Протести се ипак нису спонтано угасили
9. август, 2023.
Кинески медији: Вријеме је да се почну мировни преговори
9. август, 2023.
Прикажи све

Слободан Антонић: О „русизацији“ Срба

© Tanjug / AP Photo / Darko Vojinović

У извештају Хелсишног одбора за Србију за 2022. наводи се да је Русија „дубоко инфилтрирана у СПЦ, службе безбедности, академску заједницу, културу, међу утицајне појединце, политичаре, партије, десничарске покрете и НВО“

© Tanjug / AP Photo / Darko Vojinović

У извештају Хелсишног одбора за Србију за 2022. говори се о „русизацији српске нације“ (овде 372), односно о „све већој и дубљој русификацији државних институција, јавне и медијске сфере, као и културног простора“ (исто 11).

Наводно је Русија „дубоко инфилтрирана у СПЦ, службе безбедности, академску заједницу, културу, међу утицајне појединце, политичаре, партије, десничарске покрете и НВО“ (355). Посебно се скреће пажња на „доминантни део академске заједнице“, за који се каже да „осим што је илибералан, велике наде полаже у руску подршку“ (372).

Истоветне тврдње износи и председница Хелсиншког одбора, Соња Бисерко. Она каже да „русификација Србије траје од доласка напредњака на власт. То не значи да Срби нису имали емоције за Русе и Русију, али никада у оволикој мери“ (овде). По њој, „русификација јавног, културног и медијског простора отишла је предалеко. Тако само 30 одсто младих људи подржава Србију у ЕУ“ (овде).

Она посебно оптужује „утицајни проруски конзервативни блок“ да „производи утисак о идентитетској ‘русизацији српске нације’, чији је основ супериорност православне цивилизације, византијско наслеђе, славенство, узајамна историјска помоћ“ (овде).

Доминантни део

Овде се види, најпре, увођење стигме „русизација“ и „русификација“ за онај део српске јавности који не следи безусловно ЕУ-НАТО наратив – а тај део изражава мишљење бар 80 посто грађана Србије (овде).

Alexander Aksakov / Getty

Наши грађанисти се, уопште, непрекидно буне због етикете „издајници“, а сада, ето, и сами масовно оптужују неистомишљенике да Србију издају странцима. Томе служе и други њихови дисквалификативи попут „рускоколонаши“, „продане душе“ и „издајници“ (Марко Видојковић: „масовна, никада у историји виђена издаја земље и замена новом матицом, у овом случају Русијом“).

Друго, примећује се окривљавање „доминантног дела академске заједнице“ за „полагање наде у руску подршку“ (!?), те дисквалификација тема попут „православна цивилизација, византијско наслеђе, славенство, узајамна историјска помоћ“ као део наводне идентитетске русизације.

Ко мало боље познаје нашу академску заједницу зна да је њен „доминантни део“ не само далеко од сваке русофилије, већ да би се пре могао назвати прозападним. Штавише, нису ретке оцене да наша „интелектуална елита, генерално и декларисано – неће да буде српска. Она, у ствари, кад год да говори, не може да изговори придев ‘српски’, и не може ништа да изговори без аутошовинизма“ (Брдар 390).

Србија и Европа

Посебно је чудно проглашење тема попут византизма, словенства и православља за „русизацију“. И сам сам се, у последње време, на РТ Балкану интензивно бавио тим темама, разматрајући и руско искуство, као и руске одговоре. Али, реч је једноставно о сличности нашег и руског положаја, из ког се онда неминовно рађају слична питања, па и слични одговори.

Као што је за Русе, већ више од два века, Русија и Европа „судбинска, чак сакраментна тема“ (овде), тако је и за Србе, у протекла два столећа, Србија и Европа једно од кључних друштвених, политичких и културних питања (видети, рецимо, најновију Милутиновићеву књигу Преболевање Европе; уп. овде).

У савременим расправама о двојству Србије и Европе, поготово оним критичким, најчешће се сматра да је главни проблем у одступању Европе од сопствених вредности. У том смислу се вели да ваља правити разлику између европских интереса и европских идеала. Српска тежња ка ЕУ више је израз наших стремљења ка „европском систему вредности“, а не безусловног прихватања политике бриселске бирократије.

Но, као опозит овом стандардном мишљењу имамо још бар три јасно издиференциране позиције. Прва, коју налазимо на Пешчанику, сматра да су европске вредности данас заправо аутентично заступљене у актуелној Европској унији.

„Европске вредности нису ништа друго него управо вредности ЕУ, које су добиле пуну афирмацију у Уговору о ЕУ и за које ова организација гарантује да ће их се придржавати. На њих се реферише у Уставу РС и, по логици ствари, ни у Србији концепт ‘европских вредности’ не би требало да има битно другачије значење (…) ‘Боље Европе’ од ЕУ никада није било, нити су икада неке боље ‘европске вредности’ биле макар и у неформалној циркулацији – а камоли фиксиране, прокламоване, гарантоване и у значајној мери него данас оствариване“ (овде).

Daniel Berehulak / Getty

„Сва Европа је у Русији“

Друго до краја изведено мишљење на ту тему је оно које заступа специфичан мислилац какав је Драгош Калајић. Он сматра да ваља „разликовати Запад и Европу, као што разликујемо смрт од живота: Запад нам је смртна претња, а Европа је наш живот“ (овде 34). Уморни и декадентни Запад, наиме, није смрт Европе, јер у њеном источном делу још увек живе истински, аутентични Европљани (овде 141).

„Ако су наши европски рођаци на западу изнурени пали, као што јесу, то само значи да сад на нас, Словене, у првом реду Србе и Русе, долази ред да преузмемо вођство. (…) То сви мислећи људи, од Београда до Москве, већ одавно виде и за то се спремају“ (овде 34-35).

Када је пак реч о „европској самобитности“, тврди Калајић, „Руси су главни чувари те самобитности и њених трезора“ – „последњи Европљани“ (овде 428). И зато, светскоисторијски посматрано, „сва Европа је у Русији“ (овде 417) – како гласи и назив поглавља у Калајићевој књизи Русија устаје.

Овај мислилац такође цитира (овде 148-149) јунака Достојевског (Младић, 3. део, гл. 7, III, овде 295) који каже: „Рус је (…) у највећој мери Рус, баш тада кад је у највећој мери Европљанин. У том и јесте битна национална разлика између нас и свих осталих (Европљана – С. А.), и у том погледу смо ми нешто потпуно засебно“.

Проблем је, међутим, у том, мисли Калајић, што су „Европљани (…) у сужањству монструму с оне стране Атлантика“ (овде 151), заробљени „мрцином Левијатана“ (169), због чега европски народи пребивају „у најдужој ноћи Европе“ (181). „Шта је алтернатива“, питају се Калајићеви јунаци и одговарају: „Треба убити Минотаура с оне стране океана и изаћи из лавиринта у коме смо заточени“ (18).

Carsten Koall / Getty

Запад непријатељ Србије

Треће специфично становиште је оно Зорана Ћирјаковића, који мисли да Србија припада „једној другој и другачијој Европи“, те да је код Срба заправо на делу „другоевропејство“ (овде). Тај елемент другости, по Ћирјаковићу, јесте не само наше „византијско наслеђе“, већ и „исходишна геокултурална блискост словенских и туркијских народа“, због чега је и „заживело српско другоевропејство“ (исто).

Ћирјаковић оштро критикује позападњачене „српске елите, које овде виде не другу и другачију Европу, већ патологију Европе“, а та „патологија“ заправо је источна „дубока култура“. Јер како, према Ћирјаковићу, показују истраживања Херта Хофштедеа и сарадника:

„Србија је данас више оријентално друштво од турског, пошто је Турска:

1. више индивидуалистичка од Србије (индекс 37 према наших 25, док је на Западу: 89 у Великој Британији, а 91 у САД);

2. битно мање наклоњена ‘султанизму’ – што одражава величина ‘дистанце моћи’ (наших 86 према турских 66, док је Британији 36, а у САД 40);

3. живи у мањој параноји од неизвесности (код нас 92; код Турака 85; у Британији 35; у САД 46)“.

А због „ружног и болног историјског искуства – које укључује и серију бомбардовања од 1914. до 1999. године“, Ћирјаковић закључује да је „Запад непријатељ Србије, што је чињеница која се може тумачити на различите начине – али се не може оспорити“ (овде).

Читалац који је пратио оно што сам писао на РТ Балкану лако ће препознати да позиција аутора Пешчаника одговара становишту руских западњака, Калајић је српска верзија класичних руских словенофила, а Ћирјаковић је на становишту руских евроазијаца.

Несумњиве историјске, геополитичке и културне паралеле између Русије и Србије дају и слична становишта када су у питању односи наших земаља и култура са Западом и Европом. То нема никакве везе ни са русофилством, ни са „русификацијом“ Срба.

Извор: rt.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *