Пише: Сејмор Херш
Најсјајнија америчка звезда и њен прљави новац.
Успон Џона Ф. Кенедија је прича која је препричана у сто биографија и историјских књига.
Сенатор, увек преплануо од сунца, са својом фотогеничном женом и ћерком, крајем 1950-их био је тема свих националних медија. Када није давао интервјуе, објављивао је десетине новинских чланака. Објавио је и бестселер „Профили храбрости“, за који је 1957. године освојио Пулицерову награду.
Кенедијев политички углед је добио огроман узлет на конвенцији Демократске партије 1956. године, кад је тесно изгубио у трци против сенатора Естеса Кефовера за номинацију за потпредседничког кандидата у неуспешној кампању Адлаија Стивенсона. Без обзира на неуспех, Кенедијева грациозност и наизглед добар хумор, с којим је прихватио пораз, као и његов леп изглед – који је привукао пажњу милиона телевизијских гледалаца – учинили су га раним фаворитом за номинацију странке на следећим изборима.
Током следеће четири године, Кенеди је водио снажну кампању. Траг није оставио у Сенату, где је његов законодавни рад остао незапажен, већ међу бирачима, који су на њега реаговали као да је познати спортиста или филмска звезда. Готово сваког викенда путовао је широм Америке, држао говоре и прикупљао донације. Од почетка, кампању је оркестрирао Џо Кенеди, који је, као некадашњи холивудски могул, схватио да његов син треба да се кандидује као звезда, а не као само још један политичар. У изузетно искреном интервју, крајем 1959, старији Кенеди је рекао да је његов син постао „највећа атракција у земљи“. Новинару Еду Плауту је рекао: „Ако хоћете да продате више примерака своје књиге, ставите слику мог сина на корице. Када је његова слика на насловној страни, часописи Лифе или Редбук продају рекоран број примерака. Он има највећу универзалну привлачност. Не могу да објасним зашто је то тако, али знам да је он највећа атракција, зато ће га Демократска партија номиновати за председничког кандидата.
До лета 1960. године, са братом Бобијем као менаџером кампање и оцем Џоом као јединим стратешким мозгом и истовремено тајним благајником, Џон Ф. Кенеди је побеђивао на прелиминарним изборима међу демократама у многим државама. На демократску конвенцију у Лос Анђелесу стигао је као изразити фаворит. Водио је бриљантну кампању која ће поставити стандард за будуће генерације амбициозних политичара.
Тед Соренсен, један од Кенедијевих лојалних помоћника, у својим мемоарима из 1965. године описао је како је Кенеди превазишао уштогљене канцеларијске политичаре и кампању пренео у народ. Само током 1960. године прелетео је око 65.000 миља. Посетио је више од двадесет држава, углавном усред кључних прелиминарних борби. На већину путовања ишао је са супругом. Одржао је око 350 говора на све могуће теме. У Сенату је предлагао законе, гласао и говорио о сваком актуелном питању, увек без повлачења или извињења. Лично је разговарао са стотинама страначких функционера, конгресмена и сенатора, и десетинама хиљада бирача. Сваки слободан тренутак проводио је на телефону. Није давао обећања која није могао да испуни и никоме није обећао посао.
Међутим, аутори тих биографија, као и Соренсен, нису писали о начину на који је Кенеди превазилазио препреке и како је склапао тајне договоре, помоћу којих је остваривао победе на путу до Лос Анђелеса. Кенедијева најважнија победа на прелиминарним изборима догодила се 10 маја 1960. у Западној Вирџинији. У тој држави, Кенеди се директно суочио са верским питањем. У говору пред гласачима, који никада у историји те државе нису подржали ниједног католика, Кенеди је рекао: „Да, ја сам католик! Никога није занимало да ли сам католик када сам позван да се борим у Другом светском рату. Никога не треба да то занима ни кад одлучује да ли гласати за мене, да га ја представљам у Белој кући.“ Победио је Хјуберта Х. Хемфрија, сенатора из Минесоте, са више од 84.000 гласова разлике. Касније је победио и сенатора Стјуарта Симингтона из Мисурија, који је након конвенције рекао: „Кенеди је имао само мало више храбрости, издржљивости, мудрости и карактера од свих нас осталих“.
Велики део Кенедијеве историје су испричали инсајдери из његовог окружења. У тим причама има много елемената истине, али и много ствари које су прикривали. На победничком путу до демократске номинације, Кенедијеви се нису ослањали само на напоран рад и издржљивост. Трошили су новац као нико никада у америчкој политичкој историји. У Западној Вирџинији потрошили су најмање два милиона долара (према данашњој вредности, то би износили скоро 30 милиона долара), а вероватно и двоструко више. Већи део тог новца исплаћен је државним и локалним функционерима.
Пред демократску конвенцију у Лос Анђелесу изгледало је да није могуће да Кенеди буде поражен. Медији су извештавали да само треба обавити формалности, пребројати гласове и објавити да је Џон Ф. Кенеди председнички кандидат Демократске партије. То је могло да се промени само у случају неког крупног неконтролисаног догађаја.
Такав догађај је представљала објава сенатора из Тексаса Линдона Б. Џонсона да ће се ипак кандидовати за председника. Џонсон је то објавио у последњем тренутку, само неколико дана пре конвенције. Медији су одмах променили причу и најавили могућност Кенедијевог неуспеха. Кенеди се није узнемирио, знао је да Џонсон не може да угрози његову улогу фаворита. Кандидовао се прекасно. То су знали и Џонсон и његови сарадници, али анти-кенедијевске снаге су наставиле узалудну борбу. Џонсон је остао у трци до гласања о избору председничког кандидата, на којој је претрпео убедљив пораз од Кенедија.
Сејмор Херш: Тамна страна Камелота – прљаве тајне америчке династије Кенеди
Кенеди није могао да изгуби. Победу је осигурао куповином гласова. Истраживачки тим Волстрит Журнала открио је начине на које је Кенеди подмитио делегате из Западне Вирџиније, Илиноје и неколико других држава. Кенедијеви су изборну превару претворили у образац корупције широм САД-а. Новинари Журнала су били много ближе истини него што су њихови уредници могли да замисле.
Џејмс Мекејхи, трговац угљем из Чикага, који је 1960. одбио да разговара са новинарима Волстрит Журнала, у интервјуу за ову књигу, 1996, открио је да су Кенедијеви почели са политичком корупцијом у октобру 1959. године. Тада је млади Теди Кенеди путовао по Илиноји, делећи новац члановима локалних одбора Демократске партије у сваком округу. Мекејхи каже да су Кенедијеви плаћали 5.000 долара по члану одбора, што значи да су укупно потрошили око 275.000 долара.
Мекејхи је био укључен у Кенедијеву кампању у Висконсину. Тамо је Кенеди лоше прошао, а последње анкете међу становницима Западне Вирџиније су показале да и ту лоше стоји. Теди Кенеди је и тамо претходне јесени делио мито члановима окружних одбора, али то није дало резултат. Мекејхи ми је рекао: „Не треба да идете на прелиминарне изборе и да делите новац члановима одбора. Они ће узети новац и неће ништа учинити. У сваком округу најважнија особа је шериф. Дајте новац шерифу.“ На састанку, који су организовали Џон и Боби Кенеди, и њихов зет Стивен Смит, Мекејхи им је рекао да је куповина шерифа прави начин да осигурају победу. „Заборавите све што сте урадили и крените испочетка“, рекао им је Мекејхи. Кенедијеви су га послушали. Његов план су допунили идејом да подмите наставнике и рударе.
Постоје докази да је Роберт Кенеди контролисао токове новца у хаотичним недељама пре прелиминарних избора 10. маја 1960.
Виктор Габријел из Кларксбурга, који је водио Кенедијеву кампању тог пролећа у округу Харисон, у интервјуу за ову књигу испричао је детаље састанка који је пре избора имао са Бобијем Кенедијем. Габријел му је рекао да му је потребно само 5.000 долара за трошкове да би им осигурао победу. Кенеди је мислио да то није довољно, али Гебријел је одбио да прими већу суму. Како је обећао, тако је Кенедијевима обезбедио победу за мало пара.
Сејмор Херш: Тамна страна Камелота – прљаве тајне америчке династије Кенеди (4)
Габријел, који је имао 82 године када смо разговарали, описао је догађај са прославе победе у хотелу Канава у Чарлстону. Током забаве, у неком тренутку га је Боби Кенеди, пун захвалности, одвео у приватност тоалета. Боби је извукао малу црну свесту. „Могао си оволико да добијеш“, рекао је Кенеди Габријелу, показујући на страницу на којој је писало да је адвокату Сиду Кристију, водећем демократи у округу Мекдауел, дато чак 40.000 долара. Кенедијева свеска је доказивала, рекао ми је Габријел, да је у кампањи потрошена гомила новца.
У годинама након Кенедијевог убиства, многи људи су преузимали заслуге за његову уверљиву победу у Западној Вирџинији. У својој аутобиографији „Образовање јавног човека“, објављеној 1976. године, Хуберт Хемфри је описао састанак са кардиналом Ричардом Кушингом, надбискупом Бостона, који је одржан 1966. године. Кушинг је са љутњом коментарисао оно што је називао самохвалисањем разних Кенедијевих помоћника, попут Теда Соренсена. „Стално читам ове књиге, које пишу младићи који су били око Џона Кенедија, који преузимају заслуге за његов избор“, рекао је Кушинг Хемфрију, и додао: „Рећи ћу вам ко је изабрао Џона Кенедија. То смо били његов отац Џо и ја. Баш овде, у овој соби.“ Хемфри и један његов помоћник су запрепашћено слушали Кушингово сведочење о томе како су се он и Џо Кенеди договорили да се антикатолицизму у Западној Вирџинији супротставе низом новчаних прилога протестантским црквама, посебно у црначкој заједници.
Хемфри је записао да му је Кушинг рекао: „Одлучили смо која црква и који проповедник ће добити сто долара, ко двесто, а ко петсто“.
Најраспрострањеније дезинформације о изборима у Западној Вирџинији тичу се улоге организованог криминала, који је, како се тврди у безбројним чланцима у часописима и књигама током година, обезбедио новац који је Кенедију омогућио да победи.
Оптужбе се фокусирају на Пола Д’ Амата, званог Мршави, власника ноћног клуба из Њу Џерзија, који је 1960. године постао генерални директор коцкарнице у Невади, у којој су удео у власништву имали Френк Синатра и његов пријатељ Сем Ђанкана из Чикага. У исказу, који је више пута објављиван, Д’ Амато је тврдио да му је, током кампање, пришао Џо Кенеди и замолио га да прикупи новац за Западну Вирџинију. Д’ Амато је пристао да то учини, уз један захтев – ако Џо Кенеди победи и уђе у Белу кућу, поништиће федерални налог из 1956. године за депортацију Џојиа Адониса, вођу клана из Њу Џерзија. Џо је обећао, па је Д’ Амато прикупио 50.000 долара од разних гангстера. Д’ Амато, који је преминуо 1984. године, цитиран је како је једном пословном сараднику рекао да 50.000 долара није коришћено за директно подмићивање, већ за куповину столова, столица и других ствари које су биле потребне у кампањи. Након Кенедијеве победе, Д’ Амато је подсетио Џоа Кенедија на његово обећање. Стари Кенеди је објаснио да његов син, нови председник Америке, нема ништа против тога да се испуни обећање, али његов брат Боби, нови државни тужилац, није хтео ни да чује за спасавање Адониса.
Сејмор Херш: Тамна страна Камелота – прљаве тајне америчке династије Кенеди (5)
Нема основа за сумњу у то да је Д’ Амато говорио истину, али 50.000 долара у готовини, у поређењу са оним што је заиста потрошено у Западној Вирџинији, заиста није било довољно да заслужи вечну захвалност Кенедијевих.
Брбљивост је довела у невољу Д’ Амата. Убрзо након што је ступио на дужност државног тужиоца, Бобија Кенедија је ФБИ обавестио да се Д’ Амато у прислушкиваним разговорима хвали својом улогом у прикупљању новца, којим је помогао Џону Кенедију да победи на изборима. Неколико месеци касније, Д’ Амато се изненада суочио са федералном оптужницом за неплаћање пореза на добит, јер није поднео пореску пријаву за свој ноћни клуб. Оптужница је достављена Милтону „Микију“ Рудину, познатом адвокату из Лос Анђелеса, који је заступао Френка Синатру и друге личности из индустрије забаве.
„Д’ Амато је био Френков пријатељ“, рекао ми је Рудин у интервјуу за ову књигу. „Боби Кенеди и стари Џо Кенеди су знали за ту везу. Када је Д’ Амато оптужен, наљутио сам се и позвао Стива Смита, Кенедијевог зета. Састали смо се у универзитетском клубу у Њујорку. Наручио сам свој џин. Смит ме питао шта може да учини за мене. Рекао сам да није добро што је Д’ Амато оптужен за те глупости. То није праведно. Порез није плаћен јер није било профита.“
Рудин ми је испричао да није покренуо питање Д’ Аматових политичких услуга за Кенедијеву кампању, али је Смиту рекао: „Ова оптужница је политички чин“. Смит му је одговорио: „Па ви се не разумете у политику“. Рудин је то потврдио: „Драго ми је што се не разумем“, попио је џин и отишао.
Стив Смит је послао јасну поруку: ФБИ је у прислушкиваним разговорима чуо како Д’ Амато говори да новац из Лас Вегаса иде Кенедијевима, а оптужница против њега је неутралисала сваку могућу штету од таквих тврдњи. Кад је подигнута оптужница, свако Д’ Аматово сведочење против Кенедија сматрало би се осветом.
Када се вратио у Лос Анђелес, Рудин је Синатри и другима рекао да ће Кенедијеви бити много чвршћи него што се мислило.
Организовани криминал, као што се видело, одиграо је огромну улогу у Кенедијевој тесној победи над Ричардом Никсоном у новембру 1960. године. Али Џон Кенеди је имао већих проблема, него што су предизборна обећања гангстерима.
Сејмор Херш: Тамна страна Камелота – прљаве тајне америчке династије Кенеди (6)
Извор: Таблоид
