Поводом јавне дебате о недјељи као обавезном нерадном дану
Цетиње, 11. фебруар 2026. године
Актуелна расправа о недјељном дану као обавезном нерадном дану за значајан дио привреде и запослених на извјестан начин се тиче и вјерских права великог броја грађана Црне Горе, нарочито оних који су Хришћани.
Недјељни дан је заповједни дан у хришћанској вјери и од сваког Хришћанина се очекује да тог дана учествује на богослужењу – Светој Литургији. Тај дан се од најранијих дана Хришћанства, као дан у који је Васкрсао Господ наш Исус Христос, сматра даном који треба да буде посвећен молитви, изучавању Светог Писма и заједништву. Наши преци су се, након шестодневнога напорнога рада, недјељом нарочито уздржавали од сваке активности која би их од тога одвајала. Одредба Закона о унутрашњој трговини који је недјељу одредио као обавезни седмични одмор за запослене у трговинама, одлуком Уставног суда је оцијењена као неуставна, али су доношењем те одредбе суштински ти запослени само били изједначени са великим бројем других запослених који свакако не раде недјељом – на примјер, са већином запослених у државној управи и локалним самоуправама, просвјети…
Свјесни уставних категорија као што су право на рад, права запослених, посебна заштита породице, имајући, с друге стране, у виду и Уставом зајемчену слободу предузетништва, позивамо надлежне да пажљиво размотре све разлоге за и против и изнађу уставан и законит начин да недјеља остане дан у који запослени треба да користе седмични одмор предвиђен Законом о раду.
С обзиром да питање нерадне недјеље спада у надлежности појединачних држава, чак и у оним државама које су чланице Европске уније, те да више држава ЕУ имају веома строга ограничења за рад недјељом, остајање при оваквом рјешењу, па чак и његовом проширењу, не би представљало сметњу ни у амбицијама државне управе и великог броја грађана за придруживање тој заједници.
У свијету и времену у којима отуђење човјека од Бога и људи међусобно постаје све видљивије, држимо да је корисно да постоји јединствен дан за већину запослених у којем наше свакодневне активности могу да успоре и утихну, колико је то могуће, и да се посветимо Богу и једни другима.
