Када су почетком 20. вијека француског премијера питали који дио Сирије и колико дуго Француска планира да држи под окупацијом, одговор је био знаковит – „Цијелу Сирију, заувијек“.
Ова упечатљива изјава изречена је 1920. на Конференцији у Сан Рему у контексту несугласица са Енглеском поводом подјеле зона утицаја на Блиском истоку. Европске колонијалне силе прецртавале су тада и дијелиле границе Отоманског царства у складу са сопственим интересима не уважавајући вјековне традиционалне лимесе између различитих етничких група.
Мандат за управљање територијама данашњег Ирака и Палестине добила је Енглеска, док су Француској припале Сирија, Либан и турска провонција Хатај. Објашњење да су људи који су живјели на поменутим територијама сматрани „још увијек неспособним да самостално опстану у суровим условима савременог свијета“, и данас звучи познато.
Нарочито се настојало да се од Сирије, Либана, Ирана… створи што већи број мањих микродржава којима је с тог аспекта лакше било манипулисати и приморати их на одлуке које су често противне интересима народа који у њима живе. Неки циник би можда примијетио да Блиски исток овако описан превише подсјећа на Балкан, или боље речено – Балкан на Блиски исток.
Ова историјска рефлексија прављења паралеле између Блиског истока и Балкана нажалост по много чему има смисла, а нарочито у контексту чињенице да се Балкан све до линије Беч – Трст, у геостратегијским пројекцијама Запада дословце посматра као интегрални дио – тј. продужетак Блиског истока.
У међувремену, за сто година много тога се промијенло док су европске силе будући појединачно инфериорне у односу на САД, Кину и Русију, одлучиле да покрену пројекат уједињене Европе. То свакако не значи да су дубоко укоријењени империјални рефлекси и модус операнди у потпуности напустили њихово понашање.
Ово је нарочито занимљиво јер је последњих година упадљиво наглашено интересовање Француске за Црну Гору и Балкан. Наиме, након година идолентности према нашем региону, Париз је 2018. године донио стратешку одлуку да прошири мандат дјеловања своје Агенције за развој(АФД) на све земље Западног Балкана, док је 2020. од стране групе експерата сачињена Иницијатива – „Француска и Западни Балкан – ка стратешком повезивању“.
Тако не случајно стиже вијест да је Црна Гора са француском државном енергетском компанијом ЕДФ започела стратешко партнерство, при чему се исто планира и на пољу екологије, здравства, инфраструктуре и саобраћаја. Министарство одбране Црне Горе одлучило се за набавку два патролна брода која ће саградити француско бродоградилиште КЕРШИП (KRESHIP). Ово је значајно јер војна кооперација увијек означава један степен више повјерљивости у односу на економску интеграцију између држава.
За црногорске аеродроме годинама су такође веома заинтересовани француски концесионари. Интересантно да када се погледају доступни подаци у вези с тим ко су концесионари аеродрома на Западном Балкану, може се уочити да су сви аеродроми у рукама француских концесионара, изузев Љубљане која је у власништву њемачке фирме, па се логично одмах намећу и бројна друга питања… Треба ли казати да овакви детаљи никада нису случајни.
Прије више од сто година Француска и Енглеска склопиле су тајни договор познат као Сајкс- Пикоов споразум о подјели зона утицаја у погледу контроле веома издашних природних ресурса у стратешки важном региону Блиског истока. Неко би помислио да се сличан сценарио на Балкану иза кулиса одиграва и данас. С том разликом што европске силе имају све мање потентности у глобалним пословима.
Тако су у Сирији данас Руси и Американци, у Африци доминирају Кинези, док се на Блиском истоку и у Средњој Азији за утицај надмећу све три поменуте велике силе. У датим околностима за земље осниваче ЕУ регион Западном Балкана као најближе окружење представља императив, а можда и по оној народној – боље ишта него ништа. С тим што треба нагласити да у односу на неке друге велике сила, Црна Гора историјски можда најмање негативних искустава има управо са Француском. С обзиром да је ријеч о једној по свему великој нацији, било би права штета да уз мало мудрости и промишљености, власти у Подгорици, спремност и интерес Париза за сарадњу не искористе и на добробит и напредак Црне Горе.
Небојша Поповић
