Милијарде које су понијели кумови ћемо надокнадити. Или можда нећемо. Много јада! Јад је то што сигурно нећемо, нити можемо надокнадити изгубљене пчеле и лептире, бројне ендемске врсте, изворе, подземне воде, шуме и ријеке. А, какав је тек јад што и даље не знамо да је то наш највећи капитал и да је злочин над њима злочин над злочинима
Објасни нам прекјуче директор Агенције за заштиту животне средине, иначе доктор шумарства, да су пејзажи које гледамо и којима се дивимо путујући кроз Црну Гору у великом проценту само привид. Наше шуме, којима се поносимо, заправо су болесници на апаратима
Поткријепио је Газдић ово и процентима, да се боље схвати: свако друго стабло је из тзв. изданичких шума, које су настале из изданака, односно из пањева. Те изданичке су лошег квалитета и једва да се сматрају шумама. Остало су високе шуме. Е, од тих високих, доброг квалитета, четири од десет стабала су озбиљно или трајно оштећена, јер их је држава препустила сјечи и паљењу или једноставно није њима газдовала.
Док се Западна Европа индустријски развијала, на штету разних екосистема, ми смо тако неразвијени гледали у тај конформистички сјај чију цијену је тамо требало да плате генерације које долазе. Запад је схватио на вријеме цијену тога и кренуо у покајничку акцију спашавања онога што се спасити може. Свака интервенција у природи се најстрожије контролише- а изгубљено надокнађује. Скоро свакодневно освићу информације да је Данска вратила протјеране вукове на станиште, да Француска опоравља девастиране шуме, да се вода из неке холандске ријеке послије мноштва деценија опет може пити. Благо, веле, вама, који сте успјели све то да сачувате, сад вам земља захваљује плодовима.
А, шта, благо нама, заправо радимо ми?! Тако блажено неразвијени, без загађења из тешке индустрије, са богатим и здравим шумама и чистим ријекама, крећемо у свирепу рушилачку акцију уништавања свега што се ови са Запада својски труде повратити. Некада славне црногорске шуме су покрадене и занемерене. СИјече гдје и кад ко може, пали гдје и кад ко може, одговорност за то не постоји, а визије управљања и даљег развоја шума нема ни на хоризонту. Изгубили смо 100 хектара шума за деценију, петоструко више него 50 пута већа Француска.
Јутрос вода носи аута на путевима у Словенији, а Хрватска и Србија стрепе од новог налета гнијевне природе. Нама овдје тек прође понека озбиљнија олуја. Зна се и јасно је да су ово само почеци и да разарајући моменти тек слиједе. Потрошићемо милијарде да се одбранимо од поплава и пожара, несвјесни да нам управо шуме нуде потпуно бесплатну заштиту и здравља и благостања. Оне, ако су здраве, штите нас и од вјетрова, сунца, поплава и пожара.
Никако да сметнем с ума ону недавну фамозну тематску сједницу Владе у биоградској прашуми посвећену туризму. Жмарци прострује при самој помисли колике су размјере несавјести, незнања и спремности да се поигравамо са животом или извором живота и даље мислећи само на доларе, загледани у западњачки конформизам, којег се тамо сада стиде и који желе да потисну из колективне свијести и свакодневних образаца понашања. Пролазе кроз главу покошена стабла, кранови и бетонски монтруми који ничу. Нуди се западњацима јединствени ужитак боравка у посљедној прашуми Европе. Онда стабла падају на кровове, а вода носи аутомобиле туриста и улази у хотелске собе. Није сан. Живцата истина и скроз реалан сценарио.
Мјесецима хапсимо. Хапсимо разне кланове, муљаторе, транзицијске побједнике и губитнике и политичке штеточине. Ојадили државу пакетима, товарима, рачунима, тендерима, кумовима… Рука правде стиже на све стране, а срце пуно. Ипак, исто то срце остаје хладно као камен док свакодневно гледа како заправо изгледа ојађења земља. Док гледа беживотне ријеке, болесне шуме, раскопана корита, плаже које нестају пред очима, затроване подземне воде. Рука правде је у гипсу до рамена, можемо се само потписивати на њу и клепати стихове са жељом за брз опоравак.
Рука правде би требало да, рецимо, упореди, макар онако, информативно, за себе, просјечну плата шумара и нихово просјечно имовинско стање. Било би, можда, интересантно сазнање колико шумара има по неколико некретнина у Будви, Колашину или на Жабљаку. Можда и да неко посјети мјештане било којег села на сјеверу Црне Горе (па и случајним одабиром) и да их искрено саслуша како живе и ко им краде воду, земљу, ријеке и шуме од којих и са којима стотинама година живе. Па да вам они кажу све. Па да саберете штету.
Па да упоредите ове горе муљаторе и кланове са овима доље. Па на вагу оне и ове изгубљене видљиве и невидљиве милијарде. Па да рука, са тако поломљенм костима самоиницијативно скине гипс и крене да исправља највећу неправду у напаћеној нам земљи. Космичку неправду према нашим шумама и водама. Најбруталнију повреду нашег идентитета, највећи злочин против нашег здравља, среће и благостања.
Видљиви губици су само врх леденог бријега. Ту и тамо чујете да се губи пет или десет милиона од нелегалне сјече годишње. Иако се главарима треба обраћати ислкјучиво језиком новца да би кренули у неку акцију, запрепашћује несвјесност какве и колике су заправо дугорочне размјере ове штете и шта значи болесна или очерупана шума за будуће генерације.
Милијарде које су понијели кумови ћемо надокнадити. Или можда нећемо. Много јада! Јад је то што сигурно нећемо, нити можемо надокнадити изгубљене пчеле и лептире, бројне ендемске врсте, изворе, подземне воде, шуме и ријеке. А, какав је тек јад што и даље не знамо да је то наш највећи капитал и да је злочин над њима злочин над злочинима.
Ријека Вхангануи на Новом Зеланду прије неколико година је постала прва ријека на свијету која је призната као правно лице. Она може покренути и водити судске предмете против оних који је угрожавају. Маори вјековима разговарају са њом, она им приликом сваког сусрета изнова понови ријечи: “ „Ја сам ријека, ријека сам ја“. За њих она одувијек има идентитет, а сада и званично, правно заокружено. Ријека, дакле, вас може тужити, може посједовати имовину, склапати уговоре и бити тужена.
Замислите да се Морачи или Ћехотини укаже оваква прилика. Хашки трибунал би изгледао као неки наш омањи општинки суд у поређењу са том институцјом. Оптужба би, вјероватно, почела ријечима: “у памет се добро, Црногорци!”
Данијел Гарић
Извор: РТЦГ
