Свети Лука био је учени антиохијски Грк, љекар, сапутник апостола Павла, писац једног од Јеванђеља и Дјела апостолских, односно око четвртине укупног текста Новог завјета. Он је и први сликар у хришћанству и оснивач хришћанског иконописа. Служећи Христу, проповиједао је благу ријеч незнабошцима по балканским земљама, у Грчкој, али и дуж Јадранске обале, па је, по некима, прошао и Херцеговином и Црном Гором. Под старост је путовао и у Египат, а овоземаљски живот завршио је у својој 84. години, објешен о грану маслине, у Теби Беотијској.
Прослављамо га 31. октобра (18. по јулијанском календару) као заштитника умјетника, писаца, љекара, а у црногорским брдима и свеца племена ровачког. Не знамо поуздано да је заиста проповиједао у Црној Гори, али је његово име ту једно од најчешће помињаних, од када је уписано у наш календар. Његова рука, која је насликала прву икону и написала прве редове Јеванђеља, уписала је и одредила и судбину нашег народа, a његов празник везао се за најважније датуме наше историје.
У Морачи
У манастиру Морача, задужбини Стефана Вукановића, сина Вукана Немањића и вјековном зборном месту Морачана и Ровчана, налази се житијска икона Светог Луке, један од најважнијих и најљепших приказа овог светитеља. На централном дијелу иконе, негдје у Палестини или Грчкој, сам пред штафелајем, светитељ довршава икону Богородице са Младенцем.
За мене никада није било сумње да је та икона у икони управо Тројеручица, која ће тек неколико вјекова касније добити своју трећу руку, од Светог Јована Дамаскина. У доба иконоборства, свецу је одсјечена шака, коју му је Богородица вратила након што је провео ноћ у молитви пред иконом коју је сликао први иконописац. У знак захвалности и спомена на ово чудо, он је на икону додао још једну руку. Неколико вјекова касније Тројеручица ће стићи до српског народа, коме је увијек и била намијењена.
По неком тајном договору светитеља које су дијелили вјекови, Свети Јован Дамскин донијеће је у Мар Сабу, лавру Светог Саве Освећеног, у Јудејској пустињи, да ту сачека принца са Запада, из далеких, тада још непостојећих земаља и династије која још увијек није зачета. Свети Сава Освећени завјештао је на самрти да се непознатом принцу-калуђеру његовог имена, када се једног дана појави у манастиру, преда икона Богородице Млекопитатељнице, такође писана руком Светог Луке, и његов игумански штап. Свети Јован Дамаскин придодао је икону Богородице Тројеручице овом завештању.
Носећи дарове ова два светитеља, наш Свети Сава вратио се у западне стране, да оснује Србију онаквом каква ће бити до данашњих дана. Богородица Тројеручица, хиландарска чудотворка и игуманија манастира, дјело заштитника умјетника и писаца, постаће заштитиница српских пјесника. Богородица Млекопитатељница налази се у испосници Светог Саве у Кареји, са десне стране Царских Двери.
Бољи начин за српски народ
За својим дјелима кренуо је неколико вјекова касније и Свети Лука, и прошао још једном нашим земљама. У Србију је његове мошти из Византије пренео Ђурађ Бранковић, да би их његова удовица Мара пред слом деспотовине послала у Венецију.
Посљедња српска средњовјековна држава нестаје ускоро са још једним Ђурађем, Црнојевићем, крајем 15. вијека, на простору данашње Црне Горе. Тамо гдеј је умрла, српска држава ће и васкрснути. Прије него што ће цијело српство пасти под турску власт, Црнојевићи граде манастир на Цетињу, око кога ће се два вијека касније формирати прве слободне српске земље модерног доба. У писму које Ђурађ Црнојевић пише пред одлазак из Зете у Венецију, он каже да оставља „мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин.“
Бољег начина за српски народ није било вјековима, и све до Лучиндана 1851. године владике цетињске управљаће Црном Гором на мјесто кнезова. Владика Данило, први из династије Петровић-Његош, потписиваће се и као „воеводич српској земљи“, а владике Сава и Василије покушавати да одрже те земље у каквој таквој слободи и слози након њега, више плачем, молбом и молитвом него што су имали снаге да својим територијама заиста владају.
И њихов насљедник из куће Петровића, владика Петар, потоњи Свети Петар Цетињски, више је владао клетвама и молитвама, али је за његовог времена на Цетиње стигла и глава скадарског Махмуд-паше Бушатлије, потомка истих оних Црнојевића који су манастир подигли, да до дан данас остане у задужбини његових предака.
Почетком 19. века ослободило се испод турске власти и морачко племе и манастир Морача је постао дио слободне Црне Горе, која још увијек није била држава, али није више била ни турска територија. Икону Светог Луке, у задужбини Савиног синовца Стефана Вукановића, цјеливао је и Свети Петар Цетињски.
Свети Петар Цетињски отишао је Tворцу на Лучиндан 1830. године. Његов синовац и насљедник, Петар II огласио га је светим на исти датум, што је свакако било са намером. А са нечијом намјером било је и то што се и Петар II упокојио на празник Светог Луке, 1851. године. Знамењем Светог Луке, заштитника књижевности, обиљежен је тако и живот највећег пјесника српског језика.
Размеђе времена
Сасвим је јасно зашто Светом Петру не знамо световно име.
Иако у Цетињском манастиру његовим нетрулежним моштима вјерни приступају већ готово два вијека, Свети Петар Цетињски нам измиче, припада древним временима, а својим клетвама и вапајима, којима је управљао немирним црногорским племенима, више личи на старозавјетног пророка него на владара који је био савременик Наполеона, па чак стигао да са њим и ратује.
Петар II, Његош, дјелује нам много ближе, он је наш прави савременик. Иако су њихови животи преклапају за нешто мање од двадесет година, један припада нашем времену, а другим митском предвремену, прије него што је историја заиста почела. Петар I је светац, па тек онда владар, а о човјеку знамо сасвим мало.
Његош је човјек, у његовим мукама и ми се мучимо, горимо за Лесендром, вапијемо ка Русији, стиснути отсвјуду, болујемо у његовој болести и ронимо сузе за његовом умном и лепом главом. И народу је његовом било довољно до данас – владика Раде.
Лучиндан 1830. дијели историју на два дијела. Са Петром II настаће држава у Црној Гори у пуном смислу те ријечи. Још слаба, непризната, ни сама не знајући гдје су јој границе, Његошева Црна Гора је ипак више од несталног племенског савеза у ком се не зна да ли се више гине од Срба или од Турака. Њему се није могло догодити да га, као његовог стрица, мука од сопствених поданика натјера да размишља о бјекству са Цетиња. Ако је Свети Петар владао клетвом, Његош је Црном Гором владао кнежевски, не трпећи никакву и ничију непослушност.
Онамо намо
Након упокојења владике Рада, Црна Гора постаје кнежевина и формално, и мјесто цетињског митрополита губи на политичкој важности, чинило се, заувијек. Власт над Црном гором преузимају кнезови Данило и Никола, који ће, као краљ Црне Горе, на Лучиндан 1912. године, ослободити од Турака Пећ и сву Метохију, довршивши тако борбу свих цетињских владика и владара.
Ући ће краљ Никола и у Скадар Бушатлија, као први српски владар који је крочио у тај град након Ивана Црнојевића, али се неће у њему дуго задржати и велике силе ће га натерати да се повуче на Цетиње.
Још је једна икона коју је писао Свети Лука стигла у српски народ између два свјетска рата. Богородица Филермоса, коју је светитељ сликао уживо тринаест година након смрти и васкрсења њеног сина, 46. године наше ере, стигла је као поклон руског двора краљу Александру Ујединитељу, потомку Петра I и Петра II. Пред рат 1941. године, Александров син, још један српски владар под именом Петар II, предао ју је на чување Гаврилу Дожићу, насљеднику Светог Петра и Његошевом, на цетињском трону. И око ове иконе већ деценијама траје отимање, уз сталну пријетњу да би се могла некоме предати или продати, па је и она постала симбол борбе српског народа Црне Горе за православље.
Амфилохијев народ
У зиму 2020. године, из Цетињског манастира, почеће одсудна битка у тој борби за слободу вјере у Црној Гори, под вођством митрополита Амфилохија Радовића.
Владика Амфилохије завршио је основну школу баш у манастиру Морача, пред иконом Светог Луке који слика икону Богородице. Његов предак, војвода Мина Радовић, савременик и саборац великих Петровића, присајединио је морачко племе Црној Гори у вријеме Светог Петра и био један од првих сенатора Петра II. Њиховој борби и њиховом дјелу, придружио је и Минин унук све своје снаге и цио свој живот.
Када се 1990. године вратио у Црну Гору и сјео на цетињски трон, земља је била раскрштена, свештенство и монаштво малобројно, једва претекло из покоља у Другом свјетском рату и послијератних прогона. Из малобројних цркава по Подгорици расло је дрвеће. Владика је градио, сакупљао и прибирао пуних тридесет година.
Постоји једна фотографија на којој стоји сам, на голој подгоричкој ливади, на мјесту на ком ће деценијама касније успјети да заврши велелепни храм Христа Спаситеља. Изникло је на истој тој подгоричкој ливаде и испратило га на вјечни починак, прошле године, неколико десетина хиљада људи.
Крстивши Црну Гору испочетка, мирећи завађен и закрвљен народ, владика није обављао мањи посао него Свети Лука када је одлазио међу незнабошце. Крштавао је, као у апостолска времена: десетинама, стотинама и хиљадама. Крстио је Митрополит и 2014. године посљедњег Бушатлију, потомка кнезова зетских и скадарских паша.
Сан му је био да обнови Његошеву капелу, али то још није доживио. Док је чекао да се Црна Гора довољно опорави да је поново изнесе на врх Ловћена, зидао је њене реплике од приморја до планина. Она у манастиру Косијерево, у Бањанима, посвећена је Светом Апостолу Луки, а она у Прчању Светом Петру Цетињском.
Године 2013, владика је огласио светим и Петра II Петровића Његоша. Као и Његоша када је канонизовао свога стрица, напали су га због овога са разних страна.
Митрополит Амфилохије упокојио се 30. октобра, један дан пред Лучиндан. Ни то није било случајно, већ да би, према својим ријечима са болничке постеље, сљедећег дана био код ћивота Светог Петра, и тако му посљедњи пут приступио на овом свијету.
Његове иконе се већ сликају.
Данило Бећковић
Извор: ОКО (РТС)
