Пишу: Сара Буш и Џенифер Хаден
Деведесете године двадесетог вијека биле су златно доба за невладине организације. То је било вријеме у којем су познате групе попут Амнести интернешенела, Гринписа и Оксфама шириле своје буџете и утицај на глобалном нивоу. Између 1990. и 2000. године број међународних НВО – непрофитних организација које углавном дјелују независно од држава и у више земаља раде у интересу општег добра – порастао је за 42 одсто. Основане су хиљаде организација. Многе од њих залагале су се за либералне циљеве, попут права LGBTQ заједнице и контроле оружја. Појавиле су се и конзервативне организације, са својим супротстављеним програмима.
Са порастом броја, НВО су постале значајни политички актери. Новоосноване организације утицале су на државне политике. Међународна кампања за забрану мина, коалиција НВО основана 1992. године, успјешно је издејствовала усвајање Конвенције о забрани противпјешадијских мина 1997. године – напор који је награђен Нобеловом наградом за мир. Транспаренси интернешенел, НВО са сједиштем у Берлину основана 1993. године, скренула је пажњу јавности на питање корупције, доприносећи стварању подршке за усвајање Конвенције УН против корупције 2003. године. Будући генерални секретар УН Кофи Анан изјавио је на Свјетској конференцији о људским правима 1993. године да ће „двадесетпрви вијек бити доба НВО“. Утицајни есеј Џесике Метјуз, објављен 1997. у часопису Foreign Affairs, тврдио је да је крај Хладног рата донио „помјерање моћи“: глобално грађанско друштво, често институционализовано у виду НВО, почиње да преузима власт и утицај од држава. Метјузова је истакла да НВО све чешће преузимају улогу у пружању развојне и хуманитарне помоћи, да притискају владе у међународним преговорима и да постављају теме дневног реда у областима као што су заштита животне средине и људска права.
Данас, међутим, слика изгледа знатно другачије. Број међународних НВО стагнира: између 2010. и 2020. године њихов број порастао је за мање од пет одсто. У протекле двије деценије јавни скептицизам према врлинама и предностима НВО се продубио, државе су усавршиле стратегије за подривање њихових активности, а многи извори финансирања који су их одржавали у животу — попут Америчке агенције за међународни развој (USAID), која је овог седмице званично затворена — почели су да пресушују. У цјелини гледано, сектор НВО данас има мање политичког простора и капацитета него што је имао некад. А у многим случајевима, НВО нису само изгубиле моћ у односу на претходне деценије — државе су ту моћ поново преузеле. Посљедица тога је крај ере НВО — велики губитак за људе који су се ослањали на њихове услуге, а добит за ауторитарне режиме који су у њиховом дјеловању видјели пријетњу.
Растуће критике
Наше истраживање у протеклих десет година биљежи значајне промјене у међународном сектору невладиних организација. Поред анализе података из организационих адресара и пореских извјештаја ради праћења трендова у оснивању, гашењу и буџетима НВО, разговарали смо и са високим представницима бројних организација — путем опсежне анкете, фокус група и квалитативних интервјуа — како бисмо стекли увид у ставове људи који непосредно раде у овом сектору. Оно што смо открили представља оштру трансформацију. Када су НВО први пут стекле значај као међународни актери, њихова посвећеност принципијелном дјеловању и непрофитни карактер издвајали су их од држава и приватних компанија. Амнести интернешенел и Хјуман рајтс воч, на примјер, добиле су признања за заштиту угрожених појединаца и залагање за строжије међународне стандарде у области људских права. Легитимитет су стицале и тиме што су пружале важан допринос глобалном управљању, преносећи гласове грађана и интереса који иначе не би били адекватно заступљени у међународним институцијама.
Они који су радили у оквиру Оквирне конвенције УН о климатским промјенама, на примјер, доносили су у преговоре погледе еколога и заједница погођених климатским промјенама. Схватајући вриједност таквог увида, међународне организације знатно су прошириле приступ НВО. Услуге које су НВО директно пружале заједницама довеле су их и у ближу сарадњу са националним властима. Од деведесетих година, државе су све више рачунале на организације попут CARE International и Mercy Corps за испоруку стране помоћи. У том оптимистичном периоду, многи су пораст НВО доживљавали као прилику да организовано грађанско друштво учини свијет бољим мјестом – уз ефикасније пружање услуга и снажнији утицај на прогресивне политике у областима животне средине, људских права и контроле наоружања.
Међутим, већ почетком двадесетпрвог вијека почеле су да се гомилају критике на рачун невладиних организација. Скептици са обје стране политичког спектра – и деснице и љевице – почели су доводити у питање ефикасност НВО, њихову одговорност, као и обим њиховог политичког утицаја. Неке организације су покушале да одговоре на те критике спровођењем реформи. Успоставиле су иницијативе за транспарентност с циљем да јавности учине доступнијим податке о финансијама и процесима доношења одлука. Током 2010-их, многе НВО су почеле са тзв. иницијативама локализације, настојећи да пренесу одлучивање и контролу над финансијама на партнере у земљама у развоју. Али ни то није зауставило свјетске лидере – укључујући и оне из западних земаља које су биле кључне за рани успон НВО – да оштро критикују рад ових организација.
Чланови Европског парламента оптуживали су еколошке НВО за корупцију, нетранспарентност и дјеловање супротно циљевима, вриједностима и интересима Европске уније. Њемачки канцелар Фридрих Мерц довео је у питање „политичку неутралност“ организација цивилног друштва које добијају средства из државног буџета, оптужујући неке од њих за страначко ангажовање.
Дијелом, ове критике проистичу из стварних појава унутар самог сектора. С порастом броја НВО, дошло је и до све интензивније конкуренције за ресурсе. Запослени у овим организацијама често указују да их борба за донације, приступ властима, медијску пажњу и наклоност јавности одвраћа од основне мисије – пружања услуга и заговарања. На примјер, они који раде у хуманитарним мисијама након катастрофа описали су нам како се организације утркују која ће преузети водећу улогу у реаговању, не би ли осигурале финансијска средства и медијску видљивост. Такав приступ често онемогућава координацију међу хуманитарним актерима, што може ићи на штету људи којима настоје помоћи. Перцепција да су НВО прије свега усмјерене на привлачење донатора и медијске пажње – без обзира на то да ли је то увијек засновано на чињеницама – довела је до слабљења њихове посебности у односу на профитно оријентисане субјекте. Свијет невладиних организација такође је претрпио велике потресе због истакнутих случајева неетичког понашања. Тако је, на примјер, Оксфам Велика Британија, национална подружница међународне организације посвећене смањењу сиромаштва, била умијешана у скандал сексуалне експлоатације на Хаитију 2018. године, због чега јој је на три године ускраћено финансирање од стране британске владе. Иако јој је накнадно финансијски приступ поново одобрен, организација се 2021. нашла под новим оптужбама за сексуално злостављање и превару у Демократској Републици Конго. Слични скандали погађали су и хуманитарне и развојне операције организација попут План интернешенела и Црвеног крста. Ови случајеви неетичког односа према рањивим примаоцима помоћи трајно су нарушили углед не само појединачних НВО, већ читавог сектора.
Као посљедица тога, повјерење јавности у НВО је значајно опало. У 25 година колико се у 28 земаља спроводи Edelman Trust Barometer истраживање, 2021. била је прва година у којој су испитаници изразили веће повјерење у компаније него у НВО. До 2025. године, компаније се перципирају као скоро једнако етичне као НВО, али знатно способније.
Појачани притисци
Ове критике на рачун НВО појављују се у неповољном политичком тренутку за сам сектор. Унутар либералног поретка који је доминирао након Хладног рата, подршка донаторских држава и међународних организација НВО проширила се на бројне земље свијета. Како су се поједине земље, нарочито у Африци и источној Европи, демократизовале, постале су и пријемчивије за дјеловање оваквих организација. Чак се и број недемократских држава које су допуштале рад НВО проширио током деведесетих година – примјера ради, Кина и Зимбабве су настојали ојачати капацитете државе дозволивши НВО да пружају јавне услуге од општег интереса. Међутим, та толеранција је почела да слаби с порастом изазова за демократију. Посебно од касних 2010-их, демократска права глобално опадају, укључујући и у великим државама попут Индије, Индонезије, Мексика и Турске. Тај тренд прати и све оштрији надзор над НВО и увођење строжих ограничења. Могућност дјеловања међународних НВО у недемократским земљама је значајно смањена или потпуно укинута, а вјероватноћа да ће домаће организације цивилног друштва бити изложене репресији због сарадње са међународним партнерима осјетно је порасла.
Многе ауторитарне власти данас страхују да би слободно дјеловање НВО могло створити друштвене притиске који би водили ка демократизацији или чак смјени режима, па настоје да поткопају те организације како би очувале власт. У Русији је, на примјер, предсједник Владимир Путин 2006. године наметнуо закон којим се уводе широка ограничења за рад НВО, укључујући и овлашћење државе да ускрати регистрацију или забрани програме било које организације коју прогласи „пријетњом Руској Федерацији“. Овај обрачун са НВО догодио се у контексту погоршаних односа Москве и Запада, а дјелимично је био мотивисан Путиновим увјерењем да су западно оријентисане НВО имале улогу у тзв. „обојеним револуцијама“ — таласу грађанских протеста против аутократских режима у некадашњим совјетским републикама и Србији почетком двадесетпрвог вијека — и да би сличан сценарио могли покушати изазвати и у Русији.
Године 2012. Путинова власт отишла је и корак даље, усвојивши закон којим се све НВО које се баве политичким активностима и примају страни новац обавезују да се региструју као „страни агенти“. Та ознака повлачи за собом захтјеве за исцрпна финансијска извјештавања и омогућава држави да надгледа рад тих организација. Осим тога, НВО се морају јавно представљати као страни агенти, чиме им се у великој мјери урушава углед у домаћој јавности. Управо је руски закон о страним агентима постао модел за сличне прописе у многим другим земљама, укључујући Грузију, Мађарску и Киргистан. Према истраживању политолошкиње Супарне Чаудри, више од 130 земаља увело је неку врсту ограничења за међународне и инострано финансиране НВО у протекле три деценије. Поред бирократских оптерећења, попут оних у руском законодавству, ова ограничења стварају услове за правно гоњење, затварање па чак и насилну репресију активиста. Под таквим притисцима, НВО тешко могу дјеловати у областима као што су људска права, родна равноправност, борба против корупције, демократија, заштита животне средине и друга политички осјетљива питања.
У Индији, на примјер, влада премијера Нарендре Модија од 2014. године опозвала је регистрације хиљада невладиних организација које су примале стране донације. Тај обрачун погодио је и познате организације попут еколошке групе Гринпис Индија, којој је 2015. године забрањено примање страних средстава — што је довело до смањења броја запослених и затварања двије канцеларије. Позивајући се на Закон о регулисању страних донација из 2010, влада је оптужила Гринпис да је „штетно утицао на економске интересе државе“ и да је прикрио податке о примљеним средствима из иностранства. Организација тврди да је била мета због ангажмана у мобилисању заједница на протесте против загађења и експлоатације угља, и одбацује оптужбе да је лажно извјештавала о својим финансијама. Иако су судови у Индији омогућили Гринпису да настави рад, организација је значајно смањила обим својих активности и промијенила фокус кампања.
У Етиопији је, пак, према истраживању које су спровели Кендра Дупуј, Џејмс Рон и Асим Пракаш, закон о регистрацији НВО из 2009. године натјерао готово све организације за људска права да се угасе. Оне које су преживјеле престале су се бавити питањима права и окренуле су се општим развојним услугама, попут образовања и програма за смањење сиромаштва.
Подривање рада НВО не мора увијек имати директан облик. У појединим случајевима, државе су оснивале организације налик НВО, које се представљају као грађанске групе, а у суштини служе интересима саме власти. Такозвани „зомби“ посматрачи избора, односно међународне мисије ниског квалитета, данас надгледају изборе у земљама као што су Азербејџан, Јужна Африка и Зимбабве. Те групе дају позитивне оцјене изборним процесима који нису ни слободни ни пошteni, чиме аутократским лидерима пружају аргументе за оспоравање налаза угледних мисија, попут оне Картеровог центра. Државно организоване НВО такође подносе писане извјештаје и дају усмене изјаве у оквиру Универзалног периодичног прегледа УН – механизма процјене поштовања људских права у свакој држави чланици – како би хвалиле репресивне режиме. Такве лажне НВО уносе конфузију у дјеловање правог грађанског друштва и додатно урушавају легитимитет НВО у очима јавности.
Растући утицај недемократских режима — посебно Кине и Русије — у глобалној политици олакшао је ширење државних стратегија усмјерених на обуздавање моћи невладиних организација. Политиколози Кристофер Адолф и Асим Пракаш утврдили су да што се више земаља у развоју економски оријентише ка Кини, а удаљава од Запада, то је већа вјероватноћа да ће вршити репресију над НВО — јер Пекинг, за разлику од западних влада, не користи трговинске санкције као средство притиска ради заштите људских права. Један од аутора (Буш), заједно с политиколозима Кристином Котијеро и Лорен Прејтер, документовао је како Русија од раних 2000-их систематски доводи у питање легитимитет западних посматрача избора и осуђује напоре у промовисању демократије као кршење државног суверенитета. Као резултат тих активности Москве, земље које имају блиске политичке и економске односе с Русијом чешће позивају изборне посматраче сумњивог квалитета.
Стезање буџета
Иако владе често негодују због политичких активности НВО, дуго су се устручавале да уведу оштре мјере против њих, будући да НВО финансирају и спроводе бројне програме развоја, здравства и хуманитарне помоћи. Али тај подстицај се мијења. Са све већим буџетским ограничењима, растућим приоритетима и јачањем популистичког отпора, многе државе почињу да смањују издвајања за спољну помоћ — што је један од кључних извора финансирања за међународне НВО. У 2024. години, званична помоћ за развој коју су давале водеће земље чланице Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) опала је за више од седам одсто, а очекују се и даља смањења.
Најдрастичнија промјена десила се у Сједињеним Државама, гдје је администрација предсједника Доналда Трампа укинула готово све програме спољне помоћи од свог доласка на власт у јануару. Међутим, овај тренд није ограничен на Трампа, нити само на САД. Буџети за развој нашли су се под притиском и у Европи. У неким случајевима, тај притисак долази од странака деснице, као у Норвешкој и Шведској, док се у другим случајевима иницијатива за смањење помоћи јавља и код странака центра и љевице. Њемачка, други највећи свјетски донатор званичне развојне помоћи, значајно је смањила средства за хуманитарну и развојну помоћ у склопу мјера штедње које спроводи владајућа коалиција прогресивних, зелених и умјерено десничарских странака у 2024. години. Нови конзервативни канцелар, који се суочава са захтјевима да повећа трошкове за одбрану, вјероватно неће поништити те резове. Велика Британија смањује свој буџет за спољну помоћ од 2020. године, због слабе економске обнове након пандемије, а актуелна лабуристичка влада најављује додатна смањења у складу са повећањем војних издатака. И Француска, суочена с успоравањем раста и растућим јавним дугом, у 2024. је значајно смањила свој буџет за помоћ земљама у развоју.
Ресурси који стоје на располагању невладиним организацијама све су оскуднији управо у вријеме када скептицизам на највишим државним нивоима расте по питању оправданости коришћења НВО као канала за пружање стране помоћи. Када је америчка влада званично угасила Агенцију за међународни развој (USAID), државни секретар Марко Рубио изјавио је да су „извршни директори безбројних НВО“ које је агенција финансирала „једини који живе добро… док они којима су тобоже помагали све више заостају“. У Холандији је десничарска министарка спољне трговине и развоја, Рејнет Клевер, позвала не само на смањење стране помоћи, већ и на смањење учешћа организација цивилног друштва у укупним буџетима државне помоћи.
Неке фондације и приватни донатори могли би појачати финансијску подршку као одговор на повлачење држава. У Сједињеним Државама више од 70 фондација потписало је обећање „одговорности у тренутку кризе“, како би надомјестиле празнину насталу резовима администрације Доналда Трампа. Група приватних донатора основала је и „прелазни фонд“ за краткорочну подршку програмима чија су средства била замрзнута у оквиру гашења USAID-а. Ипак, у условима глобалне финансијске неизвјесности, тешко је очекивати велике инвестиције од стране филантропа и приватних извора. На крају, приватни капитал не може да парира економској снази држава.
Многе организације широм свијета већ су почеле с отпуштањем особља, а губитак финансијске подршке додатно ће ограничити хуманитарне активности, програме за мигранте, вакцинацију и друге мисије НВО. Осим тога, НВО тиме постају рањивије пред репресивним режимима који су их до сада толерисали само зато што су пружале корисне услуге. Такве владе могу се у будућности све више ослањати на Кину, која кроз своју иницијативу „Појас и пут“ нуди алтернативни извор развојне помоћи. Кинески модел не укључује НВО и не поставља било какве услове у погледу људских права или демократских стандарда. У суштини, без подршке западног новца, НВО у многим дијеловима свијета могле би постати мете власти које њихову независну дјелатност доживљавају као непотребан терет.
Повратак моћи у руке државе
Растући народни скептицизам према невладиним организацијама, активне државне иницијативе за њихово подривање и све мање финансијских ресурса довели су до опадања утицаја НВО у свјетској политици. У многим случајевима, државе су поново преузеле ту моћ у своје руке. Влада која избаци посматраче за људска права добија већу контролу над протоком информација и већу способност да угуши противљење. Влада која ограничава рад еколошких организација лакше може загађивати животну средину и бавити се економским активностима деструктивног карактера. А држава без активног цивилног друштва унутар својих граница постаје отпорнија на притиске међународних организација и страних влада када не испуњава обавезе из уговора или друштвена очекивања. Ове појаве доприносе јачању државне моћи и глобалном опадању либералних норми.
Ако желе преокренути овај тренд, НВО ће морати много тога учинити саме. Није вјероватно да ће владе одједном почети да повећавају буџете за спољну помоћ, нити да ће растући нелиберализам брзо уступити мјесто пријатељскијем међународном амбијенту. Иако НВО могу истицати позитивне резултате свог рада и способност да уче из сопствених грешака, то само по себи неће бити довољно за обнављање изгубљеног легитимитета. Биће потребне одавно закаснеле реформе – већа транспарентност финансијског извјештавања и већа одговорност према заједницама којима служе. Ако дјелују удружено, НВО могу ојачати свој отпор репресији: у Кенији 2013. и у Нигерији 2017. године, организације цивилног друштва су заједнички водиле успјешне кампање којима су спријечиле доношење закона који би ограничили рад организација финансираних из иностранства.
Гдје државна средства више нису доступна, НВО ће морати креативно приступити пренамјени својих програма или тражити алтернативне изворе подршке. У крајњој линији, многе организације можда неће преживјети финансијски притисак. На њихово мјесто могли би ступити други актери — попут друштвено одговорних компанија и иницијатива директног давања, као што је GiveWell — и преузети дио услуга које су раније пружале НВО. Али њихова кључна улога заступника и контролора власти могла би остати непопуњена.
Након Хладног рата, бурни успон НВО донио је помјерање моћи са држава на цивилно друштво. Тај развој догађаја био је у интересу демократских влада, чији су циљеви у великој мјери били усаглашени с мисијама НВО — бивши амерички државни секретар Колин Пауел је 2001. године чувено (и контроверзно) назвао НВО „умноживачем силе“ за постизање циљева америчке спољне политике, укључујући промоцију демократије и заштиту људских права. Смањујући буџете за страну помоћ која финансира рад НВО, Сједињене Државе и Европа одустају од важног извора свог утицаја. Док демократске земље тиме губе, недемократске власти у гушењу организација које заступају либералне вриједности виде политичку корист.
Помјерање моћи након Хладног рата изазвало је талас оптимизма да ће активно и добро финансирано глобално грађанско друштво промијенити свијет набоље. Али сектор невладиних организација никада није био имун на политичке изазове нити ослобођен финансијских ограничења. Оно што оптимисти нису предвидјели јесте да се та моћ може једног дана вратити у руке држава.
Сара Буш је професорка политикологије на Универзитету Пенсилванија.
Џенифер Хаден је ванредна професорка на Одсјеку за политичке науке и у Институту Вотсон за међународна и јавна питања при Универзитету Браун.
