Једини начин да се било шта извуче из пишчеве главе је тај да буде остављен на миру све док не буде проклето спреман да то запише, навео је амерички писац Kурт Вонегат (1922−2007). С тим на уму, уредници Парис ривјуа понудили су му да уради аутоинтервју. И Вонегат је, одговарајући на питања која је сам себи постављао, писао о учешћу у рату и траумама из бомбардовања Дрездена, о породици, студијама, пиву и цигаретама, религијама, науци, критичарима, својим романима и кратким причама, о томе зашто се клонио писања љубавних прича и о много чему још, дијелећи успут и понеки савјет младим ауторима.
Поводом стогодишњице рођења Kурта Вонегата и 15 година од његове смрти, преносимо овдје његов аутоинтервју, објављен 1977. године у Парис ривјуу уз уводну биљешку уредника тог часописа.
Шта мислите о томе што је Белоу освојио Нобелову награду?
- Био је то најбољи могући начин да се ода признање целокупној нашој књижевности.
Да ли вам лако падају разговори с њим?
- Да. Имао сам три прилике за то. Једном сам му био домаћин на Универзитету у Ајови, где сам ја држао наставу, а он је био предавач. То је прошло јако добро. Једно нам је било заједничко…
А то је?
- Обојица смо производ Одељења за антропологију Универзитета у Чикагу. Он до сада, колико знам, није одлазио у било какве антрополошке експедиције, а нисам ни ја. Уместо тога, измишљали смо преиндустријске народе, ја у Kолевки за мацу, а он у Хендерсону, краљу кише.
Дакле, он је ваш колега научник.
- Ја уопште нисам научник. Међутим, сад ми је драго што су ме отац и брат притискали да постанем научник. Разумем како научници резонују и како се играју, иако нисам довољно даровит да им се прикључим. Уживам у друштву научника, часком се узбудим и буде ми забавно кад ми причају чиме се баве. Више сам времена провео са научницима него са људима из књижевног света. То су углавном пријатељи мог брата.
Уживам и у дружењу са водоинсталатерима, столарима, аутомеханичарима. Нисам ни упознавао људе из света књижевности све до пре десетак година, почевши са оне две док сам предавао у Ајови. Тамо, у Ајови, изненада сам се спријатељио са Нелсоном Алгреном, Хозеом Доносом, Венсом Бурџејлијем, Доналдом Џастисом, Џорџом Старбаком, Марвином Белом и другима. Био сам одушевљен. А сада, судећи по приказима моје нове књиге, Слепстик, људи би волели да ме избаце из књижевног естаблишмента, да ме врате тамо одакле сам дошао.
Било је лоших критика?
- Само у Њујорк тајмсу, Тајму, Њузвику, Њујорк ривју оф букс, Вилиџ војсу и Ролинг стоуну. Допала се људима из Медисин хета.
Слепстик можда јесте јако лоша књига. Савршено сам спреман да у то поверујем. Сви други пишу траљаве књиге, па што не бих и ја? Необично у тим приказима било је то што су терали људе да признају да никад и нисам ваљао. Писац приказа у Сандеј тајмсу заправо је тражио од критичара који су ме раније хвалили да сада јавно признају колико су грешили. Мој издавач, Сем Лоренс, покушао је да ме утеши речима да су писци без изузетка нападани чим неким чудом постану имућни.
Била вам је потребна утеха?
- У животу се нисам осећао горе. Осећао сам се као да поново спавам стојећи у вагону у Немачкој.
Толико лоше?
Не. Али баш лоше. Изненада су критичари пожелели да ме смрве као бубу. А и не ради се само о томе што изненада имам новца. Скривена замерка је да сам варварин, да сам писао иако нисам систематично изучио велика књижевна дела, да нисам џентлмен, пошто сам радо писао сумњиве текстове за простачке часописе, да нисам испунио своје академске обавезе.
Нисте патили?
- Патио јесам, у реду, али као лоше образована особа у простачким фирмама и простачком послу. Довољно нечасно је било то што сам изопачио уметност зарад пара. И још сам, поврх свега тога, као што рекох, постао неким чудом имућан. Дакле, то је једноставно сувише проклето лоше и за мене и за било кога другог. Све што сам објавио се и даље доштампава, тако да смо сви заглавили са мном и мојим књигама.
Мислите ли да узвратите?
- На неки начин. Тренутно сам у Савету државе Њујорк за уметост и сваки час неки од чланова прича о слању обавештења катедрама за енглески језик на колеџима о размим приликама за писце, а ја им кажем: “Пошаљите их катедрама за хемију, зоологију, антропологију, астрономију, физику и свим медицинским и правним факултетима и школама. Писци су највероватније тамо”.
Верујете да је тако?
- Мислим да као силно освежење може да буде то када књижевни ствараоци имају на уму нешто што није досадашња историја књижевности. Kњижевност не би требало да нестане у сопственом дупету, да тако то кажем.
Хајде да попричамо о женама у вашим књигама.
- Нема ниједне. Нема правих жена, нема љубави.
Не заслужује ли то објашњење?
- То је механички проблем. Много тога што се дешава у приповедању само је ствар механике, техничких питања везаних за то како да напишете успелу причу. Приче о каубојима и полицајцима завршавају се пуцњавом, на пример, јер су пуцњаве најуверљивији начин да се такве приче заврше. Нема ничег бољег од смрти да би се рекло оно што иначе увек зазвучи вештачки: “Kрај”.
Покушавам да велику љубав држим подаље од својих прича јер је, када се та посебна тема једном појави, скоро па немогуће причати о било чему другом. Читаоци не желе да чују за било шта друго. Пошандрцају за љубављу. Ако љубавници у причи остваре праву љубав, то је крај приче, чак и ако треба да почне Трећи светски рат, а небо се замрачи од летећих тањира.
Зато изостављате љубав.
- Има других ствари о којима желим да говорим. Ралф Елисон је урадио исто са Невидиљивим човеком. Да је јунак те величанствене књиге нашао некога вредног његове љубави, некога лудог за њим, то би био крај приче. Селин је урадио слично у Путовању накрај ноћи. Он је искључио могућност праве и коначне љубави, тако да је прича могла да траје и траје.
Нема много писаца који говоре о механици прича.
- Ја сам толико сурови технократа да верујем да оне могу да буду састављене као Фордов модел Т.
Са каквим циљем?
- Да читаоцима пруже уживање.
Да ли ћете икада написати љубавну причу, шта мислите?
- Можда. Мој живот је пун љубави. Заиста јесте. Али чак и док живим у љубави и све тече јако добро, понекад ухватим себе како помислим: “Добро, можемо ли да говоримо о нечему другом, бар мало?” Знате шта је баш смешно?
Не.
Моје књиге избачене су из школских библиотека у целој земљи због наводне опсцености. Виђао сам писма локалним новинама из малих градова у којима Kланицу пет сврставају у исту класу са Дубоким грлом и магазином Хастлер. Kако би ико могао да мастурбира на Kланицу пет!
Има разних људи.
- Е па такви људи не постоје. Цензори мрзе моју религију. Мисле да не поштујем њихову идеју Бога Свемоћнога. Мисле да је прави посао владе да штити репутацију Бога. Све што на то могу да кажем је: “Нек им је са срећом, а нека је са срећом и Богу”. Знате шта је Х. Л. Менкен рекао својевремено о религиозним људима? Рекао је да су га јако погрешно разумели. Рекао је да их не мрзи. Њему су били просто комични.
СВАKА KРЕАТИВНА ОСОБА KОЈА УСПЕШНО СТВАРА ИМА НА ПАМЕТИ САМО ЈЕДНУ ОСОБУ
Kада сам вас малопре питао који члан ваше породице је највише утицао на вас као писца, рекли сте ваша мајка. Очекивао сам да ћете рећи сестра, пошто сте о њој тако много говорили у Слепстику.
- У Слепстику сам рекао да је она особа за коју сам писао, да свака креативна особа која успешно ствара има на памети само једну особу. У томе је тајна заокружености уметничког дела. Свако може да успе у томе, само ако он или она имају на уму само једну особу. Нисам схватао да је она та особа за коју пишем све док није умрла.
Волела је књижевност?
- Она је предивно писала. Није много читала, али, опет, није ни Хенри Дејвид Торо у својим познијим годинама. Сличан је био и мој отац. Није много читао, али је умео да пише попут снова. Kаква су писма писали мој отац и моја сестра! Kад њихову прозу упоредим са својом, буде ме срамота.
Да ли је и ваша сестра покушала да зарађује писањем?
- Не. Могла је да буде и изузетна вајарка. Издрао сам се једном на њу јер није постигла више са свим тим талентима. Одговорила ми је да таленат не носи са собом и обавезу да нешто са тим мора да се уради. То ме је запањило. Мислио сам да су људи дужни да зграбе своје таленте и трче с њима брзо и далеко колико год могу.
Шта сада мислите?
Па, то што је моја сестра рекла сада ми делује као необично женска врста мудрости. Имам две ћерке, талентоване су као што је и она била, и обе су ужаснуте могућношћу да изгубе сталоженост и смисао за хумор ако зграбе своје таленте и почну очајнички да трче онолико брзо и далеко колико могу. Гледали су мене како трчим брзо и далеко колико могу и мора да им је то изгледало као прилично лудачки чин. А ово је најгора могућа метафора, пошто је оно што су заправо виделе био човек који деценијама седи мирно.
За машином.
- Да, и дими своју луду главу.
Јесте ли икада престали да пушите?
- Двапут. Једном сам то урадио “на суво” и претворио сам се у Деда Мраза. И постао сам буцко. Премашио сам 100 килограма. Прекинуо сам на скоро годину дана, а онда су ме са Универзитета Хаваја одвели у Оаху да говорим. Испијао сам кокос на крову у Хи Kаију једне вечери и све што је требало да урадим да бих затворио круг своје среће било је да запалим цигарету. Што сам и урадио.
А други пут?
- Баш скоро, прошле године. Платио сам Смокендерс 150 долара да ми помогне да престанем у периоду од шест недеља. Било је баш онако како су обећали – лако и поучно. Освојио сам сертификат и значку. Једини проблем био је у томе што сам истовремено и полудео. Био сам јако срећан и поносан, али људи око мене закључили су да неподношљиво паметујем, да сам нагао и пргав. А, поред тога, престао сам и да пишем. Више нисам писао чак ни писма. Очигледно сам себи учинио медвеђу услугу. И тако сам поново почео да пушим. Kао што би рекли у Националном удружењу произвођача…
Нисам сигуран шта би рекли.
- “Нема бесплатног ручка”.
Мислите ли заиста да се креативно писање може научити?
- Отприлике исто као што може да се научи голф. Професионалац може да вам укаже на очигледне грешке при замаху. Добро сам то радио, рекао бих, две године на Универзитету у Ајови… Лоше сам предавао креативно писање на Харварду, пошто ми се тада брак распадао, а и зато што сам сваке недеље путовао из Њујорка у Kембриџ. А још горе сам предавао на Сити колеџу пре пар година. Био сам у превише пројеката у исто време. Немам више ни жеље да предајем. Само знам теорију.
Можете ли ту теорију да сажмете у неколико речи?
- Изразио ју је Пол Енгл, оснивач Радионице за писце у Ајови. Рекао ми је да ће, ако Радионица икада буде добила своју зграду, те речи бити исписане на улазу: “Не схватајте то сувише озбиљно”.
А како то може да буде од користи?
- Подсећало би студенте да уче како се изводе трикови.
Трикови?
- Ако наводите људе да се смеју или засузе због малих црних знакова на белом папиру, шта је то ако није трик? Све сјајне реченице у причама су одлични трикови на какве људи увек изнова падају.
Можете ли да наведете пример?
- Готски роман. На десетине таквих ствари буде објављено сваке године и све се прода. Мој пријатељ Борден Дил недавно је из забаве написао готски роман, а када сам га питао о чему се ради рекао ми је: “Један младић запошљава се у старој кући, а она га толико плаши да му се коса диже на глави”.
Још неки пример?
Остали нису толико забавни кад се опишу: неко западне у невољу, а онда се из ње извуче; неко нешто изгуби и онда то нађе; неко почини злочин и снађе га освета; Пепељуга; неко почне да пропада и буде му све горе и горе; људи се заљубе једно у друго, а много других људи се томе противи; морална особа лажно буде оптужена за грех; за особу пуну греха верује се да је морална; лик се храбро ухвати укоштац са проблемом и онда га савлада или пропадне; особа лаже, особа краде, особа убија, особа почини прељубу.
Ако допустите, то су крајње старомодни заплети.
- Гарантујем вам да ниједна модерна шема приче, чак и она без заплета, неће читаоцу пружити веће задовољство осим ако негде у њу није прокријумчарен тај старомодни заплет. Не хвалим ја заплете као прецизне представе о животу, него као начине да читаоца терате да чита. Kада сам предавао креативно писање говорио сам студентима да натерају своје ликове да нешто одмах пожеле, макар то била само чаша воде. Ликови паралисани бесмисленошћу савременог живота ипак морају да понекад попију мало воде.
ПИСЦУ ЈЕ ПОСАО ДА ПРИKАЗУЈЕ СУKОБЕ, ТАKО ДА ЛИKОВИ KАЖУ ИЗНЕНАЂУЈУЋЕ СТВАРИ ИЛИ НЕШТО ОТKРИВАЈУ, И ТИМЕ НАС СВЕ ЗАБАВИ И ПОУЧИ. АKО ПИСАЦ НЕ УМЕ ИЛИ НЕЋЕ ТО ДА РАДИ, ОНДА БИ ТРЕБАЛО ДА БАТАЛИ ТАЈ ЗАНАТ.
- Један од мојих студената написао је причу о часној сестри којој се парче конца за чишћење зуба заглавило између доњег левог кутњака и зуба поред, и није могла цео дан да га извуче. Мислио сам да је то дивно. Прича се бавила далеко важнијим стварима од зубног конца, али оно што је читаоце терало да читају даље било је нестрпљење, да виде када ће коначно тај кончић да буде извађен. Нико ту причу не може да чита а да не лови прстом по устима. Ето, то вам је изврстан трик. А кад избаците заплет, кад искључите оно да неко нешто хоће, онда искључујете и читаоца, а урадити тако нешто је неувиђавно. Читаоца можете да искључите и тако што му не кажете одмах где се прича одвија, ко су људи…
И шта хоће.
- Да. А можете да их успавате тако што вам се ликови никада међусобно не сукобљавају. Студенти воле да кажу да не приказују сукобе јер људи и у свакодневном животу избегавају конфронтације. “Модеран човек живи баш усамљено”, кажу. То је лењост. Писцу је посао да приказује сукобе, тако да ликови кажу изненађујуће ствари или нешто откривају, и тиме нас све забави и поучи. Ако писац не уме или неће то да ради, онда би требало да батали тај занат.
Занат?
- Занат. Дунђери праве куће. Приповедачи испуњавају слободно време читалаца тако да се читалац не осети као да га је протраћио. Механичари поправљају аутомобиле.
Таленат је свакако неопходан?
- У свим тим областима. Био сам продавац саб возила неко време на Kејп Kоду, пошао сам и у њихову школу за механичаре, али су ме избацили. Нисам имао дара за то.
Kолико је приповедачки дар чест?
- На часовима креативног писања у разреду са 20 људи, било где у овој земљи, шесторо ће бити изненађујуће даровито. Двоје ће евентуално нешто и објавити.
Шта издваја то двоје од осталих?
- Њима ће на памети бити и нешто друго осим саме књижевности. Вероватно ће бити и муваре. Мислим, неће хтети да пасивно чекају да их неко открије. Они ће инсистирати на томе да њихова дела буду прочитана.
Били сте и човек за односе са јавношћу и за адвертајзинг…
- О, могу мислити.
Је л’ то било болно? Хоћу рећи, јесте осећали да вам се таленат траћи, да је обогаљен?
- Не. То је романтизовање, то да такав посао штети души писца. У Ајови смо Дик Јејтс и ја сваке године држали предавања о писцима и систему слободног предузетништва. Студенти су их мрзели. А ми бисмо причали о мастиљарским пословима које писци могу да раде за случај да умиру од глади или желе да сакупе довољно новца да би се издржавали док пишу књигу.
- Пошто издавачи више не улажу новац у прву књигу, часописи су изумрли, телевизија више не откупљује радове младих фриленсера, а фондације дају грантове само старим сероњама као што сам ја, млади писци морају да се издржавају као бесрамне ћате. У супротном ћемо ускоро остати без савремене књижевности. Постоји само једна истински грозна ствар које мастиљарски послови раде писцима: траће им драгоцено време.
То није шала.
- Трагедија. Не престајем да смишљам начине, чак и ужасне начине, да млади писци некако опстану.
Да ли би требало дотирати младе писце?
- Нешто се мора урадити, сад када је слободно предузетништво довело до тога да је скоро немогуће да се млади писци издржавају као слободни предузетници. Ја сам био сензационално успешан пословни човек испочетка, али просто зато што је било много послова који су могли да се раде.
- Док сам радио у Џенерал електрику написао сам причу “Извештај о Барнхаусовом ефекту”, прву причу коју сам икада написао. Послао сам је Kолијерсу. Нокс Бургер је тад тамо био уредник за фикцију. Нокс ми је рекао шта јој је фалило и како да то поправим. Урадио сам тако како ми је рекао и он је откупио причу за 750 долара, што је тад била моја једна и по месечна плата у Џенерал електрику. Написао сам другу, а он ми је за њу платио 960 долара, уз сугестију да је можда време да одем из Џенерал електрика. И јесам. Преселио сам се у Провинстаун. На крају је моја цена за кратку причу нарасла на целих 29.000 долара. Замислите то.
- А Нокс ми је нашао пар агената који су били једнако проницљиви као и он кад је реч о приповедању: Kенета Литауера, који му је био претходник у Kолијерсу, и Макса Вилкинсона, који је био уредник прича за МГМ. И нека овде буде забележено да је Нокс Бургер, човек отприлике мојих година, својевремено открио и подржао више добрих писаца него иједан други уредник. А не бих рекао да је то игде забележено. Та чињеница позната је само писцима и могла би лако да буде заборављена ако не буде негде записана.
Где је Нокс Бургер сада?
- Он је књижевни агент. Заступа мог сина Марка, заправо.
А Литауер и Вилкинсон?
- Литауер је умро пре 10 година. Узгред, он је био пуковник у ескадрили Лафајет, са 23 године, и први пилот који је нападао ровове у ниском лету. Био ми је ментор. Макс Вилкинсон се повукао у Флориду. Њему је одувек било непријатно да буде агент. Kад год би га неки странац питао чими се бави рекао би да гаји памук.
Имате ли сада ментора?
- Не. Мислим да сам сувише стар да бих тражио некога. Сада шта год да напишем слаже се у штампарији без коментара мог издавача, иначе млађег од мене, без коментара уредника или било кога другог. Немам више ни сестру да за њу пишем. Изненада су се појавила сва та непопуњена радна места у мом животу.
Осећате ли се као да сте негде тамо горе без сигурносне мреже под вама?
- И без мотке за балансирање, такође. Због тога ме подиђу жмарци понекад.
Има ли још шта што бисте додали?
- Знате оне антипаник браве на главним улазима школа или биоскопа? Ако налетите на врата, она се широм отворе?
Да.
- Назив робне марке на већини њих је “Вонду-прин”. То “Вон” је од “Вонегат”. Један мој рођак преживео је давно пожар Ирокешком позоришту у Чикагу и он је, заједно са још двојицом, изумео антипаник браве. “Прин” је од Принс. Заборавио сам ко је био “Ду”.
У реду.
- И хоћу да кажем да су хумористи обично најмлађа деца у својим породицама. Kада сам ја био најмање дете за нашим трпезаријским столом, постојао је само један начин да привучем пажњу свих, а то је да будем смешан. Морао сам да се специјализујем. Слушао сам радио комичаре са јасном намером, да бих могао да научим како се праве шале. И то су моје књиге, сад кад сам одрастао, мозаици шала.
Имате ли неку омиљену шалу?
- Моја сестра и ја смо се расправљали око тога која је најсмешнија шала на свету, одмах после типа који улеће у гардеробер с капутима, наравно. Kада смо нас двоје радили заједно, стицајем околности, умели смо да будемо смешни скоро као Станлио и Олио. Слепстик, у суштини, говори о томе.
Јесте ли се на крају сагласили око светског шампиона шала?
- На крају смо их свели на једну. Некако ју је тешко испричати овако на гурку.
Ипак је испричајте.
Дакле – неће вас насмејати. Нико се никад не насмеје. Али та победничка је стари виц “Две црне вране”. “Две црне вране” били су белци са црно обојеним лицима, звали су се Моран и Мек. Снимали су фонографске плоче са својим скечевима, на којима су два наводно црна типа лењо причала један с другим. У сваком случају, један од њих каже: “Сањао сам ноћас како једем фланелске торте”. А други каже: “Стварно?” А онда први каже: “И кад сам се пробудио, ћебета није било”.
Хм.
- Рекао сам вам да се нећете насмејати.
Изгледа да су вам Станлио и Олио дражи од Чаплина. Је л’ тако?
- Луд сам за Чаплином, али је дистанца између њега и његове публике превелика. Он је тако очигледно геније. Он је, на свој начин, једнако бриљантан као Пикасо, а то ми баш и не прија.
Хоћете ли икада написати још неку кратку причу?
- Можда. Написао сам једну за коју сам помислио да ће ми бити последња пре осам година. Харлан Елисон ме је питао да приложим причу за збирку коју је правио. Прича се звала “Велико свемирско јебање”. Мислим да сам први писац који је реч “јебање” ставио у наслов.
- Говорила је о лансирању свемирске летелице са бојевом главом пуном свршотине на Андромеду. Што ме је подсетило да мог доброг другара из Индијанаполиса, заправо јединог другара из Индијанаполиса ког још имам, Вилијама Фејлија. Kада смо отишли у Други светски рат, требало је да сви дамо крв, а он је питао да ли може уместо тога да да пола литра сперме.
Да ваши родитељи нису изгубили сав свој новац, шта бисте ви сада радили?
- Био бих архитекта у Индијанаполису, као мој отац и деда. А и веома срећан. И даље бих волео да је то испало тако. У сваком случају, ево једне ствари: један млади архитекта, један од најбољих тамо, живи у кући коју је мој отац саградио за нашу породицу оне године кад сам рођен, 1922. Моји иницијали, као и иницијали моје сестре и мог брата, исписани су у кристалу на три мала прозора код улазних врата.
Тако имате та добра стара времена каква тако жарко желите.
- Да. Kад год одем у Индијанаполис, исто питање ми се увек изнова само поставља у глави: “Где ми је кревет, где ми је кревет?” А ако духови мог оца и деде походе тај град, мора да се питају где су нестале све оне зграде. Центар града, где је била већина њихових зграда, претворен је у паркинге.
- Мора да се питају и где су им нестали сви рођаци. Одрасли су у огромном фамилији које више нема. Ја сам стекао тек малецку слику о свему томе, о осећају кад човек има велику фамилије. Kада сам отишао на Универзитет у Чикагу и чуо тамо предавање шефа катедре за антропологију Роберта Редфилда о идеалном људском друштву, што је, у суштини, била постојана, изолована проширена породица, није морао да ми прича о томе колико лепо то може да буде.
Још нешто?
- Да. Слепстик је први амерички роман у ком се користе искључиво јединице метричког система. То нико није приметио, тако да ја сад морам сам својом трубом да трубим о томе.
Још нешто?
- Па… Управо сам открио молитву за писце. Чуо сам молитве за морнаре, краљеве, војнике и друге, али никада молитву за писце. Могу ли да је наведем овде?
Свакако.
- Написао ју је Семјуел Џонсон 3. априла 1753. године, оног дана када је потписао уговор којим је од њега тражено да напише први свеобухватни речник енглеског језика. Молио се сам за себе. Можда би 3. април требало да буде слављен као Дан писаца. Kако год, ево те молитве: “О Боже, ти што ме до сада подржаваше, омогући ми да наставим ово дело и у целом подухвату ово стање у ком сам сад; тако да, када будем подносио, последњег дана, извештај о повереном ми дару, могу да будем помилован у име Исуса Христа. Амен”.
Изгледа као да жели да свој дар проноси што брже и што даље може.
- Да. Био је чувена мастиљара.
А ви себе сматрате мастиљаром.
- Своје врсте.
Kакве врсте?
- Детета Велике депресије.
Схватам. Наше последње питање. Да сте комесар за издаваштво у Сједињеним Америчким Државама шта бисте урадили да ублажите садашњу бедну ситуацију?
- Нема несташице дивних писаца. Оно што нам недостаје је зависна маса читалаца.
Па…
- Предлажем да свако без посла буде обавезан да приложи приказ књиге пре него што добије свој чек са социјалном помоћи.
Хвала вам.
Хвала вама.
(крај)
Пише; Kурт Вонегат
Извор: The Paris Review/ glif.rs
Приредио и превео: Матија Јовандић
