Ne sećam se svih utisaka tokom mog prvog čitanja Montenja. U svakom slučaju, čuđenja nije bilo. Da takvo delo postoji i da još uvek progovara živim glasom, prihvatala sam kao prirodnu činjenicu. Kakva glupost. Danas me postojanje svake dobre stvari čudi. Kako su Ogledi upravo dobra stvar (čak jedna od najboljih, koje je ljudski duh postigao) u njima me sve čudi, posebno blagonaklon splet okolnosti koji je omogućio da budu napisani.
Na primer, malo je nedostajalo pa da dete muškog pola, po imenu Mišel, umre ubrzo posle porođaja. U ono vreme smrtnost novorođenčadi bila je tako obična pojava da čak nisu istraživani brojni uzroci te pojave. Bog dao, Bog uzeo – a to što je mali pokojnik nosio u sebi klicu natprosečnih sposobnosti ostalo bi zauvek neotkrivena tajna. Dečak je preživeo; mada, svakog sata, nedelje, godine mogle su ga snaći različite smrtne bolesti, čije bi mi nabrajanje oduzelo nekoliko kucanih stranica. A nesrećni slučajevi? Mali Montenj mogao je pasti s drveta, s konja, sa stepeništa, da se opari vrelom vodom, zadavi košću ili udavi prilikom kupanja u reci. Uostalom, sve to moglo se dogoditi i odraslom. Odraslog su vrebale i dodatne zamke, npr. dvoboj, nekakva slučajna tuča u krčmi, nekakvo noćenje u hanu, koji je neko iz nepažnje zapalio. Međutim, osnovni razlog zbog koga su Ogledi mogli da ne nastanu, bio je religiozni rat, u Francuskoj posebno surov. Tu nije bilo mesta za neutralan stav, niti je bilo mišje rupe u kojoj si se mogao sakriti tokom bure. Oluja je trajala suviše dugo i u nekoliko navrata zahvatala je celu zemlju.
Montenj se stavio na stranu katolika, čak je učestvovao u nekoliko oružanih pohoda protiv hugenota. Mada nije poznato da je to činio fanatično. Njegov kritički um nije se mogao opredeliti ni za jedan od tabora u sukobu. Mada, to nije umanjivalo opasnosti koje su ga zbog toga vrebale. Čak naprotiv, vrebale su ga udvojenom snagom. Uostalom, u tom metežu nije se moralo ginuti samo za vlastite poglede. Evo primera: Jesenji suton, sunce vec zašlo. Šumskim putem kući se vraćaju dvojica konjanika, putnik i njegov sluga. Ne vide se dobro, magla je, mrak brzo pada. Iznenada, iz čestara nekoliko pucnjeva, čuje se nečiji krik, rzanje uplašenih konja, pucketanje granja i topot krvnika koji beže u dubinu šume. Putnik na uzdignutom konju širi ruke i bespomoćno pada naglavačke. I šta, glupa greška; tim putem, u to vreme trebalo je da prođe neko drugi, a ne dobrodušni gospodin Mišel Montenj, koga sada užasnuti sluga drmusa, uzalud pokušavajuci da ga povrati u život. Ubijeni je imao trideset i nekoliko godina, bližio se četrdesetoj, upravo počinjao da smišlja svoje veliko pisanje. U kuli malog zamka na stolu ga je čekala čista hartija, mastionica sa zašiljenim guščijim perom. Na jednoj od stranica čak su se možda crnele prve rečenice… Kako se onda ne čuditi, što je došlo do nastanka Ogleda? Što su u svom prvobitnom vidu objavljeni još za piščevog života. A osim toga – što tiraž nije bio spaljen zajedno sa štamparem.
Prema tome, ništa lakše nego kod pisca koji misli na svoju ruku naći hiljadu nelojalnosti. I na kraju, kako se ne čuditi što brojne dopune već objavljenog dela, koje su ušle u današnje izdanje Ogleda, nisu zaboravljene, pogubljene, pokradene, već su naprotiv sačuvane i uključene u sledeće izdanje, objavljeno tri godine posle autorove smrti? Prema tome, predlažem da se Ogledi čitaju s čuđenjem. Da je sudbina onemogućila njihovo stvaranje, zasigurno najviši intelektualni domet 16. veka, za nas bi nastalo neko drugo delo, ili čak nekoliko dela istovremeno. Pojma ne bismo imali da su na cilj stigli bez borbe. Na gustoj tkanini istorije, uostalom, nema praznih mesta. Odnosno, ima ih – ali ne postoji način da se dokaze da postoje.
Vislava Šimborska
Prevela s poljskog Biserka Rajčić
Izvor: fenomeni.me
