Priština – Dan primirja u Prvom svetskom ratu obeležen je u Prištini. Dva ambasadora, francuski i nemački, zajedno su se poklonili žrtvama. Njegova ekselencija Didije Šaber je na početku govora podsetio na užasne brojke i stradanja stotina hiljada mladih Nemaca i Francuza.
„Naše misli idu najpre ovim žrtvama, slomljeni u svoju mladost žrtvovajući svoje živote za svoju zemlju. Danas smo ovde da ih poštujemo”, piše, na lošem srpskom, u govoru zvanično podeljenom okupljenima. „Ovaj čast nam omogućava da ovde i sada nosimo poruke hrabrosti i solidarnosti”, dodaje Šaber, uz poruku kako se Evropa promenila jer su Nemačka i Francuska našle put bratstva i mira, odbacile mržnju, strah od različitosti, kao i da je to primer za ceo region.
„Ovo je primer koji dve nedavno odvojene države, Srbija i Kosovo, moraju preduzeti i moraju uložiti napore da postignu puno pomirenje kao dve susedne države, potpuno suverene, spremne za zajednički rad u izgradnji zajedničke budućnosti”, zaključio je Šaber.
Trideset metara niže od mesta na kome drži govor nalazi se ogromna crna rupa. Ona je progutala desetine grobova, a kada napadaju kiše pretvara se u jezerce okruženo polomljenim i izvaljenim spomenicima. NATO bomba ih je raznela, posle su došli „oslobodioci” i još porušili stotine grobova. Njegova ekselencija je prošla pored njih i ništa nije videla. Katarza novog mira koji on donosi ne pripada Srbima, a ne pripada ni Francuzima, jer da je drugačije on bi, s prvim ljudima Kosova, Haradinajem i Tačijem, Dan primirja obeležio u Đakovici, gde je svečano obeležen Dan primirja.
Zatražio bi da se hitno moraju obnoviti osam spomenika francuskim vojnicima koji su 1918. godine oslobađali taj kraj od okupatora. Bili su sahranjeni zajedno sa Srbima na starom groblju, odnele su ih teške građevinske mašine posle ulaska Kfora 1999. godine. Ne zna se kud.
Bernar Kušner to nije primetio, kao što njegov diplomata danas ne vidi devastirano srpsko groblje, nije video ni ploču ispred sebe na kojoj se, na francuskom jeziku, zahvalna Srbija odužuje svojoj bliskoj saveznici, nije se potrudio da pronađe ni prevodioca. Među spomenicima čuvenih profesora njegova je služba delila nepismeno saopštenje na albanizovanom srpskom jeziku. Da se zavukao, malo dublje, u šikaru i trnje, video bi još spomen-obeležja svojih sunarodnika lekara, inženjera.
Posle njegovog govora pred zastavama, francuskom ambasadoru obratio se toplim rečima njegov nemački kolega, Kristijan Held: „Dragi Didije”, počeo je govor i predstavio istorijsku perspektivu žrtava, uzaludnost rata, odgovornost Nemačke, pomirenje s Francuzima i prevaziđene predrasude u međusobnim odnosima: „Danas je rat između naše dve zemlje postao nezamisliv. Da opasnost od oružanih konflikata na našem kontinentu posle 1945. nije potpuno nestala pokazje i rat ovde u 1999. godini. Za nas Nemce to je bila prva oružana misija nemačke vojske (Bundesvera) na strani naših saveznika.”
U toj misiji, u zoni nemačke odgovornosti Kfora, poslednji Srbi koji nisu proterani završili su u bazi nemačkog Kfora u Prizrenu 17. marta 2004, nijedan hram i objekat Srpske pravoslavne crkve nije ostao čitav, uključujući i Bogordicu Ljevišku s Uneskove liste ugrožene svetske baštine. Ekselencija Srbe nije ni pomenula, oko njegove rezidencije u Prištini ih nema.
U potpunoj izolaciji do svoje smrti, 2013. godine, u Prištini je živeo poznati antifašista Bora Drmončić, logoraš i revolucionar. Na pitanje, kako vam je ovde, godinama je posle 1999. odgovarao: „Bolje mi je bilo u Mauthauzenu!”
Cela porodica mu je ostala u Prištini, trpela užasne pritiske i napade, nisu želeli da odu iz svog grada, želeli su da makar budu sahranjeni u svom gradu, na svom groblju.
Amasador Held to ne zna i ne vidi, na Dan primirja nije video srušene i okrpljene grobove i ogromni krater druge NATO bombe koja je pala pored kapele i raznela grob čuvenog prosvetnog dobrotvora Živka Hadži-Trajkovića. Mnogi grobovi se nikada neće naći, a pre godinu dana na Spomen-kosturnici Srbima i Francuzima podignut je spomenik jednom nemačkom vojniku iz Velikog rata. Niko ne zna ko ga je doneo i postavio.
Ekselencijo, za Dan primirja trebalo je, ili je bio red – da kleknete ispred groba Bora Drmončića, da ćutite za Mauthauzen, da ćutite za to što ste slobodom koju ste doneli Kosovu i njegov život i antifašizam pretvorili u Mauthauzen, da se poklonite grobu njegove ćerke Milijane i sina Miomira koji su sahranjeni na pet metara od mesta gde ste govorili. Milijana počiva tu jer je nismo mogli sahraniti pored oca. U međuvremenu je na njegovoj humci izrasla šikara, tada mu se nije moglo prići. Zbog toga je Milijana mogla čuti vaš govor koji ste završili rečenicom: „Kosovo je povratilo mir i slobodu”.
Mogu li mir i sloboda biti namenjeni drugima? Srbe niko nije pomenuo, a saveznici su bili na njihovom groblju.
Izvor: Živojin Rakočević/politika.rs
