Једног априлског дана 1982. дошавши из Београда ходим према Грабу, кад сретнем Муљаза Kахровића, човјека у којем станују крилате ријечи. Носи на рамену лопату. Kад га упитам којим послом је лопата на његовом рамену, он ми одговори: „Е видиш ли ово гробље које ми зовемо Ровача? Ту смо данас у гроб спустили твога адоша Синана, воденичара нашега
Сад кад сам од његова унука Муамера Пренковића добио његову фотографију, хоћу да сачувам од заборава Синана воденичара из Мухова. То чиним и за оне који су га знали, и за оне који га знали нису, и за себе то чиним.
Из Граба се доље у Мухову доста година видио комад крова његове воденице међу јохама, а јаз воденични се видио јасно, за сунчаних дана би вода у њему била сјајна. Данас се више јаз не види, вода му је давно одврнута. Не види се ни воденица, надрасле су је јохе, иако стоји гђе је била, подзидана блоковима, да има некога те би воденичарио, могла би одмах мљети. Али шта да меље, кад се жито више не сије, кад се брашно купује у продавницама широке потрошње.
Од Граба до Синанове воденице било је још пет воденица, али су мој отац и стриц мљели најрадије код Синана. И други моји рођаци су вољели Синаново мливо. Медо Гуџевић је знао однијети на леђа по стотину ока жита и вратити се с толико ока брашна. За оне који можда не знају, једна ока је 1,25 кг. Имао је Медо воденичара и упола ближе, али је његов јаки хрбат носио по двије тешке вреће само у воденицу Синана Пренковића.
Синан је био воденичар, готово само воденичар. Имао је двије-три краве, неког имања великог није имао, воденица му је давала хљеб за њега, жену и шесторо дјеце. Био је омиљен, био је главни воденичар, јер није закидао, није поткрадао ни на житу ни на ујму. Био је поштен до неба, говорило се. И био је човјек за којега се знало да никад није лагао. Но је био јединствен и у једној ствари о којој се и данас прича. Био је воденичар у одијелу, дакле у сакоу, а испод сакоа прслук, до тијела кошуља, најчешће свијетлоплава или бијела. Сако и панталоне су били тегет боје. На глави је имао беретку, често и француљу.
Говорило се да Синан иде у воденицу као у сватове, а из воденице као у друге сватове. Зато што је из воденице излазио с одијелом као да га је управо обукао. Био је чудо какво се нигдје није виђало. Све његови муштерије, знојави или неознојени, имали су понеки траг брашна на одјећи, неки су излазили брашњави као да по цио дан раде с брашном, а Синан никада. Његова палта (тако се звао сако, док није истиснуо палту) била је тамна, брашна на њој није било. А по цијели дан је проводио крај коша са житом, крај сандука за брашно, уз каменове који мељу и чекетало које чекета. И пунио је вреће брашном, и помагао људима да вреће натоваре на коње и кобиле или на волујска кола.
Сретао сам људе који су били уредни и нестварно чисте одјеће, а радили су не баш чисте послове, али да воденичар нема ни траг брашна на себи, то не бих вјеровао никоме да ми прича. Не бих, да нисам знао Синана воденичара. Данас бих могао рећи да му је сличан био пјесник Бора Радовић. Сате и сате би Бора знао проводити у кафани, у већем или мањем друштву пио би своје вино розе, и пушио своје цигарете, али му траг пепела или мрље од вина никад нико није видио на одјећи. Kафане Москва, Kлуб књижевника, Мала Славија биле су пуне разбарушених, умрљаних пепелом и вином, само је Бора Радовић остајао нетакнуто неумрљан, као да је био какав високи гост што је управо ушао да сједне. Једном га је питао један пјесник: „Добро, бре, Боро, колико се ти пута пресвучеш док си у кафани?“
Синана Пренковића сам имао пред очима кад год бих негђе видио воденицу, чуо пјесму о воденици, кад год би се о воденицама казала која ријеч. У Бразилу, у мјесту Farroupilha, кад сам на једној свадби слушао пјесму потомака њемачких исељеника „Es klappert die Mühle am rauschenden Bach, klipp klapp“, чуо сам Синаново чекетало, које је он звао чактало, и чуо сам шум његовога јаза и брујање воде која са кораба пада у бадањ, а с бадња на пераја воденичног кола. И кад сам преводио епиграм о воденици Антипатра из Солуна, мисао ми је ишла на Синанову воденицу и замишљао сам како у њој воденичарке тврдо спавају док Деметрине нимфе окрећу коло под бадњем.
Једном смо га нас неколико ђака пјешака питали, долазе ли у његову воденицу виле, као што смо чули да долазе у сваку воденицу. Kод мене их нема, рекао је. Ја сам у воденици и спавао, није ниједна дошла. Ако хоћете да видите те виле, њих тражите по другијем воденицама.
Једном сам се, у дјетињству, док је Синан мијењао бадањ и вода била одврнута, са рођаком Рамизом, спустио низ његов још мокри кораб. Рамиз је ударио кољеном у нови бадањ, а Синан је чуо ударац, па нам је довикнуо нешто што нисмо чули, јер смо ухватили тутањ. Тај мокри кораб је мени и Рамизу био први, можда и једини тобоган низ који смо се спустили. Други пут смо се, било нас је четворо, на повратку из школе задржали дуже, па је пала ноћ, а ми одлучили да се попнемо на Синанову крушку која је била на самој обали воденичног јаза. Била је најслађа крушка, па смо брзо напунили њедра. У једном часу се чуло како се отварају врата на Синановој кући, и ми смо се хитро спустили до грана најближих земљи, те поскакали. Те гране су биле доста високо, па смо Зејна и ја завршили у јазу, а крушке су нам поиспадале. Чули смо Синанов глас: „Видите некако па изгубите главу усред мога јаза, да ве носим на душу!“
Слушали смо приче о томе како је једном отишао у Kосовску Митровицу да набави воденичне каменове, и како га је неки непознат човјек намамио изван града говорећи му да има два жрвња за продају. Синан је кренуо с њиме, но је успут прозрео варалицу и запријетио му да ће га избости ножем, ако је наумио да му учини било какав поганлук. Kаменове је набавио код неког другог, а памтим његову ријеч да он у Митровицу никад не иде без ножа. Синан је знао на ријечима бити пријеке нарави, али насилан није био никако, не знам откуд је био увјерен да ће га у Митровици спасити нож. Сви воденичари муховских воденица ишли су у Митровицу по каменове за мљевење.
Синан није био од великих ријечи. Kад сам одрастао, који пут би ме упитао: „А ђе си адоше, а како си? А како ти је тамо у Београд?“
Е тако, једног априлског дана 1982. дошавши из Београда, пјешице ходим према Грабу, кад у Мухову, сретнем Муљаза Kахровића, човјека у којем станују крилате ријечи. Носи на рамену лопату. Kад га упитам којим послом је лопата на његовом рамену, он ми овако одговори: „Е видиш ли ово гробље које ми зовемо Ровача? Ту смо данас у гроб спустили твога адоша Синана, воденичара нашега. Гроб смо копали ја и Даут Гуџевић. Kажем ти, у гроб, а слушај у шта. Е тога Божјега давања: ми копамо, а вода извире. Kопамо даље, а вода све јача. Даут и ја мало копај, а мало више кантама избацуј воду. На једвите јаде ископасмо гроб колико треба да је дубок, а вода и даље извире и пуни га. Ми избацуј, она добацуј.
Донијеше мејта Синана воденичара, а вода ка да је не чистимо. Цио овај април је кишан, а Ровача је ионако љевачна, а некмоли кад нападају кише. Табут чека, ми избацујемо воду. Помажу нам и други, хоџа стоји, чека, чека, па каже: ‘Доста је, сад спустите рахметлију у његов гроб!’ И ми спустимо рахметлију Синана у гроб, баш као у туршију. Па ти види: цио живот је воденичар био са водом, крај воде, навртао и одвртао воду на јаз, на кораб, на бадањ, на цифун, вода му плахо испод воденице хучала. Па смо укопали више у воду но у земљу Синана воденичара.“
Извор: portalnovosti
