Пише: Синан Гуџевић
На аеродрому у мјесту Алгеро, у продавници туристичког материјала, гледам да купим бољу карту Сардиније. Двије дјевојке крај касе се нешто домунђавају, погледну према мени, па се крену пригушено кикотати. Питам их, јесам ли нешто неспретно учинио. Једна каже, ама ништа, него нам личите много на Алберта Ајнштајнa. И питају ме да ли ми је то икад ико казао. Шалим се па кажем: никад нико. Оне прихвате шалу па одговоре: ето и нама се деси да погријешимо.
Недавно су ме испред казалишта Гавела зауставила два младића. Један хоће да се слика са мном. Хајде, помислим, можда чита ове моје трице у Новостима, па нека се слика. Па га упитам а што хоће да се слика са мном. Зато што му личим на Ајнштајнa, каже. Е па хајде и то. И слика нас онај што је с њиме. Питам сад и онога другог хоће ли и он слику са мном, каже, не бих, хвала. Добро, кад нећеш, немој.
Ове године у марту у Љубљани, шетамо крај Љубљанице другарица животна моја Сања, ја и Борис А. Новак, а неко из групе холандских туриста добаци: “Good afternoon, mister Einstein.”
Ствар је почела прилично давно, и није престала него се учврстила. Крајем јануара 2023. у Напуљу у пицерији ‘Ntrettella конобар прилази столу за којим сједим са сином Зеном, пита га шта би наручио, он му каже, а онда се окрене мени: “E signor Einstein, desidera?” И то Ајнштајн изговори како га пишемо, е-ин-сте-ин.
Барем двапут ми је неко од оних који ме знају послао слику споменика Ајнштајну из дворишта Академије наука и умјетности у Вашингтону (Округ Колумбија). И уз слику је била порука, ево да видиш гдје те све има. То је слика уз овај текст. Сјећам се како сам се томе смијао дописујући се са Руменом Бужаровском кад је она била у Америци.
А једну згоду морам подробније испричати. Била је година, мислим 2005, можда 2009, обиљежавало се или 50 година од смрти или 130 година од рођења Алберта Ајнштајнa, не могу сесјетити. Нашао сам се у Риму, био је децембар, недјеља поподне, хладан вјетар је пухао и провијавао је ситан снијег. Одшетао сам до piazza Venezia, и ходајући оним улицама у једном часу се нашао пред Palazzo Collona, пред Музејем воштаних фигура.
Испред зграде је била воштана фигура Алберта Ајнштајнa у природној величини. У одијелу, дјеловао је као жив. Пришао сам и кренуо да га загледам, био сам неколико минута сам пред њим. Након тих пар минута видим тројицу јапанских туриста како се приближавају. Сваки је, Јапанац као Јапанац у Риму, имао фотоапарат. Имаш утисак да јапански туристи једва шта гледају голим оком него све кроз објектив апарата те онда само сликају, па ваљда кад дођу у Јапан гледају гдје су били.
Кад су се, дакле, примакли на десетак метара Ајнштајну и мени сложно су ме рукама и углас замолили да се још мало примакнем кипу. Разумио сам, хоће да ме сликају. Пришао сам сасвим близу, а један од њих ми је рукама показиваоа да се још примакнем. Кад више нисам могао ближе, показао ми је да руку пребацим преко Ајнштајнова рамена. Хајде, рекао сам себи, и то ћу им испунити.
Они спремили апарате на готовс, ја приђем Ајнштајну с лијеве стране и ставим десну руку преко његова десног рамена. У том часу се зачује јак звук аларма. Помислим да је то од неког аута у близини, али видим да свјетло изнад улаза свијетли. Док мичем руку са Ајнштајнова рамена, из врата Музеја истрчава грмаљ и викне што га грло носи: “Mani giù, mani giù!” Доље руке! Тројица Јапанаца крену да иду, а више да бјеже, откуда су и дошли, чувар музеја ме пита зашто то чиним, зар не знам да је статуа посуђена и да могу бити ухапшен што је дирам.
Покажем им на Јапанце и објасним да су они тражили да станем како сам био стао. А зашто, пита он даље, познајем ли те Јапанце? Не, први пут их видим, али има људи којима се чини да личим на Ајнштајнa, па ваљда зато. Он ме погледа и каже: “Caspita, ma ora scappa, se no, ti arrendo!” (Стварно личиш, али сад се губи, да те не ухапсим).
Ствар са мном као Еинстеином почела је негдје кад сам почео да сиједим. Што сам имао више сиједих, више ме је очију гледало са занимањем. А док сам имао црну косу и бркове, нисам ни од кога чуо да личим на Ајнштајнa. Некима сам личио на неког другог. Најчешће сам слушао да личим на глумца Љубу Мољца. Једном ми је возач градског аутобуса у Земуну, неки Црногорац, док сам улазио у аутобус рекао: “Ада ђе си, Ванземољац!?”
Глумац Цига Миленковић, кад смо прије ево замало ће 40 година у Ушћу (гдје се Студеница улива у Ибар) у насељу Омладинске радне акције Ибар сјели пред телевизор да гледамо утакмицу Енглеске и Аргентине рекао ми је: “Е бре, сваки час ми дође да те зовем Љубо!” Кад је Марадона дао Енглеској онај гол у освету за Малвине, Цига је скочио: “Љубо, брате, ово је сад таман и потаман, али, брате млого потаман! Овај сумњиви гол руком вреднији је од Фалкландских острва, а овај други има и Шекспир да опева!”
А коју годину раније, након једне утакмице за земунски Милутинац на стадиону Галенике, кад је киша непрестано лила, и кад сам прије уласка у свлачионицу тресао блато са копачки о дрвену решетку пред улазом, приђе ми човјек и испод кишобрана ми овако вели: “Свака част, Љубо! Е да нисам дошао на ову утакмицу, не бих знао колико си комплетна личност!” Онако мокар и цвокоћући зубима замало сам се угушио од смијеха. Чуј комплетна личност! Та је синтагма, мислим, изум радио репортера Марка Марковића.
Он је тако у некој својој емисији звао Драгана Џајића и Мустафу Хасанагића, играче Звезде и Партизана, који су играјући фудбал снимили и грамофонске плоче са својим пјевањем. И пуштао је њихове пјесме у емисији. Џајић је пјевао: Девојко црноока,/најлепши цвете мој, љубав своју пружи мени/ Јер те моје срце жели. А Хасанагић је пјевао: Сарајево на Миљацки хладној/ нисам скоро долазио драгој.
Те су плоче биле од 45 обртаја, а ја сам тада мислио да је то зато што полувријеме утакмице има 45 минута. То је било моје тумачење комплетирања личности. Да не заборавим човјека под кишобраном: био је разочаран мојим одговором и удаљио се од мене покуњен што му нисам потврдио да сам Љуба Мољац.
А прије Љубе Мољца сам једно вријеме био Жељко Бебек. У Београду су ме неки зачуђено загледали чак и кад сам са својим собним друговима ишао на концерт Бијелог дугмета оне вечери оне године код Топчидерске чесме. То су моји цимери из студентског дома примјећивали и раније и пјевушили ми: Да сам да сам да сам пекар / који ноћу ради. Једном ми је нека дјевојчица тражила аутограм. Моји давни цимери Живко Дубљевић и Драган Памучар, поуздани свједоци за ово што причам, не могу више ни потврдити ни ово прочитати. Одсутни су с овога свијета оправдано.
Кад данас погледам унатраг па унапријед, могу казати да сам, све у свему, барем у наликовању другима напредовао. Све је почело у раном дјетињству кад ме је амиџа Шемсо прозвао пола детèта. Зато што ми је брат једнојајчани близнак умро. Зато сам био половина. Па су ме послије и други знали звати као што ме је назвао Шемсо.
Послије ме је неко назвао гутло, то је неко здепаст и шлањав, гутло гутлави. И то је имало своју примјену и трајање, барем четири-пет година. Ваљда зато што сам касно проходао. Кад сам мало одфркнуо, престао сам бити гутлав, па је послије неколико година празног хода, услиједио тај мој, како да се изразим, идентитетски успон само такав, и уз њега и завидна разноврсност, јелде. Знам читалаца који ће сад рећи: није да није, од пола детета до Ајнштајнa.
Извор: Портал Новости
