Italija beše prizma kroz koju su se zraci američkog sna prelamali i obasjavali šume i gore od Vardara pa do Triglava. Tako smo od Elvisa propuštenog kroz, recimo, pesme Domenika Modunja dobili Đorđa Marjanovića, a Džon Ford se preko Serđa Leonea pretvorio u Šibu Krvavca. Primorani da biramo između američke pite i sovjetskog boršča, mi smo se odlučili za picu… Od Adrijana Ćelentana do Erosa Ramacotija, od Felinija do Tinta Brasa, od izreka Broja Jedan do zakletve Zagor Te-Neja, od fudbalske strategije Elenija Herere do one Fabija Kapela.
Piše: VULE ŽURIĆ/OKO/RTS
U rano poslepodne jednog tmurnog ranoprolećnog dana 2000. godine moja žena i ja smo u gotovo praznom fjorentinskom bioskopu odgledali novi film Akija Kaurismakija „Juha“. Sem što je snimljen u crno-beloj tehnici i što je nem, ovaj Kaurismakijev film iz 1999. godine traje jedva sedamdeset minuta, pa su italijanski distributeri to iskoristili da nam pre „Juhe“ prikažu i jedan kratki film.
I kako je cortometraggio počeo, nismo mogli da se otmemo utisku da gledamo nešto što je snimio Kusturica! Jer, beše to prvorazredan primer njegove unca-unca estetike ovaploćene u filmu „Crna mačka, beli mačor“: priroda i društvo disali su u ritmu trubačkog sevdaha a svet na velikom platnu beše mesto gde se odvijaju priče koje moraju da imaju srećan kraj. Kratki film se završio i iz odjavne špice smo shvatili da su ga snimili Italijani.
A baš tih dana Kusturica je sa svojim „Nou smouking orkestrom“ bio gost Adrijana Čelentana u šou-programu popularnog pevača na prvom programu italijanske televizije. Kod Čelentana su tih subota u goste, između ostalih, dolazili Dejvid Bouvi i Đani Morandi, a samo sedam dana nakon Kusturice i Neleta Karajlića, u istoj emisiji nastupio je i Goran Bregović sa svojim orkestrom za svadbe i sahrane. Čelentano je i sa Kustom i sa Bregom otpevao pesmu „Dvadeset i četiri hiljade poljubaca“.
Dvadeset godina kasnije, izlazak fudbalera Zlatana Ibrahimovića na scenu teatra „Ariston“ tokom prve večeri muzičkog festivala San Remo bio je propraćen taktovima pesme „Jutro je“ Nade Topčagić. Tako je Italija još jednom imala priliku da čuje naš pritajeni turbo i neskriveni folk, a onda je cela ekipa režije RAI-ja koja je radila realizaciju direktnog prenosa ovogodišnjeg finala „Evrosonga“ iz Torina, tokom Konstraktinog nastupa mahala, pljeskala, vrtela dlanovima i pevala: „Biti zdrava, biti zdrava, biti zdrava, biti-biti-biti…“
Čovek bi iz svega navedenog mogao da zaključi kako je reč kojom bi najbolje mogao da se opiše odnos italijanske i naše popularne kulture – prožimanje. Ali ne bi bio u pravu, jer je Italija za naše narode i narodnosti bila i ostala šareni, najlepše uređeni izlog, dok smo za ondašnje moćnike najčešće bili ništa više od dućana iz koga se uvek može nešto uzeti na mufte.
Jedno je, međutim, o našem sentimentu prema Italiji neobavezno ćakulati, a sasvim drugo o tom kulturološkom fenomenu napisati ništa manje nego doktorsku tezu. A upravo to je uradila Frančeska Rolandi, čiju je studiju „Dvadeset četiri hiljade poljubaca – uticaj italijanske popularne kulture u Jugoslaviji (1955-1965)“ ovih dana objavila beogradska Geopoetika.
24.000 poljubaca za 22.000.000 Jugoslovena
Kada govorimo o uticaju italijanske popularne kulture u Jugoslaviji, govorimo o Trstu, fići, San Remu, neorealizmu, špageti-vesternima, televiziji, erotici i pornografiji, stripovima, fudbalu, formuli 1, hrani… I Frančeska Rolandi se u svojoj knjizi bavi fenomenom naše naklonosti prema brojnim produktima italijanske popularne kulture koji su u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata uticali i na formu i na sadržaj privatnih života naših radnih ljudi i građana.
Polazeći od mena u političkim odnosima dveju država i specifičnostima jugoslovenskog puta u socijalizam, Rolandijeva poseže za istorijom posleratne italijanske zabavne muzike, filma, auto-industrije i mode ne da bi nas razonodila, već da bi ukazala na posredničku ulogu tamošnje popularne kulture između onoga što je iz Sjedinjenih Američkih Država trebalo da prodre u Jugoslaviju. Zato su mnogi od dvadeset i četiri hiljade poljubaca utisnuti u obraze dvadeset i dva miliona Jugoslovena zapravo bili pozdravi od dalekog rođaka iz Amerike.
Italija beše prizma kroz koju su se zraci američkog sna prelamali i obasjavali šume i gore od Vardara pa do Triglava.
Tako smo od Elvisa propuštenog kroz, recimo, pesme Domenika Modunja dobili Đorđa Marjanovića, a Džon Ford se preko Serđa Leonea pretvorio u Šibu Krvavca. Primorani da biramo između američke pite i sovjetskog boršča, mi smo se odlučili za picu.
„Jugoslovenska varijanta ponudiće sintezu ove dve krajnosti, tako što će zadovoljiti potrebu za zabavom širokih narodnih masa, a da pritom neće pokleknuti pred komercijalizacijom kulture“, kaže Rolandijeva u svojoj knjizi, pri kraju poglavlja „Jugoslovenska kultura kao treći put?“
„Takva jedna perspektiva, koju nije bilo lako sprovesti, imala je uporište u pretpostavci o ‘bastardnosti’ jugoslovenskog sistema, gde će biti moguće pomiriti nepomirljivo, odnosno dva sistema vrednosti koji su se naizgled kosili jedan s drugim.“
U vespinom zavičaju
Budući da smo deca tog bastardnog sistema, naučnu studiju Frančeske Rolandi u prevodu na srpski možemo prelistavati poput svojevrsnog foto-albuma u kome nas čeka mnoštvo grupnih portreta samoupravljača s kapitalizmom, ali i čitati kao svojevrsni spomenar italonostalgije. Izdavač zato ne bi pogrešio da je na kraju knjige ostavio nekoliko praznih stranica, gde bismo mogli da ostavimo sopstvena sećanja na dane u kojima Italija samo što nije postala sedma jugoslovenska republika.
A većina tih uspomena bi se bez sumnje odnosila na odlaske u Trst. Ja sam, na primer, do mesta gde su ispunjavani svi naši potrošački slatki snovi dospeo tek početkom ovoga veka i to iz suprotnog smera – iz Italije!
Takvim itinererom samo se potvrdila anahronost istorije putovanja u inostranstvo članova moje uže porodice. Zajednički imenitelj putovanja preko granice bilo je odsustvo Italije sa inače prekratkog spiska zemalja čije su pečate imali u svojim crvenim pasošima. Jedino je ujak, pred kraj Drugog svetskog rata, pod punom ratnom opremom, u partizanskoj uniformi Jugoslovenske armije stigao do Trsta.
Sem mnogih sitnijih razloga koji su uticali na našu usredsređenost ka turističkim destinacijama koje su se mahom nalazile istočnije od Sarajeva, neodlazak u Italiju je redovno pravdan činjenicom kako je iz grada pod Trebevićem svako inostranstvo bilo daleko. Drugi razlog je ležao u životnoj istini da moji roditelji nisu bili rođeni pod zvezdom šopingovanja u inostranstvu. Vrhunac njihove potrošačko-avanturističke aktivnosti ogledao se u kupovini teletine prilikom naših povrataka iz posete novosadskoj rodbini, u Desimirovoj mesari u selu Stupari, podno prevoja Karaula, na putu Tuzla-Sarajevo.
Do koje mere je moj otac bio netalentovan za ovaj zanat najbolje ilustruje njegov odlazak u Temišvar 23. avgusta, na dan najvećeg rumunskog državnog praznika. Šoping-tura se završila i pre nego što je počela, jer su mu naši graničari rekli da je preko sve zatvoreno, pa se metafizički pokisao vratio neobavljenog posla. Umesto rezervnih delova za vartburg, koje bi kupio novcem dobijenim od prodaje deterdženta i ženskih čarapa, sa propalog puta je doneo veliki okrugli banatski hleb i još veću i okrugliju lubenicu.
Zbog toga ni moje prvo putovanje u Italiju nije nikako moglo da liči na turističku ekskurziju ili na šoping-turu. Bombardovanje tek što je bilo okončano, a ja sam došao u priliku da sa rođenom ženom narednih godinu dana provedem u Pontederi, kao stipendista Međunarodnog parlamenta pisaca.
Krajem juna 1999. godine jedina direktna veza između Jugoslavije i Italije bila je plovidba trajektom „Sveti Stefan“ na relaciji Bar-Bari. I tako smo prvo seli u autobus, stigli u Bar, tu se ukrcali na trajekt i u kasnim večernjim satima ugledali bledunjava svetla Barija. Odatle smo u ranu zoru vozom krenuli na sever, sve do gradića u kome se nalazi fabrika „Pjađo“. U tim halama je proizvedena i vespa koju je Beba Lončar vozila u filmu „Ljubav i moda“, na čijoj je svečanoj premijeri nosila haljinu kupljenu upravo u Trstu.
Na put smo, sem Klajnovog italijansko-srpskog rečnika poneli i knjigu „Ljubav u Toskani“ Miloša Crnjanskog, ali i sijaset sećanja onih koji u Italiji nikada nisu ni bili, ali su o Italiji mnogo toga znali. To znanje se mnogo više odnosilo na popularnu, nego na visoku kulturu.
A među tim poznanicima bila je i Rafaela Kara.
„Od glave do pete“ do „Dnevnika“
U to vreme je u udarnom subotnjem terminu RAI-ja emitovao njen šou-program u kom se i igralo i pevalo, ali je glavna caka bila u organizovanju susreta ljudi koji se, sticajem životnih okolnosti, nisu bili videli jako dugo. Rafaela Kara bi zato gledaocima biranim patetičnim rečima prvo ispričala suštinu potresne porodične drame, a onda bi potresno i uzbuđeno uzvikivala: „Nakon dvadeset godina je ponovo tu!“… i dva brata bi u suzama krenuli u susret jedan drugom.
Jednu od tih subotnjih večeri proveli smo kod naših novih komšija, sa kojima smo prve kontakte ostvarili vraćajući im veš koji bi sa njihovog konopca za sušenje pao na naše rublje. Potom smo uz gaće i čarape uobičajili li da im prilažemo i tek pečene kiflice sa sirom, nakon čega bi nam oni poslali parče lazanje ili voćnog kolača.
Na kraju smo počeli da se posećujemo, pri čemu nas je u njihovom stanu uvek dočekivao upaljen televizor. Na malom ekranu bi se svako malo pojavio neko od italijanskih pevača i glumaca koje smo znali i mi, a ta činjenica bi uvek jako obradovala naše komšije, jer se ispostavljalo kako smo sazrevali gotovo pod istim zabavljačkim nebom.
A kada smo im dali do znanja da vrlo dobro znamo ko je Rafaela Kara, oni su se obradovali kao da se ispostavilo da imamo zajedničku rođaku. A potom su i zaplakali, jer su dve sestre koje se nisu videle dvadeset godina ridajući pale jedna drugoj u zagrljaj!
I dok su oni plakali, ja sam računao koliko je godina već prošlo od nastupa Rafaele Kare u emisiji „Od glave do pete“, koju su sredinom sedamdesetih vodili Milovan Ilić Minimaks i Minja Subota.
U ovom zabavnom programu Televizije Beograd pojavljivale su se najpoznatije ličnosti iz tadašnjeg sveta domaće zabave. Rafaela Kara je nastupila u emisiji koja je realizovana uživo iz prepune hale „Pionir“ (sem ako se sve ipak nije dešavalo u zemunskoj hali „Pinki“). Minimaks je prvo razgovarao sa Rafaelom kao da je reč o video-linku, jer se pevačica, navodno, nalazila u nekom televizijskom studiju u Italiji. Ali kada su je voditelji zamolili da nešto otpeva, Rafaela je ustala, uzela mikrofon i iskoračila na binu iz okvira lažnog ekrana.
Pevala je, šta bi drugo, do svoj najveći hit „A far l’amore comincia tu„, na čije će taktove, u remiksovanoj verziji Boba Sinklera, ludovati rimski džet-set u početnim scenama Sorentinove „Velike lepote“.
Upravo je i pomama naših gledalaca za ovim Sorentinovim filmom pokazala u kolikoj meri i dalje želimo da se nađemo unutar italijanskog TV ekrana.
Ispada kako se te daleke večeri Rafaela Kara, poput mene, kretala u pogrešnom smeru. Ona je iz italijanskog TV ekrana kročila u jugoslovensku stvarnost, a ja sam u Trst dospeo iz unutrašnjosti Italije. To nije bio nikakav put kojim se ređe ide, već naprosto „saobraćajni prekršaj“ – vožnja u zabranjenom smeru.
Televizijska magistrala
Upravo o gustini tog specifičnog transfera svedoči knjiga Frančeske Rolandi. Najveća kulturološko-ekonomska gužva vladala je, lako je pretpostaviti, na tršćanskom koridoru, ali krkljanac je bio čest i na televizijskoj stradi.
Pre nego što će nam ponuditi sijaset navoda i podataka o posredničkoj ulozi koju su na relaciji američki kapitalizam – jugoslovenski socijalizam odigrali zabavni programi italijanske televizije, Rolandijeva konstatuje kako su pripreme za uvođenje televizije u Jugoslaviji otpočele 1955. godine, „sa velikim zakašnjenjem u odnosu na druge zemlje“. Potom pominje Rodoljuba Čolakovića, „koji je odmah oduševljeno prepoznao propagandni potencijal da se privuku mase iz svih društvenih slojeva, različitog obrazovnog profila i različitih potreba.“
A da bi se uopšte razmišljalo o pokretanju televizijske produkcije, trebalo je imati i aparate na kojima će mase svih društvenih slojeva taj program gledati. Pošto domaća industrija nije uspevala da zadovolji čak ni minimalan broj zahteva, prvi televizijski aparati su stigli iz inostranstva, pre svega iz Austrije i Italije.
„Izgleda da je čak i televizor namenjen drugu Titu zaustavljen na italijansko-jugoslovenskoj granici od revnosnih carinika“, šiše Rolandijeva.
Ona govori i o odlasku naših ljudi koji su radili na pokretanju televizijskog programa Televizije Beograd na desetodnevnu „specijalizaciju“ u TV studije RAI u Rimu i Milanu. Kao izvor Rolandijeva navodi knjigu „Pre početka“ Igora Lenadrova, koju je sredinom osamdesetih Televizija Beograd objavila u ediciji „Prilozi za istoriju Televizije Beograd“.
Leandrov je jedan od pionira RTS-a. Prvo je bio deo programske ekipe koja je pripremala teren za početak emitovanja programa, a potom i jedan od prvih urednika „Dnevnika“. U svojim sećanjima na ovu desetodnevnu „specijalizaciju“, Leandrov najviše prostora posvećuje upravo načinu funkcionisanja informativne redakcije i procesu nastanka jednog Teleđornala:
„Posao je bio težak, ali ne i nesavladiv ako se radi s voljom i disciplinovano. Ovim saznanjima stekao sam više izvesnosti i sigurnosti za posao koji me je očekivao.“
U dokumentarnim prilozima svojih sećanja na dane u kojima se rađala Televizija Beograd, Leandrov navodi i deo zapisnika sa sednice Programske komisije za televiziju, koja je i održana početkom jula 1959. godine. U zaključcima te sednice se, između ostalog, kaže i ovo:
„Jugoslovenska televizija, odnosno televizijska studija Beograd, Zagreb i Ljubljana, neće emitovati sopstveni program od 16. jula do 22. avgusta zbog tehničke revizije i preuzimanja uređaja… U letnjem periodu, osim toga, veoma teško je obezbediti potreban broj izvođača za program, jer su pozorišta i drugi umetnički kolektivi na odmoru. Posebno angažovanje izvođača samo za TV izazvalo bi takvo povećanje programskih troškova kakvo televizija ne može da snosi.“
Leandrov dodaje kako „u saopštenju nije dato obaveštenje da će se za vreme prekida svakodnevno prenositi italijanski program, jer je takva bila klauzula dogovora sa Televizijom RAI.“
Jedan divlji, usamljen svet
Već punih deset godina, tokom letnjih meseci, RAI UNO nakon centralnih vesti gledaoce časti emisijom čiji bi naslov mogao da se prevede kao „Arhivarhivarh“. Reč je o programu koji je najsličniji „Trezoru“ Bojane Andrić, s tim da publika ima priliku da gleda uglavnom nastupe muzičkih zvezda u emisijama koje su snimljene šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.
Leto je tek za nama a Italija je dobila desničarsku vladu koju, u ovim danima kao stvorenim za pravljenje istorijskih paralela, mnogi porede sa vladom Benita Musolinija.
Istina, Đorđa Meloni mnogo više podseća na voditeljku italijanske verzije emisije „Nedeljom popodne“ nego na fašističkog diktatora, ali je istina i da je prva premijerka u italijanskoj istoriji izjavljivala kako su Dalmacija i Istra sastavni deo Italije.
Iz te perspektive, knjiga Frančeske Rolandi „Dvadeset i četiri hiljade poljubaca“ se ispostavlja kao sigurna kuća kako za one koji su celoga života pokušavali da im život liči na ilustraciju iz kakvog italijanskog razbibrignog časopisa, tako i za sve druge koji su u svoj kulturološki identitet ugradili i numere Fabricija de Andrea ili Erosa Ramacotija, filmove Federika Felinija ili Tinta Brasa, izreke Broja Jedan ili zakletve Zagora ili Bleka Stene, fudbalske strategije Elenija Herere ili Fabija Kapela.
Ovu slatko-gorku priču o sentimentalnom vaspitanju završavamo sećanjem Igora Leandrova na direktan TV prenos pomračenja Sunca 15. februara 1961. godine.
„Prenos je organizovala Evrovizija, preuzimalo ga je 16 evropskih televizijskih mreža. U roku od pola časa (od 8 časova i 27 minuta do 8 časova i 55 minuta) prenos je vršen iz San Mišela (astronomska opservatorija u Francuskoj), zatim iz Firence i najzad sa vrha Jastrepca (1459 metara)… Lokacija na Jastrepcu je bila najatraktivnija, tako da je za nju određeno najviše vremena – 12 i po minuta. Koncept emisije izradio je Bi-Bi-Si i u sinopsisu se, između ostalog kaže:
„Režiseri treba da imaju u vidu da je sinopsis napisan sa ciljem da se obezbedi kontrast u izvođenju između Francuske, Italije i Jugoslavije. Emisija iz Francuske imaće astronomski i naučni oblik; emisija iz Italije sadržaće više humanistički karakter jer dolazi iz Firence; emisija iz Jugoslavije naličiće više na ekspediciju u jedan divlji, usamljen svet.“
