Шиизам и езотеричка херменеутика
Ислам је, као и јудејство и хришћанство, „религија Књиге“. Бог се открио у Курану посредством свог гласника, Анђела, који је саопштио Пророку божанску Реч. Са правног и социјалног становишта, пет „Стубова вере“ чине суштину религиозног живота. Међутим, идеал сваког муслимана је да појми „истински“ смисао Курана, онтолошку истину [изражену изразом хакика (haqiqat)]. Пророци, а нарочито последњи, Мухамед, у својим надахнутим текстовима исказали су божански Закон, шеријат (shari’at). Али ти су текстови подложни различитим тумачењима, почев од најочигледнијег, дословног. Према Мухамедовом зету, Алију, првом имаму, „нема ниједног куранског версета који не садржи четири смисла: егзотеричност [захир (zahir)], езотеричност [батин (batin)], границу [хад (had)] и божански наум [мутала (mottala)]. Егзотеричност је за усмено читање; езотеричност је за унутрашње разумевање; границу представљају искази који одређују шта је допуштено а шта недопуштено; божански наум је оно што Бог, сваким версетом, намерава да оствари у човеку.“ (1) Ова концепција је специфична за шиизам, али њу деле и многи мистици и муслимански теозофи. Као што пише један велики ирански филозоф, Насири Хусрев (Nasir-e Khosraw, V/XI век): „позитивна религија (шеријат) представља егзотерички аспект Идеје (хакике), а Идеја је езотерички аспект позитивне религије . . . Позитивна религија је симбол [мисал (mithal)]; а Идеја је оно симболизовано [манисул (manithal)]“. (2)
„Идеја“, хакика, изискује учитеље покретаче који ће је учинити приступачном верницима. А учитељи покретачи, духовне вође у правом смислу речи, за шиите су имами. (3) Наиме, једна од најстаријих духовних егзегеза Курана је у езотеричком учењу које имами преносе својим ученицима. То учење је било верно пренето и представља импозантан corpus (двадесет и шест томова in-folio, у издању Маџлиси). Егзегеза каквој прибегавају имами и шиитски писци заснована је на комплементарности двају кључних термина: тензилу (tanzil) и тевилу (ta’wil). Први означава позитивну религију, слово Откривења доспело из горњег света захваљујући Анђеловом диктату. Тевил, напротив, упућује на почело, то јест на прави и првобитни смисао светог текста. Према једном исмаилитском тексту, „То значи довести нешто на његово почело. Онај ко упражњава тевил је, дакле, неко ко исказ одвраћа од његовог спољашњег (егзотеричког, захир) привида, враћајући га на његову истину, на његову хакику“. (4)
Супротно мишљењима ортодоксних верника, шиити сматрају да после Мухамеда започиње један нови циклус, циклус велајата (welavat, „пријатељство, заштита“). Божје „пријатељство“ открива пророцима и имамима тајна значења Свете књиге и традиције, те их, према томе, чини кадрим да упуте вернике у божанске тајне. „С тог гледишта, шиизам заиста представља гнозу ислама. Циклус велајата је, значи, циклус Имама који смењује Пророка, то јест батина који смењује захир, хакике која замењује шеријат“ (Корбен, нав. дело, стр. 46). У ствари, први имами су хтели да очувају равнотежу између позитивне религије и „Идеје“, не раздвајајући батин од захира. Али околности су спречиле да ова равнотежа, а самим тим и јединство шиизма, буде очувана.
Присетимо се укратко драматичне повести овог покрета. Поред политичких прогона које су вршили умајадски калифи и непријатељства тумача Закона, шиизам је много претрпео и од сопствених унутрашњих несугласица које су биле узрок појави многих секти и раскола. Пошто је верски вођа био имам, то јест директни Алијев потомак, после смрти VI имама, Џафера ал-Садика (Ja’far al-Sadik, умро 148/765), дошло је до кризе. Његов син Исмаил (Isma’il), кога је отац већ био поставио за имама, рано је умро. Један део верника прикључио се сину овог последњег, Мухамеду ибн Исмаилу (Mahomet Ibn Isma’il), кога су сматрали VII имамом; то су исмаилити, или шиити поклоници седморице имама. Остали верници признали су за VII имама Исмаиловог брата Мусу Казима (Musa Kazem), кога је такође поставио Џафер. Његова се лоза наставља све до XII имама, Мухамеда ал-Махдија (Mahomet al-Mahdiq), који је тајанствено нестао 260/874, када му је било пет година, и то истог дана кад је умро његов млади отац, претпоследњи Имам. (5) Ово су шиити поклоници дванаесторице имама или имамије, који су најбројнији. Што се тиче бројева 7 и 12, њих су опширно коментарисали теозофи из обеју шиитских секти. (6)
Са правног гледишта, најважније разлике у односу на сунитску ортодоксну веру су следеће: 1) привремени брак и 2) допуштење да се крију верска схватања, што је траг доба прогона. Шта су ново донеле две шиитске секте види се нарочито на теолошком плану. Већ смо видели какав је значај дат езотеризму и гнози. Према неким сунитским теолозима и писцима са Запада, неколико туђих концепција (нарочито гностичких и иранских) продрло је у шиитски ислам, захваљујући управо тајном учењу имама; на пример, идеја о еманацији божанства у поступним етапама и о укључивању имама у тај процес; метемпсихоза; неке космолошке и антрополошке теорије, итд. Нагласимо, међутим, да на сличне феномене наилазимо и код суфизма, у кабали и у историји хришћанства. Оно што у свим овим случајевима треба истаћи није толико та чињеница сама по себи, нарочито не преузимање туђих идеја и духовних метода, колико њихова реинтепретација и артикулација у системима који су их укључили у себе.
Поред тога, положај имама наишао је на критику ортодоксне већине, нарочито кад су неки шиити упоредили свог Учитеља са Пророком. Већ смо навели неколико примера неизбежне митологизације којој је подвргнута Мухамедова биографија. Лако би се могло навести још таквих примера. Рецимо: из главе његовог (Мухамедовог) оца зрачила је светлост (алузија на „сјај мухамеданске светлости“); Мухамед је био Савршени Човек (insan kamil) који је постао посредник између Бога и људи. Један хадис саопштава да му је Бог рекао: „Да ти не постојиш, ја не бих створио сфере!“ Додајмо да је у многим мистичким братствима крајњи циљ верника био сједињење с Пророком.
Али, за суните, имам није могао бити постављен поред Мухамеда. И они су познавали узвишеност и племенито порекло Алија, али су одбацили идеју да осим њега и његове породице не може бити других легитимних наследника. Сунити су нарочито одбацивали веровања да је имам надахнут Богом, да чак представља божја објављења. (7) Шиити су, наиме, у Алију и његовим потомцима препознавали делић божанске Светлости – или, по некима, божанску суштину – не подразумевајући ипак тиме идеју о инкарнацији. Тачније, могло би се рећи да је имам божанска епифанија, теофанија (слично веровање, које се, међутим, не односи на имама, срећемо и код неких мистика). Према томе, за шиите поклонике дванаесторице, као и за исмаилите, имам постаје посредник између Бога и верника. Он не замењује Пророка, већ употпуњује његово дело и дели његов престиж. А то је смела и оригинална концепција, јер оставља отвореним будућност религиозног искуства. Захваљујући „велајату“, „божјем пријатељству“, имам може да сагледа и открије верницима неслућене просторе спиритуалног ислама.
Исмаилизам и слављење имама. Велико ускрснуће. Махди
Ми тек почињемо да упознајемо исмаилизам захваљујући, пре свега, радовима В. Иванова. Из најранијег раздобља остало је мало текстова. После смрти имама Исмаила, предање говори о три скривена имама. Године 487/1094, исмаилитска заједница раздвојила се на два огранка: на „источне“ (то јест оне из Персије), чији је центар Аламутско „имање“ (тврђава у планинама југозападно од Каспијског језера), и „западне“, то јест оне који су били настањени у Египту и Јемену. Обим овог дела не допушта чак ни сажету анализу сложене целине коју представљају исмаилитска космологија, антропологија и есхатологија. (8) Нагласимо само да, према исмаилитским ауторима, имамово тело није тело од крви и меса; попут Заратустриног, оно је постало од капи росе небеског порекла коју су попили његови родитељи. Исмаилитска гноза подразумева под имамовим „божанством“ (lahit) „његово духовно рођење“ које га претвара у ослонац „Светлосног Храма“, Храма који је потпуно спиритуалан. „Његов имамат, његово ‘божанство’ је управо мистично тело, corpus mysticum, састављено од свих светлосних облика његових присталица“ (Корбен, нав. дело, стр. 134).
Јусуфспахић: Бекташи нису део ислама, верска држава у Тирани покушај снажења паналбанизма
Још је смелија доктрина реформисаног аламутског исмаилизма. (9) На дан 17. рамазана 559 (8. април 1164), имам (10) је објавио својим верницима Велико Ускрснуће. „Ово објављивање подразумевало је ништа мање него долазак једног потпуно спиритуалног ислама, ослобођеног сваког легалитарног духа, сваког потчињавања Закону; једну личну религију, која је таква зато што омогућује да се спиритуални смисао пророчанског откривења открије и живи“ (исто, стр. 139). Кад су Монголи заузели и срушили аламутску тврђаву (654/1251), то није укинуло овај покрет; спиритуални ислам се и даље одржао, прикривен, у братствима суфија.
Према реформисаном исмаилизму, имамова личност има предност над личношћу Пророка. „Оно о чему шиизам поклоника дванаесторице размишља као о нечему чиме се окончава есхатолошка перспектива, то аламутски исмаилизам остварује у ‘садашњем времену’, антиципирајући једну есхатологију која представља побуну Духа против свих облика потчињавања“ (Корбен, нав. дело, стр. 142). Пошто је имам Савршени Човек, или „Божје Лице“, сазнање имама „представља једино сазнање Бога које је човеку доступно“. Према Корбену, кроз следеће изреке говори сам вечни имам: „Пророци пролазе и смењују се. А ми смо вечити Људи“; „Божји Људи нису сам Бог; међутим, они се не могу одвојити од Бога“ (нав. дело, стр. 144). Према томе, „вечни имам, као теофанија, једини чини могућном једну онтологију: будући да је он откривени, он је као такав биће. Он је апсолутна личност, вечни божански Лик, врхунски божански Атрибут који је уједно и врховно божје Име. У свом земаљском облику, он је епифанија Најузвишеније Речи, Весник Истине за сва времена, објављење Вечног Човека преко кога се објављује Лице Божје“ (исто, стр. 144-145).
Подједнако је значајно и веровање да код човека самосазнавање претпоставља и сазнање имама (реч је, наравно, о спиритуалном сазнању, о „сусрету“, у mundus imaginalis, са скривеним имамом, који је невидљив и недокучив чулима). Један исмаилитски текст тврди: „Онај ко умре не спознавши свог имама, умреће смрћу несвесних.“ У следећим редовима Корбен с правом види врховну поруку исмаилитске филозофије: „Имам је рекао: Ја сам са својим пријатељима свуда где ме они траже, на планини, у равници, у пустињи. Онај коме сам открио своје Суштаство, то јест мистично сазнање мене самог, тај више нема потребе за физичком блискошћу. И то је управо Велико Ускрснуће“ (исто, стр. 149).
Невидљиви имам је имао пресудну улогу у мистичком искуству исмаилита и других шиитских огранака. Додајмо да се сличне концепције, које се односе на светост, па чак и на „божанство“ духовних учитеља, срећу и у другим религиозним предањима (у Индији, у средњовековном хришћанству, у хасидизму).
Треба упозорити да је митска слика о скривеном имаму била безброј пута довођена у везу са есхатолошким митом о Махдију, дословно „Вођи“ (то јест о „ономе кога води Бог“). Тај израз се не налази у Курану, али су га многи сунитски писци приписали историјским личностима. (11) Међутим, нарочито је његова есхатолошка привлачност заокупљала машту. За поједине, Махди је био Исус (Иса), али већина теолога сматра да он потиче из Пророкове породице. За суните Махди, мада покреће свеопшту renovatio, није непогрешиви вођа, кавим га проглашавају шиити; ови последњи поистовећују Махдија са XII имамом.
Нестанак Махдија и његово поновно појављивање у време смака света одиграли су значајну улогу у народним верским схватањима и миленаристичким кризама. За једну секту [Кајсаније (Kaisaniya)], Махди је Мухамед ибн ал-Ханефија (Mahomet ibn al-Hanafiya), син Алијев, али не Фатимин, већ једне друге жене. Мада још жив, он лежи у свом гробу на планини Радви, одакле верници очекују његов повратак. Као и у свим предањима, приближавање смака света испољава се у потпуној искварености људи и нарочитим знацима: Каба ће ишчезнути, примерци Курана претвориће се у празне странице, онај ко изговори Алахово име биће убијен, итд. Махдијевом епифанијом започеће, за муслимане, доба правичности и досад невиђеног благостања на земљи. Владавина Махдија трајаће пет, седам или девет година. Наравно, очекивање да се Махди појави достиже врхунац у раздобљима великих несрећа. Многе политичке вође покушале су да се домогну власти (а више пута су у томе и успеле) проглашавајући се за Махдија. (12)
(1) Превео Corbin, Histoire de la philosophie islamique, стр. 30. Уп. теорију о четири значења у средњовековној хришћанској теологији (дословно, алегоричко, морално и аналошко значење).
(2) Превео Корбен, исто, стр. 17. Према једном хадису (hadith) за који се сматра да потиче од самог Пророка, „Куран има спољашњи привид али и скривену суштину, егзотерички али и езотерички смисао; а и тај езотерички смисао скрива још један езотерички смисао“, и тако све до седмог езотеричког смисла; уп. Корбен, стр. 21.
(3) Нагласимо да је арапски израз Имам првобитно означавао оног ко управља јавном молитвом, то јест калифа. Код шиита је имам, поред улоге духовног вође, уједно и највиши политичко-верски достојанственик.
(4) Kalam-e Pir, превео Корбен, исто, стр. 27.
(5) О нестанку XII имама и његовим последицама (нарочито у области духовног), види Henry Corbin, En Islam iranien, књига IV, стр. 309-389. Тај нестанак означава почетак „малог ишчезнућа“ које ће трајати десет година и за време којега је скривени имам у више наврата био у додиру са појединим гласницима. Будући да он није означио свог наследника, год. 329/940. почиње Велико Ишчезнуће, или тајна историја XII имама.
(6) Упутно је поменути и трећи огранак, зеидите (Zaidiva), назване по V имаму Заиду (Zaid, умро 724). Њих има много мање и ближи су сунизму; у ствари, они не приписују имамима натприродне особине, како то раде исмаилити.
(7) Нусаирити (Nussairites) из Сирије, изданак исмаилизма, сматрали су Алија вишим од Пророка: неки су га чак обоготворили. Али ту су концепцију шиити одбацили.
(8) Говори се о Начелу или Првобитном Устројитељу, о Тајни над Тајнама, о происхођењу Бића почев од Првог Духа и Духовног Адама, о двема хијерархијама – небеској и земаљској – које, према Корбеновим речима, „симболизују једна другу“, итд.: уп. H. Corbin, Histoire, стр 110-136, дело које разимира радове наведене у нашој библиографији. Историју исмаилизма приказао је H. Laoust, Les shismes dans l’Islam, стр. 140 и даље.
(9) Аламутска тврђава и реформисани исмаилизам изазвали су на Западу настанак читавог једног фолклора око „Хашашина“ [израз који је, према Силвестеру де Сасију (Sylvestre de Sacy), потекао од hashshashin, пошто се претпостављало да су верници узимали хашиш]. О тим легендама вид.: I. Olschki, Marco Polo’s Asia, стр. 368 и даље, као и друга дела забележена у нашој библиографији.
(10) „Имам Hasan ’alä dikrihi ’s-salam (почаст му се исказује тиме што се уз његово име увек изриче овај поздрав), нови првосвештеник (hudavand) Аламута (рођен 520/1126, првосвештеник постао 557/1162, умро 561/1166)“ (Анри, Корбен, нав. дело). – Прим. прир.
(11) Види упуте у чланку: D. B. Macdonald, Shorter Encyclopaedia od Islam, стр. 310. Међу најпотпунијим и најдетаљнијим приказима легенди и веровања која се односе на Махдијев лик, уп. Ibn Khaldun, The Muqadimah [прев. Розентал (Rosenthal)] књ. II, стр. 156-206.
(12) На пример, Махди из Судана, кога је поразио лорд Кичинер (Kitchener) 1885.
Извор: Нови Стандард
