Пише: Синан Гуџевућ
С Манцеом у ауту није било никога, најближи свједоци не спомињу никакве сметње на цести, те не остаје друго него претпоставити да су сама Смрт и њен демон по имену Сутра учинили да Партизан остане без драгоцјеног играча, који је већ био освојио срца навијача, јер је редовно давао голове Звезди, а сви други голови се не могу мјерити са тим головима.
Трећи је септембар у свијету. Јутрос сам, у Бијелом Пољу, прошао кроз мали парк на лијевој обали Лима. Парк је назван Парком пјесника и у њему је и биста Риста Ратковића, између бисти Ћамила Сијарића и Миодрага Булатовића. Ристо Ратковић је рођен у Бијелом Пољу на данашњи дан прије 122 године. До прије четрдесет година, трећи септембар је барем двадесет година мени био дан, како да кажем, одвојен за Риста Ратковића.
Пјесник чије су пјесме, а можда још више поједини стихови, за мене биле оно што је једна моја својта причала кад је објашњавала шта су то хроничне болести: те кад једном у тебе уђу, више из тебе не излазе. Као оно Мртва си, а тебе нема. Или незаборавни текстови Марка Вешовића о Ратковићу као пјеснику који се дописује с мртвима, па покојној сестри шаље писмо са незаборавном сликом чекаћу те у хлебу, а на писму пише “адресу”: Маруша Ратковић, /Звечећи ходник златних одежди / Небо.
Па је Ристо Ратковић још ишао у гимназију у Новом Пазару, ону у коју сам пошао са знањем да је и он био њен ђак. То и да му је рођендан 3. септембра сазнао сам већ са једанаест година са једног листа Борбе, разапетог да служи као ‘стакло’ на Амировој кући у Грабу. Све то је учинило да ми он буде као најближи род те ми је и његов рођендан, будући да сам према своме више-мање равнодушан, био један од најважнијих.
А прије равно четрдесет година једна смрт је гурнула у даљину рођендан Риста Ратковића. Она се десила трећега септембра 1985. нешто прије десет сати пријеподне. На обилазници између Земуна и Новог Београда, близу куће гдје сам тада становао, погинуо је са 22 године Драган Манце, центарфор Партизана.
Био сам међу првима који су пришли његовом разбијеном ауту, испод надвожњака пруге Београд – Загреб. Прије мене су тамо била двојица пружних радника који су чули удар аута испод себе. Од њих сам сазнао да никакве необичне ситуације није било на цести, никаква претицања. Манце је аутом излетио из возне траке удесно и на косом нагибу ударио у једну од гвоздених бандера које служе да носе свјетло под надвожњаком. Дан је био сунчан, цеста суха.
Манце је био сам у ауту, ишао је на преподневни тренинг, копачке су биле на задњем сједалу, везане једна за другу, као бисаге, он пресамићен, танак траг крви из уста видио се на бради. Изгледало је да је само онесвијешћен. Шта је учинило да до несреће дође, неће се сазнати никад, тада није било мобилних телефона да га то смете, а гласина, која се касније чула, како је неко дијете претрчавало аутопут пред њиме, посве је невјероватна, јер је то ондје посве нелогично, скоро и немогуће.
Пола сата након несреће на мјесто су дошли сви играчи и тренери Партизана. Међу њима је био и Бајро Жупић, који је био тек прешао у Партизан из Новог Пазара. Најстрашније је било видјети некадашњег великог голмана Милутина Шошкића, тада помоћног тренера Бјековићу. Кад је видио свога играча мртвог, Шоле се, онако стасит и стамен, затетурао па зацвилио и зајецао тако да тај јецај и данас чујем. Плакали су и други ондје, играчи и тренери, и гласно и тихо, није било суха образа у никога под оним жељезничким надвожњаком у Земуну.
Уто је стигао и Фердинанд Манце, отац играчев. Тај призор не бих пожелио никоме на свијету. О те туге, небески дар је добио свако ко ту тугу скамењенога оца није видио! Сломљени Шоле је загрлио сломљеног Фердинанда и у оном часу ми се учинило као да несретни и сломљени отац чак тјеши Шолета. Све оне сличице из дјетињства на којима ми се Милутин Шошкић чинио играч тужног лика нестале су пред овом, преобратиле су се у ведре.
Вратио сам се у поткровље у Тимочкој улици, и зовнуо Божа Копривицу. Бота, нешто бих ти казао, но не умијем. А Бота, с нокта: “Кажи, не околиши: ако је и смрт, кажи!” Кажем му, а он: “Узми такси, за пола сата сам у редакцији, чекам те тамо.”
То је било у уторак, а два дана раније, у недјељу 1. септембра, заједно с Божом сам на стадиону ЈНА гледао утакмицу Партизана против Будућности из Титограда, на којој је Манце дао посљедњи гол, из пенала. Кроз главу ми је непрекидно звонио Калимахов епитаф младићу Хармиду, који почиње тврдњом да је демон по имену Сутра и непредвидљив и неспознатљив:
Има ли ико да знаде демона по имену Сутра?
Цијели Хармиде дан јуче још био си жив,
Данас већ носимо ми те у сузама право на гробље:
Отац Диòфонт од тог не зна за страшнији бол.
Манце је сахрањен у четвртак, 5. септембра. На Новом гробљу, уз хиљаде људи, није било гроба који није био згажен, да би се пришло ближе гробу Манцеову. И ту се, над отвореним гробом његовим, створила и из десетина уста зачула пјесма, на пола гласа пригушена: Отишо си, Драгане, остала је туга/ Увек ће те волети Гробари са Југа.
Па у недјељу, 8. септембра, против Приштине, опет на стадиону ЈНА, Партизан се страшно мучио у игри жалости и смрти, да би Радановић дао једини гол. Онда је пао на кољена и заплакао. Бота и ја смо у том часу један другога тражили као да смо далеко, а били смо на пола метра један од другог. Бота је само рекао: “Е, греоте!” Који дан послије, саставио сам за Књижевне новине молитву за небеског скакача Драгана Манцеа:
Ми ти се молимо, земљо, да одмах га пошаљеш на небо:
Зато што њему је зрак милији био но тло.
Чак сам једном играо против Партизана с Манцеом као центарфором, годину и нешто раније. За Милутинац, на стадиону Галенике. До 60. минута држали смо 1:2, а онда су нас Клинчарски и Смајић разбили трчањем, и на крају је било 1:9. Манце нам је дао шест голова. Трчао је страховито брзо, ноге су му биле некако предугачке као слово А, чиниле су се некако неправилне, али је на њима био скоро невидљив, као вихор. И вихор је неправилан, и свакако невидљив.
Драган Манце је био тек други човјек у мом животу кога сам видио мртвог. Први је био Никола Колаковић, пјевач и писац који је умро за столом у београдској кафани Грмеч, у понедјељак 27. јула 1981. године. То су били први мртви људи које сам видио. Сахрана је наравно било и прије, али прва два лица умрлих видио сам прво у Београду, а друго у Земуну. Послије су дошла друга и досад их се накупило доста, и све су чешћа та лица из којих је изишла душа.
Манцеова смрт је, морам поновити, тако гурнула у даљину рођендан Риста Ратковића. Учинила га је даљим него што ми је био, можда онако како у својој исповијести о сљепилу каже Боргес, кад каже да ствари у сумрак бивају удаљеније.
Манцеова смрт је била тема многих написа. Писало се свашта, понављало се како је испред аута претрчавало неко дијете, те ово те оно. На аудио касети гуслари Шћекићи у римованим патетичним десетерцима који трају преко пола сата чак казују како је играч претицао камион:
Кад сумњиво не виђаше ништа
Гас додаде машина запишта
Шћаше претећ једног теретњака,
Но ту ће му закукати мајка…
Најближи свједоци и мјеродавни извјештаји милиције нису спомињали никакве сметње на цести, те не остаје друго него претпоставити да су сама Смрт и њен демон по имену Сутра учинили да Партизан остане без драгоцјеног играча, који је већ био освојио срца навијача, јер је редовно давао голове Звезди, а сви други голови се не могу мјерити са тим головима.
Трећи је септембар у свијету. У Бијелом Пољу данас, на 122. рођендан Риста Ратковића почињу 55. Ратковићеве вечери поезије.
Извор: Портал Новости
