Писац ових редова имао је веома мало прилике да у свом животу сретне генијалне људе. Један од њих био је Миро Главуртић (Побрђе код Котора, 1932 – Утрехт, 2023).

Реч је о личности несвакидашњег формата, сликару, романописцу, песнику, ултракатолику, езотерику и графичком дизајнеру. Његова прва књига поезије „Глад“ и за садашње схватање оригинално је решена синтеза стихова, прозе, цртежа, фотографија и колажа.
Касније је развио и „сакрални дизајн“, назовимо га тако, за књиге о католичкој мистици и масонерији, какав никада овде није виђен а и у свету је редак. О његовим подухватима на подручју изучавања окултизма (књиге „Сатана“ и „Пакао“) известио је један од највећих немачких недељника, мада нису никада преведене. Он, међутим, није био сатаниста – у окултизам је улазио као католик који је опслуживао и у цркви. Религиозно је иницирао Титка Чаће, сликара и брата Долорес Чаће, Шејкиних пријатеља, што је код Титка изазвало психичку кризу која се завршила самоубиством, на дан отварања Мирове изложбе.
Припадао је једној од најбољих школа езотерије – француској, био је велики зналац тајних друштава и токова новца а изложио ми је једном и свој систем предвиђања будућности.
Нисам га разумео, али сам увидео да није наиван. Пред крај живота се као добар математичар бавио квадратуром круга, у чему је далеко отишао, његове резултате проучавао је један немачки математичар. Седамдесетих година у београдском часопису „Дело“ објављивао је текстове, боље рећи студије, о тајној историји модерне уметности, а у часопису „Уметност“ есеје о окултним и непознатим фигуративним видовима уметности. По томе је био један од пионира онога што ће постати правац у проучавању модерне.
Француски је сам научио тако добро да је убрзо држао здравице на том језику. Као и Алистеру Кролију, стизале су му на адресу од непознатих пошиљалаца из иностранства управо оне књиге које је желео да чита. Кроли се у „Препороду магике“ упитао зашто је добро увек досадно а зло тако занимљиво. Драгош Калајић је рекао да када би требао да има учитеља на Балкану, био би то само Миро Главуртић. Приметио је још нешто, слично Кролију – Миро је изванредан у ликовном смислу само када се бави злом, пређе ли на анђеле и Богородицу није убедљив. Насликао је неколико врхунских слика (некима је мењао назив – „Ђаво“ у Viva Mexico), али је заправо један од најбољих цртача у групи и покрету Медиала, коме је он дао име и чији је први број часописа цео исцртао и исписао својим калиграфским курзивним рукописом. Био је и одличан ликовни критичар, писао је предговоре у каталозима Микану Аничићу, Миодрагу Миши Јелићу и другима. Јелић се зато можда са правом упитао – ко је највећи харизмата, теоретичар и личност Медиале – Леонид Шејка или Миро Главуртић? Као и Алистер Кроли није био шарлатан и преварант – већ предубока душа „Између црних и белих дана“, како је говорио.
Извор: Дејан Ђорић/novosti.rs
