Разговарала: Силвија Главић Гргур
Црногорски редитељ, сценарист и продуцент Сенад Шахмановић открива да му је посљедњи документарни филм „Вуде, ти си побиједио“ о Душану Вукотићу, једином југословенском добитнику Оскара и пиониру свјетске постмодернистичке анимације, најинтимније дјело, јер га је, како каже, радио из потребе, а не из задатка.
Још један УндерхиллФест је иза нас и с тиме недјелја дана уживања у бираним филмским насловима под ноћним небом изнад Подгорице. Награде су подијељене, а док се утисци полако слијежу присјећамо се неких од најбољих момената манифестације. Први се десио већ у вечери отворења, када је премијерно приказан документарни филм „Вуде, ти си побиједио“.
Прича о једином југословенском добитнику Оскара, Душану Вукотићу, испраћена је громогласним аплаузом у даљу дистрибуцију и остварење ауторовог сна; да се њиме из заборава отргне сјећање на пионира анимираног филма на подручју бивше Југославије и уједно првог рођеног ван САД-а који је те 1962. године освојио „златну статуу“.
Једна изванредна биографија сада је реанимирана, испод патине времена засјала је новим сјајем и могли бисмо поручити: Вуд је побиједио. Седамдесетоминутни документарац копродукција је неколико земаља из региона и најновији у низу вишеструко награђиваног црногорског редитеља, сценариста и продуцента, Сенада Шахмановића.
Након више година рада на филму „Вуде, ти си побиједио“, коначно смо дочекали његову премијеру на отворењу 16. УндерхиллФеста у Подгорици. Какве су прве реакције публике, а какве критике?
Реакције су биле изузетне, емотивне, дирљиве. Публика је снажно реаговала, не само на Вукотићеву причу, већ и на начин на који је испричана. Критике су углавном позитивне – наглашавају атмосферу, емотивни тон, слојевитост и естетски приступ. Ово је за мене најважнија ствар, управо оно доживљено током и након пројекције, је најљепша ствар који аутор може доживјети.
Мудро сте отворили свој филм секвенцама из свевременског Вукотићева „Сурогата“ јер довољно је било то да препуно гледалиште на кошаркашком игралишту „Драган Ивановић“ у Његошевом парку „залијепи“ за велико платно. Тај мали, али најсвјетлији драгуљ из ауторовој богатој ризнице и данас одушевљава својом свјежином, актуалношћу и пророчанском визијом конзумеристичког друштва у којему живимо. Колико пута сте га погледали и је ли и вама фаворит међу Вукотићевим анимираним филмовима или мислите да га је звјездани сјај Оскара уздигао изнад неког који је можда завриједио више пажње?
„Сурогат“ је свакако најславнији, и има невјероватну снагу и данас. Погледао сам га много пута, и увијек ме изнова фасцинира. Али мислим да Вукотић има још неколико дјела која заслужују једнаку пажњу, можда чак и дубље анализе. Филм сам отворио тим дјелом јер много тога о говори о генијалности Вукотића, на неки начин он као аутор пророчки објашњава све – систем, човјека, савремено друштво. Поменуо бих и филм „Игра“ који је је одмах након „Сурогата“ био у ужем избору за награду Оскар, али вјерујем да је неко процијенио да два Оскара у веома кратком времену би било можда превише. По квалитету, креацији, третману теме сматрам да је и филм „Игра“ једнако значајан као Сурогат.
Јесте ли имали трему у процесу рада на филму (од одлуке о реализацији идеје и претраживања грађе до саме финализације) под притиском одговорности јер се ради о човјеку с ових простора који је постигао јединствен успјех? Или вас је управо та чињеница носила да радите с лакоћом? Како се осјећате сада, кад сте „Вуда“ испратили пред очи јавности?
Трема је била присутна, али позитивна. Више као осјећај одговорности. Прича о Вукотићу није лака – потребно је пронаћи прави баланс између поштовања и ауторске слободе. Данас, кад је филм пред публиком, осјећам олакшање, али и понос. Као да сам испунио дуг према њему и тој генерацији стваралаца.
С обзиром да је ријеч о копродукцији неколико земаља ex-Yu, какви су утисци из њихових, различитих ракурса? Које сте похвале добили, има ли замјерки? Генерално, сматрају ли они који су га одгледали да је – да тако кажемо – поштено направљен?
Копродукције, када су праве, доносе пуно тога доброг пројекту, поред финасијске подршке, ту је изузетно важна и креативна подршка. Партнери су одреаговали веома добро. Током процеса рада било је разлика у погледима, што је и нормално, али сви су осјетили да је филм поштен. Људи из региона су рекли да осјећају емоцију, да је филм направљен с поштовањем, да носи снажну емотивну снагу, да има снажан ауторски печат, сходно томе да је важан пројекат на неколико нивоа.
Душан Вукотић на неки је начин симбол изврсне југословенске кинематографије, од њених почетака и раскошне продукције филмова о партизанима, па кулминације у свим филмским жанровима до самога краја које кореспондира са завршетком постојања СФРЈ. Имају ли земље у региону шансе и могућности да у овом савременом добу досегну те буџете, квалитет, просперитет? Можемо ли данашњим генерацијама уопште повлачити паралеле између „овог“ и „оног“ доба? Имамо ли им (ако да, колико) шансе дочарати онај, толико друкчији контекст за умјетнике и стваралаштво?
Данас је све брже, динамичније, површније, али потреба за дубљим стваралаштвом и даље постоји. Стваралаштво треба афирмисати, подржавати га, имати разумијевање за важност и вриједност истог, колико стваралаштво доприноси друштву, колико помаже изграђивању идентитета, те позитивној промоцији земље.
Тако да вјерујем да можемо учинити пуно тога значајног. Зато овај филм и постоји – да отвори врата ка том времену, да покаже разлику, али и универзалне вриједности.
Добивши могућност у увид комплетног архива Душана Вукотића и о њему, подарали сте нам причу о великану. Можете ли нам га приближити као личност, како сте га испрофилисали? Је ли можда у неким својим одлукама био прекрут и можда превише бескомпромисан (нпр. када је одлучио не отићи у Америку на додјелу Оскара или када је одбио Дизнија да дође радити за њега)? У неком тренутку филма чујемо како је био и помало тежак карактер; је ли му пречврст став наштетио (као када су му забранили улазак у просторије Загреб филма) или је допринио комплексној биографији генијалца који је уз вансеријски талент и разиграно „дијете у души“?
Он је био визионар. Човјек који је својим талентом исписао незаборавне странице свјетске анимације. Ријеч је о једној од најзначајнијих личности 20. вијека на овим просторима. Као велики умјетник, а умјетници су посебно сензитивни и осјетљиви, сигурно је да је знао да буде особен, понекад тврдоглав, често повучен, али то је претпостављам долазило из потребе за заштитом тог свог осјетљивог свијета, свијета игре и маште. Његове одлуке да одбије Дизнија, да не оде на додјелу Оскара – то није био бунт, већ став. Знао је гдје припада. То га је можда коштало, али је остао аутентичан. И то му данас даје тежину.
Вуд је побиједио ако узмемо у обзир постхумну валоризацију у коју спада и овај ваш филм. Могу ли почасти за изузетан траг који је оставио бити довољна утјеха за разочарења с којима је с овога свијета отишао? Је ли с овим вашим филмом бар мало исправљена неправда према Душану Вукотићу (занемаривање пред крај живота које траје до данас)? Хоће ли ово помоћи да му одамо заслужено признање и извучемо га из заборава из колективног заборава? Што ви мислите о свему томе, можете ли се поистовјетити, као аутор? Како би Вуд ово сада прокоментарисао?
Мислим да јесте – барем дјелимично. Не можемо промијенити прошлост, али можемо да престанемо да ћутимо. Филм је мој покушај да му вратим мјесто које заслужује. Ако након гледања неко пожели да истражи више о њему, да погледа његове филмове, да га помене – онда смо успјели у ономе што нам је била намјера, да отргнемо од заборава једног великана и да генерацијама које долазе буде примјер који ће им освјетљавати пут ка стазама успјеха.
Колико је овај филм значио за ваш развој као редитеља? Јесте ли задовољни балансом који сте нашли између фасцинације и објективног приступа према том славном човјеку? Је ли вам интимно најдраже дјело из ваше филмографије?
Много. Научио сам да будем стрпљивији, пажљивији, да радим с више унутрашње тишине и да вјерујем материјалу. Ово је вјероватно моје најинтимније дјело – јер сам га радио из потребе, не из задатка.
Дугометражни документарац није жанр за „маинстреам“ публику. Који је профил гледаоца којега ће занимати?
Они које занима умјетност, култура, историја, али и они који траже приче о стварним људима који су стварали велике ствари изнутра. Сматрам да ће сваки гледалац пронаћи нешто значајно у овом филму, могу слободно рећи да је то и једна врста блага за онога ко се удуби.
У вашем опусу је и документарац о Живку Николићу, такође великом редитељу те Црногорцу, попут Вукотића. Можемо ли и убудуће очекивати документарне филмове о великанима из ваше бранше? Размишљате ли да се ухватите у коштац с радом на играном филму по некој таквој биографији у којој материјала свакако има (сјајан пословни и занимљив лични живот)?
Волим да се бавим људима који су оставили траг. То сам радио и са Живком Николићем, и вјероватно ћу опет. Можда једног дана и играни филм, али мора постојати јака унутрашња мотивација.
Какви су вам иначе професионални планови за (ближу и даљу) будућност?
Тренутно радим на развоју два нова пројекта – један документарни, други играни. Такође желим да овај филм путује, да иде гдје заслужује.
Колико вам је за овај филм значила и колико вам иначе значи подршка Филмског центра Црне Горе?
Подршка Филмског центра Црне Горе је била кључна. Без те подршке овакав филм не би био могућ. Не само финансијски, већ и симболично – као знак да култура има посебно мјесто у савременој Црној Гори.
Извор: РТЦГ
