Главна атракција дворске цркве у немачком граду Витенбергу су врата на која је, наводно, Мартин Лутер закуцао његових 95 теза, пре 505 година, 31. октобра 1517. године.
Овај документ оспорио је црквину продају „индулгенција“, потврда које су гарантовале спасење у загробном животу, чиме су у питање доведена вековна веровања и праксу. Међутим, врата која се данас налазе на Северном порталу нису оригинална дрвена из Лутеровог времена, која су уништена у пожару 1760. године током Седмогодишњег рата. На њиховом месту стоје стамена бронзана врата, у која су угравиране речи Лутерових 95 теза на латинском. Речи су чврсте, фиксиране у месту, непорециве. Али као што је сам Лутер признао, речи имају способност да покрећу. Баш као што је он био покренут читањем Библије да доведе у питање утврђени ред, његове речи су заузврат пошле на пут из његовог градића, створивши нову верску самосвест која је поделила цркву и потресла Европу, а последице су се осетиле широм света. Можда ме је због тога пространа унутрашњост цркве више подсетила на Лутера и реформацију него та затворена врата.
Овде се статуе Лутера и његових савременика ређају дуж црквеног брода, а прича се да свако вече након што посетиоци оду, статуе настављају теолошке расправе до дубоко у ноћ. Ова прича нас подсећа да Лутер није био једина личност реформације. Он је био део сталне расправе која траје до дана данашњег. Али иако су и други људи имали идеју да реформишу цркву, Витенберг се и даље сматра колевком реформације, а Лутер њеним оцем.
Док сам се шетао Витенбергом, питао сам се како је једно тако мало место могло да изврши толико велики утицај. Стари град се није изменио много од Лутеровог доба, нарочито будући да су се Савезници договорили да га не бомбардују због његовог верског значаја. Парк који окружује стари град почиње на једном крају дворске цркве и потребно је само 15 минута хода да се прође кроз средишњи део града до Лутерове куће, где је теолог проживео већи део живота, након чега поново креће зеленило. Међутим, Лутерове идеје су могле да цветају делом управо због Витенбергове величине.
Висока концентрација великих умова у овако малом универзитетском граду значила је да су људи често налетали једни на друге и размењивали идеје. Током кратке шетње, пролазим кроз двориште у ком је Лука Кранах Старији, познат као сликар реформације, имао радионицу и штампарску пресу, као и куће главног теолога реформације Филипа Меланхтона. Поред тога, Лутер је могао да искористи нове медијске алатке његовог доба, као што су дрворези и штампарска преса, како би ширио идеје даље од Витенберга.
Џон Т. Меквилен, помоћни кустос штампаних књига и повеза у њујоршкој библиотеци и музеју Морган објаснио је да је „Лутер записивао идеје у кратким, концизним текстовима – памфлетима на осам или шеснаест страна – који су могли брзо да се одштампају и лако да се поделе“. „Без штампарске пресе, реформација никад не би била историјски догађај какав је била“, наводи Меквилен.
Често сматран заслужним за прву медијску револуцију, Лутер је брзо схватио како да искористи језик, музику и слике да би ширио идеје. Све је више објављивао записе на немачком (уместо на латинском), често илустроване, а његове заразне, народске црквене песме помогле су да процвета реформација. Његови музички доприноси чак су довели до тога да га назову оцем протестне песме. Не само да је употреба свакодневног језика помогла у ширењу његових идеја, већ је њихова употреба у верским питањима била кључна за Лутерову револуционарну идеју да се спасење може постићи само кроз интимно веровање. Стога је желео да свако може да прочита Библију за себе.
Лутер је 1534. објавио властити превод свете књиге, користећи живописан, једноставан речник који ће бити разумљив свима. Да би то постигао, морао је да уједини многе различите немачке дијалекте и створи један стандардизовани немачки – практично обликујући немачки језик какав знамо данас. Овај нови нагласак на народном језику такође је утицао на развој других језика. Протестантски мисионари из Европе и Северне Америке који су путовали у Африку у другој половини 19. века сматрали су, попут Лутера, да Библија треба да се преведе на народне језике.
„То је, наравно, подразумевало прилагођавање језика, што ће рећи измишљање писаних система тамо где раније нису постојали и проналажење израза који су се сматрали пригодним за бога, ђавола, грех и тако даље“, објашњава доктор Јорг Хаустин, виши предавач у области религије у Африци у Школи за оријенталне и афричке студије, на Универзитету у Лондону.
Међутим, иако су мисионари желели да преобрате Африканце ослањајући се на моћ интимне вере, били су убеђени и у надмоћ властите религије и противили се традиционалним веровањима и обичајима. Овај став отелотворује парадокс Лутера и реформације, који су били демократски, а опет ауторитарни. Он је демонстрирао и Лутеров став према Јеврејима.
Након што је схватио да неће успети да их преобрати на његову верзију хришћанства, упустио се у тираду антисемитских текстова, тврдећи да јеврејске синагоге, школе и домови морају да се спале, њихово имање заплени, а да они треба да се користе за принудни рад и да се протерају. На североисточној фасади градске цркве у Витенбергу, где је Лутер редовно држао проповеди, налази се Јуденсау (антисемитски кип) који датира из 1305. године. Изнад рељефа стоји натпис: „Рабини Шем Хампхорас“ (неучтиво бацање љаге на неисказиво име бога у Кабали), који је додат касније и позива се на увредљиви коментар из Лутерових написа. Његове текстове, као што су О Јеврејима и Њихови животи, нашироко су користили нацисти, а историчари су расправљали о теорији о Сондервегу, која повлачи директну везу од Лутера до нациста.
Лутерова намера била је да уједини све под једном реформисаном црквом, али његове идеје имале су импликације које су одлазиле даље од онога што је желео или могао да замисли. „Лутер је ујединио немачки језик, али његове верске идеје створиле су раздор који се и данас болно осети. „После рата речима уследио је верски рат“, каже доктор Александар Вебер са катедре за културу и језике на колеџу Биркбек у Лондону, говорећи о верским сукобима који су се водили широм Европе од 1524. до 1648. године. На месту једне цркве, сада су надметали разни полагачи права на реформу.
Политички савези често су се формирали на основу конфесионалног јединства, а мањине су прогањале све вероисповести. То је за последицу имало таласе миграција, као што су француски протестанти који су побегли у Енглеску, Шкотску, Данску и Шведску, а и преко океана, баш као и енглески пуританци који су се укрцали на „Мејфлауер“ за Северну Америку. Лутеров утицај био је толико далекосежан да је завршио и у савременој култури.
На пример, Лутерово уверење и ревност у ширењу речи да би преобратио друге је претходница данашњег евангелизма – било да су у питању телевизијски евангелизам или радио емисије као што је Лутерански сат, најдуговечнији хришћански радио програм на свету који се емитује од 1930. године и има више од милион слушалаца.
Мартин Лутер Кинг је 1966. опонашао чин који је у Витенбергу извео човек по ком је добио име кад је поставио списак захтева на врата чикашке градске већнице.
Паралеле могу да се повуку чак и између Лутера и америчког узбуњивача Едварда Сноудена, јер су обојица поставили властиту савест изнад свега другог и пружили отпор суперсилама властитог времена користећи најновија средства комуникације да осуде злоупотребу моћи.
Речи и идеје настале у Витенбергу рашириле су се светом, надахњујући нове речи и идеје, као што су оне Достојевског, који је истраживао идеје протестантизма (а које су, по његовом мишљењу, уништиле заједнице и биле сувише слабе да се супротставе верама као што је руска православна) у Пишчевом дневнику и Браћи Карамазов.
Ниче је на сличан начин био надахнут да прошири Лутерове идеје, рекавши: „После Гетеа и Лутера, било је потребно начинити трећи корак.“ Управо је он начинио тај трећи корак прогласивши смрт бога, што се највише везује за његово дело Тако је говорио Заратустра. Оно што је започело у Витенбергу утицало је на идеје савременог либерализма, капитализма, демократије, индивидуализма, субјективизма, секуларизма и много тога још. У парку поред Лутерове куће, постављене су пешачке стазе оивичене огледалима у част 500. годишњице реформације. Док сам ходао уз њих, видео сам многобројне одразе самог себе, баш као и преломљени поглед на стабла и жбуње око мене. Ово је, помислио сам, добар симбол Витенберговог утицаја на свет – утицаја који је тај свет преобличио и протегао се унедоглед.
Извор: Мадхви Рамани/bbc.com/serbian
