике по националности. Новац, у њемачким маркама, носио је у Сарајево лично Франц Хохлер и та сума је једна од оних за коју се зна да је подијељена и цијела и правично.
Јохен Келтер је најзаслужнији што је, за вријеме рата, био поправљен кров на поткровном стану Изета Сарајлића у улици Асима Ферхатовића, у који је улазила киша, јер га је развалила граната. Јохен Келтер и Беат Брехбил су заслужни што је Сарајлић, усред рата, изишао из Сарајева и десет дана, заједно са супругом, кћерком и унуком, провео у Фрајенфелду и Готлибену. Домаћини су тада Изету и његовима понудили боравак до краја рата, али га је он одбио: “Хвала вам, драги моји, али ја морам натраг, у мој град: јер се ја презивам Сарајлић!”
Од петнаестак Келтерових књига стихова и прозе, на наш су језик објављене двије: споменути избор пјесама “Догодине у Сарајеву” и роман “Халл или изум туђине”. Обје су изишле у Загребу, прву је превео онај који при познанству са Келтером није знао значење глагола hachen, а другу Давор Бегановић.
Ето, на овом свијету нема више ни Сарајлића, ни Ивањија, а Београд одавно није што је био. То Келтер предобро зна, но још боље памти какав је Београд био.
Извор: Портал Новости
