(Фото: Српска Историја)
У Црној Гори је јуче на више мјеста у граду обиљежавана „Ноћ вјештица“, празник карактеристичан за Западну културу. Осим маскенбала у кафићима, организоване су и хуманитарне журке, а за дјецу у појединим вртићима био је припремљен посебан програм, па су и у неким телевизијским прилозима дјеца објашњавала како треба украшавати бундеве и ићи код комшија за слаткише.
Популаризовање овог празника нема за циљ усвајање неких видова западног хришћанског обреда, у конкретном случају култа мртвих и онога што је за њега везано у обичајима европских народа.Него нам се медијски немеће једна банализована љуштура тих обичаја уподобљена хедонистичким потребама медијског спектакла и његове публике. Дакле, имамо телевизијску и новинску параду тема које су само номинално хришћанске, а по својој суштини имају домете једнократне лаке забаве
Такве теме се намећу публици која „не зна ни своје отачке и предачке обичаје“, па самим тим представља повољно тло за брзоплето урањање у туђе идејне матрице.
Подсјетимо се да на исти дан, 31. новембар, православни вјерници празнују светог Луку и Петра Цетињског.
Зашто ’Ноћ Вјештица’ а не Свети Петар Цетињски? Зашто ова спољашња форма помена мртвих на Западу, а не, рецимо, наше православне Митровске задушнице? Зашто ’Валентиново’ као дан заљубљених, а не рецимо спомен на Светога Валентина, мученика и свједока љубави Божије и љубави међу људима
Одговор је доста јасан.
Свети Петар Цетињски, помен мртвих и личност Светог Валентина, ако се прослављају у црквеном амбијенту, мотивишу човјека да буде бољи, да мисли о својим недостацима, да ради на њиховом превазилажењу. У сваком случају, сјећање на ове светитеље и на наше покојне побуђују у нама осјећај одговорности за сопствене поступке, рађају неке моралне мотиве,
На другој страни, резање бундева за „Ноћ вјештица“, слање „сладуњавих“ порука за дан заљубљених и слични обичаји, представља разоноду, „опуштено голицање маште и радозналости“.
Црква проповједа уравнотежен живот у коме се забава и одговорност не искључују, него се мудро надопуњују, али ми смо данас затрпани квази-културом која и од Светиње хоће да напрви забаву
Тржиште идеја, обреда и култова отворено је од када постоји човјек, и није било историјске епохе која не памти мијешање, мијењање или чак и наметање култова, прослава и вјеровања који долазе из других културних средина.
(Фото: Wallpaper Access)
Што су околности наметања биле садржајније (духовна супериорност једне културе у односу на другу, већи степен просвећености који доноси неки кутурни израз, понекад чак и „гола“ политичка сила, па и сила медија), то је таквих наметања и мијешања било све више.
Ми смо данас, гледано политички и медијски, једна ’гола ледина’ или ’неограђено двориште’ у односу на западни кутурни утицај, а при том, како можемо чути, у склопу прокламоване идеологије евро-атланских интеграција, сматра се чак и пожељним да према поменутом утицају не треба имати никакве ограде. Управо то отвара простор за некритичко усвајање „свега и свачега“ што долази са Запада.
А то не да није добро него је и жалосно
