У својим „мекшим“ варијантама тај политички пројекат тежи раздвајању политичке и религијске области дјеловања. Овдје се мисли на раздвајање које је неутрално и није начелно усмјерено против религије. Таквим га је, барем, видио и Џ.Џ. Холиок, британски публициста који је у свом дјелу „Принципи секуларизма“ (1854) први пут употребио израз „секуларизам“. Међутим, нешто „тврђи“ идеолошки приступ овој теми рађа политички пројекат (план) да се држава и религија не само раздвоје, него да политика управља религијом и да је модификује „за потребе“ функционалног и уређеног цивилног друштва. Ова тежња полази од претпоставке (која није неутрална) да је религија штетна за друштво и човјечанство, уколико није потиснута или држана под контролом.
Пише: Оливер Јанковић
Редуковање духовног и религијског разумјевања свијета на искључиво овоземаљски, појавни и материјални хоризонт приоритета могло би да се понуди као једна од дефиниција онога што зовемо секуларност. Ова редукција се углавном тиче философије друштва и историје, односно учења о смислу историјских и друштвених збивања – са посљедицама на прошле и савремене теорије пожељних и функционалних друштвених уређења, и уопште функционисања јавног простора у различитим (историјским) друштвима. Ова секуларна свијест (виђење свијета), према до сада изложеним философијама, има своје полазиште и основ још у античком времену (иако религиозном и многобожачком), али и у древним библијским временима (иако у потпуно супротном контексту тежње да се профано и незнабожачко потпуно истисну из друштва). Ипак, из перспективе савременог потискивања и редуковања религиозног из друштвене јавности, секуларност можемо разумјети бар на два основна начина: као де-сакрализацију али истовремено и опстанак универзалне вјере у прогрес и будући напредак и, насупрот томе, као раскид са историцизмом уопште (са умним утемељењем историјског процеса, разумном или пророчком описивошћу историјских промјена).
Истовремено са овим сагледавањем поријекла и значења самог појма могли смо да увидимо како су мислиоци описали процесе којима је дошло до кристалисања овог стања или схватања. Такав процес и теоријска тумачења таквог искуства зовемо секуларизација. Ту је ријеч о процесу потискивања религије. Не само из јавних институција, него из друштвене јавности или онога што Хаберманс описује као јавна сфера. Ово потискивање религије има идеал или циљ да тај јавни простор учини „празним“ за све што има претпоставку трансцендентног, над-разумног. У нама савременом свијету може изгледати да је све ово узроковано предрасудама о хришћанској цркви (везанима за историју Средњег вијека, инквизиције и сл.) као узрочнику неслобода и спутавања људских мишљења и креација. Али дубље гледано и тејлоровски речено, узроци су у временом конституисаном залеђу мишљења или тзв. иманентном оквиру когнитивних, моралних и космичких поредака који су лишени било какве потребе за транцедентним.
У том смислу, није ријеч само о стању (секуларност) већ о процесу (секуларизацији) који тражи вријеме и услове.
Тејлор тај процес, с обзиром на аспект разматрања, назива „размађијавање“ свијета; па затим: настанак самодовољног (ексклузивног, искључивог) хуманизма; потом: прелазак из амбијента космоса у амбијент универзума; или пак: претварање субјекта промишљања из „порозног“ у „непробојно“ Ја… итд. Опет, код Северина се користе описи „обезбожење свијета“ или стварање „изоловане Земље“. Ниче и Карл Левит овај процес виде, или боље рећи желе, као поступак „повратка“ садашњости, природи и античкој визији космоса. Повратка из застрањења оптерећености далеким будућим и оним непојавним, трансцедентним.
Секуларизам
На основу оваквог стицаја околности (друштвених и сазнајних, теоријских) као и на основу процеса који је довео до тих околности и који још траје, политичка теорија и пракса је изродила идеологију (политички пројекат) секуларизма. Она има амбицију да покрене, поспјеши (усмјери) овакве процесе ка њиховом потпуном довршетку, или да задржи њихову доминацију у садашњости. У својим „мекшим“ варијантама тај политички пројекат тежи раздвајању политичке и религијске области дјеловања. Овдје се мисли на раздвајање које је неутрално и није начелно усмјерено против религије. Таквим га је, барем, видио и Џ. Џ. Холиок, британски публициста који је у свом дјелу „Принципи секуларизма“ (1854) први пут употребио израз „секуларизам“. Међутим, нешто „тврђи“ идеолошки приступ овој теми рађа политички пројекат (план) да се држава и религија не само раздвоје, него да политика управља религијом и да је модификује „за потребе“ функционалног и уређеног цивилног друштва. Ова тежња полази од претпоставке (која није неутрална) да је религија штетна за друштво и човјечанство, уколико није потиснута или држана под контролом. У таквом покушају да „регулише“ утицај религије у јавној сфери, држава не може а да не задире у формирање субјективитета који покреће практиковање вјере (цркве).
Идеолози попут Холиока имали су намјеру да под секуларизмом конституишу значење неутралности, наспрам мање-више негативних појмова какви су атеиста, невјерник, скептик; а опет и насупрот свих облика привржености религији. Па ипак, појам је, од средине 19. вијека до данас, остао толико широк и концептуално „лабав“ да су под њим налазили уточиште и екстремни пројекти који су тежили поменутом преобликовању религије, под управом државе.
Могло би се рећи да саморазумјевање секуларизма жели да потврди (и политички утврди) супериорност модерног секуларног доба (технолошког, антропоцентричног и сл.) у односу на претходно „примитивније“ у ком је главну ријеч имала религија. Тако идејно настројен, секуларизам збиља мора да контролише своју агресивну страну, ако га је уопште могуће замислити као неутралног и неопредјељеног у односу на религију. Савремени мислиоци полемишу са разнородним секуларистичким политичким идеологијама и питају: „Да ли религију збиља треба држати под контролом? А ако треба, ко то ради и на који начин? Можда је једноставније кретати се у правцу потпуног укидања религија?“ ‒ и слична питања.
Из истих разлога Курт Хибнер наглашава да нама данас није потребан „повратак вјери“ него ослобођење од антирелигијске заслијепљености, од секуларистичке „догме“ по којој „религија нема више шта понудити хуманистичкој идеји“.
Збиља је велико и озбиљно питање, које очигледно не крије само методолошке дилеме, него и суштинске, темељне неспоразуме: како је дошло до тога да од секуларности као контекста и околности наше збиље и секуларизације као феномена историје и друштвених кретања, па и као начина промишљања, добијемо секуларизам као покрет и пројекат који једва може да контролише своју агресивност и тоталитаристичко настројење? Из овог питања се отвара сијасет других тематски непознаница везаних за ово. У земљама источне Европе (бившег комунистичког блока) које су „преспавале“ једну етапу европских интеграција и демократске, те грађанске стандардизације друштвеног живота, намеће се важно философско и социолошко питање: Ако је на Западу секуларизација (под свим горе изнијетим околностима) довела до секуларизма, да ли ће сада неки конституисани секуларизам, нека, дакле, политичка агенда одређених центара моћи, овдје на Истоку, спроводити секуларизацију? А то спровођење ће бити све само не спонтани историјски процес, какав је секуларизација била на Западу.
За разлику од ових негативних исхода, публикација „Енглески секуларизам“ Џорџа Џејкоба Холиока из 1896. године описује секуларизам на следећи начин: Секуларизам је кодекс понашања који се односи на овај живот, заснован на чисто људским разматрањима, и намењен је углавном онима који теологију сматрају неодређеном или неадекватном, непоузданом или невероватном. Њени основни принципи су: (1) Побољшање овог живота материјалним средствима. (2) Наука је доступна промисао (водиља) човјека. (3) Добро је чинити добро. Било да постоји друго добро (изван овог живота, другдје) или не, добро садашњег живота је добро, и добро је тражити то добро.
Холиок је, дакле, сматрао да секуларизам и секуларна етика не би требало да уопште разматрају религијска питања, јер су ирелевантна, и стога се његов секуларизам разликовао од јаког атеизма. У томе се није сложио са многим другим секуларистичким мислиоцима, а неслагање је подијелило секуларистички покрет између оних који су тврдили да анти-религијски покрети и активизам нијесу били неопходни и пожељни и они који су тврдили да јесу.
Зато заступници „мекшег“ (изворног „холиоковског“) секуларизма кажу да је концепт секуларизма често погрешно тумачен. У јулу 2012. Жак Берлинерблау, директор Програма за јеврејску цивилизацију на Универзитету Џорџтаун, написао је чланак под насловом „Секуларизам није атеизам“, у којем каже да је ,,секуларизам најискривљеније схваћен ̓изам̓ у америчком политичком рјечнику. Kоментатори на десној и лијевој страни рутински су то изједначили са стаљинизмом, нацизмом и социјализмом, међу осталим страшним ̓измима̓. У САД-у, касније се појавила још једна лажна једначина, то је била неоснована повезаност секуларизма са атеизмом.“
Многе савремене организације (НВО) преферирају да дефинишу „секуларизам“ као заједничку основу за све групе увјерења, вјерске или атеистичке, да би легитимисале своје дјеловање у друштву које поштује слободу говора и савести. Међутим, многи хришћански интелектуалци и конзервативни политичари често тумаче секуларизам, као антитезу религије и покушај да се извуче религија из друштва и замијени са атеизмом или празнином вриједности. Овај двоструки аспект ствара потешкоће у политичком дискурсу о овој теми.
