Седам, заиста непознатих, чињеница о Његошу

Пише: Филип Драговић

У ове Његошеве дане, сваки од нас налази начин да се осврне на личност и дјело великог митрополита. Тако је Неидентификовани Лажни Оглашавач (у даљем тексту НЛО) разапео мрежу, на друштвеним мрежама, са некаквих, како каже „7 мање познатих чињеница о Његошу“. Попис ових „чињеница“ о Његошу, које је срочио НЛО, гласи:

1. Никад није прихватио српски правопис.
2. Никад није споменуо „српски језик“.
3. Писао је ћирилицом и латиницом.
4. Назвао је Црногорце „нацијом“ и „народом“.
5. Раздвајао Србе и Црногорце као два различита али блиска народа.
6. Никад није споменуо Светог Саву.
7. Сматрао је Америку једином слободном земљом поред Црне Горе.

Осим што је сложен по принципу одсуства сваког смисла и закључка, овај попис нам одaје рукопис овдашње тзв. Дукљанске Академије Наука, која са науком има везе колико Мираш Дедејић са црквеним канонима, или Чиргић Аднан са правописом. Отуд су ове „чињенице“ подложне анализи која прилично лако може или да утврди њихову нетачност или потпуно одсуство сврхе њиховог исказивања. Па, у име овог великог државног празника (који се ево спојио са викендом), хајде да видимо какав то зец лежи у грму овако посложених чињеница:

Гојко Перовић – Косовски завет – посвећено Митрополиту Амфилохију

1) Оно што бисмо могли назвати „српским правописом“ формално се тиче Бечког књижевног договора из 1850. када је до тада појединачни рад (В. Караџића, Ђ. Даничића, представника Илирског покрета итд.) кулминирао формалним договором кога ће се касније држати сви аутори српских или хрватских правописа. У односу на ову непобитну чињеницу, стоји факт да је Његош умро 1851, а заиста није забиљежено да се у посљедњој години свог живота Његош изјашњавао о том Бечком договору. Но, упркос томе, знамо да је Његош био веома близак сарадник Вука Караџића управо у процесу реформе српског језика. Како то знамо? Па, ето тако што знамо да је баш на Цетињу, заједно са Вуком штампао „Српске народне пословице“ 1836, а двије године потом „Српску граматику – састављену за црногорску младеж“ (!). Томе би могли да додамо да је за потребе основних школа које је основао 1834, Његош дао штампати (пазите сад ово!!) „Српски буквар – ради учења младежи црквеном и грађанском читању“, уз напомену да се све то штампа у Црној Гори у Митрополијској књигопечатњи!

2) Све ово нам говори да је Његош био предан културном подухвату Вука Караџића у приближавању народног и (дотадашњег) књижевног (црквеног) писма и језика. Он је своја дјела писао у духу те и такве Вукове реформе, иначе их не бисмо данас могли читати ни разумјети. Е сад, да ли је Његош икада „помeнуо“ језик чији је буквар и граматику лично штампао, и језик који се, баш као српски, учио у првим црногорским школама? Шта мислите?

Уз то, Његош је појурио да се међу првим Србима укључи у рад, и постане приљежни члан Матице српске (основа 1826, а Његош њен члан постаје 1845). О Његошевој краткој али плодоној сарадњи са Матицом ваљало би написати посебан рад, али све у свему, Матица је институција која је у духу националног романтизма 19. вијека радила како на реформи језика, тако и на идентитетском обједињењу свих Срба и говорника српског језика, а Његош је био њен прилежни сарадник. Е сад, да цитирамо Хегела и да се мало нашалимо: утолико горе по НЛО „чињенице“.

3) Писао је ћирилицом и латиницом. Можда само „виле знају“ шта се овим исказом хтјело рећи, али ако је неко мислио да српски језик и правопис идентификује искључиво са ћирилицом, тај показује елементарну необразованост. И кад пише ћирилицу, и кад пише латиницу, Његош пише српским језиком и по правилима српске граматике (види горе под 1. и 2.), а ако се жели нагласити разлика или пак ставити знак једнакости између Његошеве ћирилице и латинице, ево малог прилога том настојању: Његош је сва своја значајна дјела написао на ћирилици. Из тога можемо извући закључак да му је она била ближе (основно, отачаствено) писмо, а да није мрзио нити игнорисао латиницу.

4. и 5. Његош је имао високо изграђену свијест о својој народној (а за то доба и националној) припадности. И она је била: српска. О томе свједоче горе изнесене чињенице о његовим букварима и граматикама, али и о његовој сарадњи са Матицом у Пешти. Али о томе свједочи и његова кореспонденција са Србима у Аустрији и Србији, из које је више него очигледно да их сматра својим сународницима.

Његошево писмо Вуку Стефановићу Караџићу

У писму Сими Милутиновићу из 1844, Његош се пјеснику овако захваљује на његовом односу према Црној Гори: „Фала ти за свагдашњу твоју наклоност к овом тврдоме и крвавоме крају, но српскоме од искона“…, а у даљем тексту писма ће замолити Симу да препоручи властима у Србији да „наш народ који се исељава из Црне Горе у Србију, да буду као браћа Срби примљени“.

У писму Карађорђевом сину кнезу Александру из 1841, Његош ће рећи за Карађорђа да га доживљава као „витеза и оца једноплемене мени Србије“.

Сви знамо да су неки из НЛО сектора покушавали да Његошево „српство“ изједначе са „православљем“ и да му одузму значење народности или нације. Па како онда објаснити Његошеве стихове из „Лажног цара Шћепана Малог“ које писац ставља у уста калуђеру из Црне Горе, а који кажу:

„Ми смо Срби народ најнесрећни:

сваки Србин који се превјери,

просто вјеру што загрли другу,

но му просто не било пред Богом,

што оцрни образ пред свијетом,

те се звати Србином не хоће“.

Или, како протумачити Његошеву пјесму „Србин Србима на части захваљује“ штампану 1834. у којој се Његош захваљује на гостопримству которским римокатолицима Лумбардићима? Пјесма почиње стиховима који описују Његошев одлазак из Црне Горе:

„Када одох из слободних горах,

мишљах у њих српство оставити,

а међу туђим уљести народом“…

6) Никад није споменуо Светог Саву? То је немогуће доказати. Али мислим да је исход исти као са тврдњом да „никад није споменуо српски језик“. Његош у својим списима нигдје и никад није помињао Светог Ђорђа (кога су Петровићи славили као своју крсну славу) па опет је сулудо и помислити да га није славио и поштовао. Слично је и са другим хришћанским и српским светитељима. Његош не помиње никог од њих. Помиње Господа, Свету Тројицу, Мати Божију. А од светитеља српске цркве Његош често помиње Светог кнеза Лазара и косовске јунаке. Ето, ако то ишта икоме значи из НЛО удружења списатеља.

7) И коначно – Америка? Тачно је да је Његош лијепо писао о Америци, али много мање него што је писао о Србији или Русији. Није, додуше, крочио ни у једну ни у другу земљу. Али такве су околности Његошевог живота да су му и Никшић, Подгорица и Бар били преко свијета.

Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала