Зове Едо из пчелињака, дошао из Пазара да опосли око пчела. А мечка му ноћас опљачкала мед, разбацала кошнице. Скочим до пчелињака, имам шта видјети: у пчелињаку и око њега овдје комади саћа на земљи, онђе се још држе на поломљеним жицама рамова
Десетога августа сам ципцио дан био у Грабу сам. Такви су дани овога љета. У касно поподне су ме изненадиле ластавице, петнаестак њих је облијетало око куће и цвркутало. Не знам кад сам у Грабу посљедњи пут видио и чуо ластавице. Одмах су ме премјестиле у Стари Град на Хвару. Тамо су чешће него овдје. Свечери би се десетога осмога у Старом Граду ишло на Лантерну и гледале би се звијезде падалице. Десети август је, за оне којима календар није увијек свјеж, Дан светега Ловре, другарица животна и ја га зовемо ил гиорно ди Сан Лоренцо. Тога дана је године 1867. убијен Руђеро Пасцоли, отац пјесника Ђованнија Пасцолија. Већ много година нема десетога августа да се не сјетим Пасцолијеве пјесме „X agosto“, објављене 20 година послије очеве смрти. И оне ластавице која бива убијена на повратку у гнијездо:
Ritornava una rondine al tetto:
l’uccisero: cadde tra spini:
ella aveva nel becco un insetto:
la cena de’ suoi rondinini.
Ласта се враћаше под сљеме:
убише је: у драчу паде:
у кљуну је кукац њеном:
вечера за ластине младе.
Пред крај дана четвртка 10. августа, пред саму поноћ, усред ноћног покоја, из правца оне кошаре, о којој је недавно било ријечи у овој рубрици, зачујем потмуо животињски глас. Није глас вука, није ни лисице, није ни шакала, ни дивље свиње није. То мора да је мечка. У мом родном крају медвједа зову мечка. Никад нисам чуо глас мечке, што се каже, уживо. Сад сам га чуо, на петнаестак корака од мога прозора.
Себи објашњавам да мечку не занима моја кућа, ни ја је не занимам, она је ту због пчелињака Идризова и Феридина, онога којега је задесила пчелиња куга, названа америчка. Идриз је својим кошницама начинио јаку ограду, високу метар и шездесет, осам струка јаке и јако затегнуте бодљикаве жице.
Отворим прозор, мркли мрак. Небо облачно, за мене ове године Сан Лоренцо није приредио небо за гледање у звијезде. Мечка се чула ондје негдје гдје је у мом дјетињству циганска мечка Божана заиграла код кошаре. Написао сам, нема томе ни двадесет дана, у истој овој рубрици, како је прва и посљедња мечка у селу Грабу заиграла те године. Та је тврдња озбиљно угрожена поноћним мечкиним гласом крај Идризова пчелињака.
Добро, ако цјепидлачимо, тврдња ми и није угрожена: мечка у поноћ није играла, само се чула. Ослушкивао сам још мало, излазио из куће нисам. Већ скоро два мјесеца добро се штитим од ноћних животиња, надам се да се нећу морати штитити и од мечке. Са крошње багрема знала ми се ноћу јављати сова. Један прозор је окренут према том багрему, а сова воли свјетло, па ми њено сваконоћно јављање око поноћи није било баш глас који сам жељно чекао. Набавио сам гумирану завјесу која не пушта свјетло ка багрему, па је сова умукнула. А дјетлића који ме ударцима кљуна у прозорски оквир будио прије сваке зоре утихнуо сам тако што сам уши зачепио охропаx воском. Ето, тако се овога љета браним од тишине у нетакнутој природи.
Ујутро ме зове рођак Един Гуџевић, пчелар чије су кошнице 170 корака од моје куће. Зове Едо из пчелињака, дошао из Пазара да опосли око пчела. А мечка му ноћас опљачкала мед, разбацала кошнице. Скочим до пчелињака, имам шта видјети: у пчелињаку и око њега овђе комади саћа на земљи, онђе се још држе на поломљеним жицама рамова. Смрчеве кошнице поразбијане, четири огромне балеге медвјеђе изазивају озбиљну сумњу да крађу меда није чинила само једна мечка. На бодљикавој жици којом је пчелињак ограђен налазимо мечкину мрку кочет, поимамо гдје се и како провукла између жица. Рамови су разбацани свуда уоколо. Неки недостају, њих је однијела гдје јој се хтјело. Един је дошао да извади мед од оних још здравих пчела, али га је мечка предухитрила и оставила му кошнице претворене у иверје.
Недавно је, у присуству надзорног лица из ветеринарске станице у Новом Пазару, Едо спалио 13 кошница заражених америчком кугом, сад му је мед спалила, а кошнице поразбијала мечка. (Kад је ријеч о спаљивању кошница, неки читаоци су ме обавијестили да је нека покварена жена мој текст о америчкој куги у кошницама села Граба коментирала на фацебооку те објавила како се с кошницама спаљују и живе пчеле. Тога у мом тексту нема, то је измислила, јер живих пчела у тим кошницама и нема, кошнице су празне, и такве се спаљују. Ту бих жену могао тужити, и дошла би је скупо та клевета, али ми се не да газити у тај глиб.)
Тако сам у мјесец дана видио шта су несретним пчелама починила два невидљива непријатеља, бацил америчке куге назван Паенибациллус ларвае, који убија ларве те спречава множење пчелиње заједнице, и мечка која пчелама разбија кошнице и краде им мед. Да ствар добије на суманутости, ваља казати како мечку у пчелињак привлаче једнако мед и бјеланчевине у обличју пчелињих ларви. Смрдљиве ларве захваћене америчком кугом не вјерујем да ће икоја мечка јести.
Сљедећи дан је из Новог Пазара дошао у Едов пчелињак предсједник пчеларског удружења Едип Муртезић. Његов је задатак био да сачини записник, да сними русвај који је звијер оставила. Муртезић је искусан пчелар, а усто је и ловац. Рекао је да мечка није била сама, имала је једно или двоје младунчади са собом, те их је у пчелињаку и учила како да чине оно што она чини. Његовом објашњењу не умијем наћи замјерку. Нове балеге и нови комади кошница које смо нашли били су доказ да је мечка и друге ноћи опет ломила и крала. Едо Гуџевић је у ноћи светега Ловре остао без осам својих кошница и без свога меда. Хоће ли извјештај и мишљење предсједника пчеларског друштва бити довољни да Еду Гуџевићу буде надокнађен губитак, то нећемо знати брзо, јер те ствари нису брзе него су те ствари споре. Чуо сам од једног сточара коме је вук појео осам оваца како су накнаде штете споре, јер на шалтерима за накнаду раде људи-трутови. Мисао ме опет вуче на Пасцолија, на његову пјесму „Два трута“, који у хладу дуда разговарају о пчелама. У посљедњој, трећој строфи, један каже другоме како пчеле не раде ништа осим што праве мед, благо си га њима, а други каже првоме како тај мед баш и није нешто, јер превише задише на мајчину душицу
Due fuchi udii ronzare sotto un moro.
Fanno queste api quel lor miele (il primo
diceva) e niente più: beate loro!
E l‘altro: E poi fa afa: troppo timo
Два трута чух гдје зборе под дудом.
Ове пчеле праве онај мед свој (мукне
први) и ништа више: благо њима!
А други: грозан је: на тимијан тукне.
Извор: portalnovosti.com
