Пише: Милан Милошевић
Када се 1949. вратио из логора на острву Макронисос, Микис Теодоракис је видео да и међу његовим рођацима – с друге стране фронта грађанског рата у Грчкој – има инвалида. Тај је рат окончан крајем 1949. и однео је око 150.000 жртава.
Године 1962. Теодоракис је компоновао серију балада о мртвом брату као драмску метафору незалечене ратне поделе, коју је у песми Изневерена љубав (Prodomeni Agapi) из Баладе мртвог брата дочаравала својим дубоким гласом и античким лицем глумица Ирена Папас:
“Ако икад видиш Павлоса, јави ми,
и ако видиш Андреаса, реци ми.
Подизала сам их са истом муком
и са истим јецајем сам их носила…”
Павлос Папамеркурију је био студент којег је Микис добро познавао и који се са 25 година придружио отпору и антивладиним снагама; погубљен је 1949. након што га је режим нељудски мучио. Теодоракис је у својој машти осмислио лик његовог брата Андреаса, десничара, припадника Националне армије који је погинуо у борби. Између њих стоји њихова избезумљена мајка.
Грчка народна песма из касног средњег века (dimotiko) носи назив Песма мртвог брата. Како пише др Катица Кулавкова из Македонске академија наука и уметности, у фолклорној и усменој књижевној традицији више балканских народа сачуване су, под различитим називима, сличне баладе које садрже најзначајније митске, фолклорне, верске, етичке и историјске аспекте балканске културне парадигме.
Теодоракис је био запрепашћен што су, при првом извођењу 1962, Баладу о мртвом брату презриво и заслепљене мржњом критиковале обе политичке стране. Ту је баладу делом цензурисала десничарска влада, која је тврдила да је грађански рат био неизрецив злочин који су починили комунисти, а и да сама идеја о мртвом брату изједначава починиоце злочина и жртве.
И левица је игнорисала то Теодоракисово дело јер се противила и самој помисли да се држи за руке са фашистима који су уперили оружје у своје суграђане Грке.
У писму јавности, Теодоракис је тада поручио: “Припадам прогресивној фракцији. Подизао сам тегове поделе. Али спреман сам да пружим руку и заборавим заувек мучења и изгнанства ако се договоримо о широком програму који ће обезбедити препород отаџбине. Да бих постигао ово национално буђење, користим у свом раду горке истине. Нисам лагао нити сам покушао некога да преварим. Немојте се превише плашити истина мртвог брата – јер сте издани…”
Грчки Макартизам
Хара Тливери пише да је Теодоракис доживео уметничку зрелост у периоду у којем су Грчку обележиле како територијална консолидација и екстремна политичка поларизација, тако и реперкусије Хладног рата са свим особеностима про–и–анти–комунистичке пропаганде.
Труманова и Кенедијева администрација су на Грчку гледале као на експерименталну лабораторију за сузбијање утицаја комуниста и Москве у региону. У Грчкој су, као и у Турској, подржавале тврде десничаре.
Историчар Минас Саматас налази да је грчки макартизам био репресивнији и насилнији од америчког оригинала. Десне владе у Атини су рециклирале антикомунистичке законе; Метаксасов режим (1933–1941) је сачинио око 40.000 досијеа. Одржаване су и старе поделе на венизеловце и метаксовце, те озлојеђености из грађанског рата.
У тексту “Цена слободе: Улога Грчке у Хладном рату”, грчки историчар Христос Цолис наводи да је Грчка влада 1962. имала 60.000 плаћених доушника на 8,3 милиона становника. По томе је тадашња Грчка била одмах иза Источне Немачке (са 100.000 доушника на 17 милиона становника) и Румуније (са 400.000 доушника на 23 милиона становника).
Грчке власти су и од 1945. наставиле да “негују културу страха” и водиле обимне досијее о политичким опредељењима и активностима грађана осумњичених да су комунисти, што је неретко резултирало ноћним хапшењима и тортуром.
Z – ЛАМБРАКИС ЈЕ ЖИВ
Када је 22. маја 1963. у Солуну екстремиста са деснице убио лекара и спортисту Григориса Ламбракиса, посланика једине преостале левичарске партије Уједињене демократске левице, Теодоракис је у атинским новинама поручио да Ламбракис живи у хиљадама сунаца која ће га одржавати у животу.
На Ламбракисовој сахрани пола милиона људи је певало “Ламбракис зи”, “Z”=жив.
О томе говори филм Косте Гавраса Z, за који је Микис Теодоракис написао музику.
Ступивши на чело Ламбракисове демократске омладине, Теодоракис је објавио Ламбракисов манифест: “Ко смо ми? Шта желимо? Зашто нас нападају?”
После убиства Ламбракиса, остарели лидер, у том тренутку опозиционе Уније центра, Јоргос Папандреу је заговарао обрачун са тајним друштвом ИДЕА (Ieros Desmos Ellinon Axiomatikon – Света веза грчких официра) које су 1945. организовали официри ветерани колаборационисти, мора бити уз велику помоћ Енглеза. Од 1947. па надаље, ЦИА је са милион долара годишње субвенционисала друштво ИДЕА као једну од главних грчких “демократских” (тј. антикомунистичких) снага, писао је 1988. професор у Школи комуникација на Америчком универзитету у Вашингтону Кристофер Симпсон у књизи Повратни удар: Америчко регрутовање нациста и њени ефекти на Хладни рат.
Јоргос Папандреу је захтевао да се растерају официри из друштва ИДЕА који су тражили да се заведе диктатура, али је краљ Константин II то одбио; Папандреу је 1965. поднео оставку на место премијера и привремено напустио земљу.
Након смене пет узастопних влада за мање од две године, уочи избора на којима се очекивала нова победа Папандреуове странке, група ултрадесничарских официра, међу којима су били и чланови тајног друштва ИДЕА, прогласила је 21. априла 1967. војну диктатуру.
Само неколико дана након пуча, амерички државни секретар Дин Раск изјављује да Труманова доктрина не дозвољава мешање у унутрашње ствари Грчке, што се баш и не слаже с хроником хладноратовских пучева – у Ирану 1953. против Мосадека, против Салвадора Аљендеа у Чилеу 1973. и против Јакоба Арбанеза у Гватемали.
Пуковник Јоргос Пападопулос је, иначе, био официр за везу између ЦИА и грчке обавештајне службе. Грчки краљ Константин II је именовањем премијера практично одобрио пуч, наводно у намери да изведе контраудар.
У раним јутарњим сатима 13. децембра 1967. одлетео је у Кавалу, која је била под командом њему оданог генерала.
Хеленско ваздухопловство и морнарица су се изјаснили за њега, али пучистички официри су ухапсили Константинове ројалистичке генерале. А Константин је у краљевском авиону, заједно са краљицом Ана-Маријом, њихово двоје деце принцезом Алексијом и престолонаследником Павлом, његовом мајком Фредериком, сестром принцезом Иреном и премијером Колијасом, у рано јутро 14. децембра слетео у Рим.
За регента и премијера истовремено се прогласио – Јоргос Пападопулос, који је успостављање војног режима упоредио са стављањем сломљене ноге у гипс….
Међу десет хиљада ухапшених левичара био је и Папандреу и његов син Андреас, кога су Американци сматрали непожељним. У непријатеље су сврстани најистакнутији интелектуалци Грчке, међу којима је био и Јанис Рицос, учесник покрета отпора и доживотни члан ККЕ.
Забрањени човек
Декретом број 138 хунта је забранила да се у Грчкој емитују, као и на било који начин изводе, композиције Микиса Теодоракиса. Посебним армијским наређењем бр. 13, од 1. јуна, запрећено је и да ће “грађани који прекрше ово наређење бити изведени одмах пред војни суд”, те да ће им бити суђено по ратном праву.
Микис Теодоракис је тада основао опозициону Патриотску организацију. Ухапшен је 21. августа 1967, осуђен на затворску казну и интерниран у логор Оропос, а потом – када је у октобру 1967. ступио у штрајк глађу – одведен у бесвесном стању у затворску болницу Авероф.
После пет месеци затвора, Теодоракис и његова породица су конфинирани у кућном затвору у Врахатима, а затим депортовани у Затуну, у Аркадији, па поново у концентрациони логор Оропос код Атине.
Везе са Југославијом
Ослобођење Теодоракиса, славног уметника и иконе борбе против диктатуре, захтевао је у то време Међународни покрет солидарности, на челу са личностима попут совјетског композитора Дмитрија Шостаковича, америчког пијанисте, композитора и диригента Леонарда Бернштајна, америчког писца Артура Милера и певача Харија Белафонтеа. На Академији ликовних уметности у Берлину сличну петицију су потписали руски композитор Игор Стравински, немачки композитор Борис Блахер и други.
Теодоракисову Songo di Liberta (Сан о слободи) Милва – италијанска певачица, глумица и левичарка Марија Илва Бјолкати (1939–2021), коју су звали La Rossa, Црвенокоса, и Pantera del Gioro, Пантерица из Ђора – певала је својим суптилним гласом:
“Када си одлучио да оставиш
сву своју прошлост иза себе,
улицом су дефиловале заставе
и видео си слободу,
излио си љутњу на улицу,
али слобода није била твоја…”
Савез композитора Југославије, коме је тада председавао композитор Воки Костић, упутио је преко грчке амбасаде у Београду протест пучистичкој влади због хапшења Микиса Теодоракиса, али је писмо било враћено пошиљаоцу. Теодоракису је упућен колегијални позив да пређе у Југославију. Радио Београд је наглашено емитовао његову музику. Песник Љубомир Симовић је објавио Баладу о Теодоракису, а композитор Воки Костић написао музику за ту песму коју је певала Аница Зубовић:
“Видим те између четири стражара,
чујем ноћне страже под прозором,
чујем твоје срце што удара тихо
као бубњеви на које пада снег,
море све у пени и јасмину,
ластама морским прекривену хрид
Прометеја, Пиреј и Атину
везаше са тобом уз тај зид…”
Грчка штампа је пред почетак суђења Теодоракису и групи од 31 члана опозиционог Патриотског фронта објавила текст оптужнице, у којој је било наведено да је он двадесет дана пре хапшења затражио уточиште код “југословенског трговинског представника”. Његов захтев је заправо одбио југословенски војни изасланик сумњајући да се иза тога крије провокација.
Историчар Милан Ристовић, цитирајући службене извештаје, пише да је за југословенске власти то било непријатно због могућих приговора из источноевропских земаља, па су случај морале да објашњавају и совјетском амбасадору у Београду.
Како би се контролисала штета, један службеник југословенске амбасаде обишао је Теодоракиса у Врахати, у Коринтском заливу и пренео му позив да посети југословенску амбасаду.
Изразио је жељу да када буде у могућности, дође у Југославији, “поред уметничког света” сретне “посебно друга Темпа”. Светозар Вукмановић Темпо је током рата био Титов повереник за Бугарску, Албанију и Грчку.
На захтев француског политичара Жан-Жака Серван-Шрајбера, Теодоракису је 13. априла 1970. коначно дозвољено да са приватног аеродрома грчког бродовласника Аристотела Оназиса тајно одлети у Париз. На аеродрому “Ле Бурже” сачекали су га редитељ Коста Гаврас, глумица Мелина Меркури и њен муж, филмски редитељ Жил Дасен.
Мирто Теодоракис, Микисова жена и њихово двоје деце су чамцем из Грчке, преко Италије, недељу дана касније пребачени у Француску.
Теодоракис и Тито, Неруда, Кастро, Брант, Палме…
Месец дана после напуштања Грчке, опоравка и лечења од туберкулозе у Паризу, Теодоракис је стигао у Београд. Јосип Броз Тито га је, уз велики публицитет, примио 19. маја 1970. као председника Националног савета Патриотског антидиктаторског фронта Грчке. У разговору с Теодоракисом, Тито се те 1970. интересовао и за ратне команданте ЕЛАС-а Никоса Захаријадиса и Вафијадиса Маркоса.
Један од резултата посете Београду било је и то да је Теодоракис 1973. написао музику за филм Сутјеска, у режији Стипе Делића, у коме је једну од главних улога играла грчка глумица Ирена Папас.
Теодоракис је био пријатељ Југославије до њеног краја и Србије до краја свог живота. Критиковао је НАТО бомбардовање СР Југославије 1999. и одржао велики протесни концерт у Солуну, а у Београду је демонстративно дириговао оркестром и хором РТС-а који је извео музику из његовог балета Грк Зорба, за који је шест година раније ауторска права бесплатно уступио Српском народном позоришту у Новом Саду.
По одласку у азил 1970, Теодоракис није био само борац против хунте у Грчкој, већ је био икона левичарске поетике народног ослобођења, у складу са интернационалистичким етосом левице којој је припадао.
Када је упознао Пабла Неруду и Салвадора Аљендеа (убијеног касније у пучу 1973), компоновао је музику на основу Нерудиног Генералног певања – Canto General Los Libertadores. Написао је химну Венецуеле. Компоновао је и 1976. певао оду посвећену Ернесту Че Гевари – Свети Че на прагу времена.
Кад је његов пријатељ Улоф Палме убијен, на његовој сахрани, по жељи коју је Палме саопштио за живота, финска певачица и активисткиња Арја Хелена Сајонмаа певала је фрагмент Теодоракисове химне слободи Einai megalos o kaimos, оној у којој су таласи високи, туга велика, а грех горак…
Теодоракисова трилогија Маутхаузен (на стихове Јаковоса Кабанелиса 1966) оцењивана је као најдирљивија музика о холокаусту. Те баладе је веома ефектно певала Марија Фарантури, а касније Џоан Баез.
Био је противник израелске окупације Палестине, чију химну је компоновао 1972. на захтев Палестинаца и срео се с палестинским лидером Јасером Арафатом.
Скретао је пажњу и на потлачене Курде.
Уместо Еносиса – крај Хунте
Да хунта не контролише ситуацију, видело се 23. маја 1973. када је грчки војни брод Велос, под командом Николаоса Папаса, одбио да се врати у Грчку након учешћа у НАТО вежби и остао усидрен у Фјумичину у Италији, а у Грчкој је ухапшен већи број морнаричких официра који су планирали да делују против хунте.
Септембра 1972. хиљаде младих људи марширали су за ковчегом преминулог нобеловца Јоргоса Сефериса претварајући песникову сахрану у демонстрације против хунте, коју је он осудио неколико месеци раније.
У јануару 1973. групи студената суђено је зато што су основали политичку странку и делили летке.
У јуну 1973. Пападопулос расписује референдум о монархији и успостављању тзв. Треће грчке републике, амнестирајући многе политичке затворенике, укључујући Александра Панагулиса, човека који је покушао да га убије.
У Атини 17. новембра 1973. војска је по наредни генерала Димитроса Јоанидиса упала на Атинску политехнику и масакрирала студенте који су штрајковали и протестовали против хунте, НАТО и Америке, чијој шестој флоти је хунта 1972. дозволила да луку у Пиреју користи као домицилну.
Јоанидис интерним пучем смењује и хапси Пападопулоса, па обећава демократизацију Грчке. Идуће године, по његовом наређењу, национална гарда је 15. јула 1974. извела државни удар на Кипру и збацила харизматичног кипарског председника архиепископа Макариоса III и поставила на власт Никоса Симсона, националистичког лидера покрета Еносис (Унија).
Мада је генерал Јоанидис тврдио како је од Американаца добио уверавања да ће утицати на Турску да буде уздржана, уследила је турска инвазија на северу Кипра, што је уместо прикључења Кипра Грчкој резултирало поделом острва, на коме линију раздвајања између турског и грчког дела и данас контролишу снаге УН.
Грчке јавност је била огорчена, хунта је збачена, а Константин Караманлис, лидер Нове демократије, позван је да се, после егзила дугог једанаест година, врати у Грчку.
После Повратка
Стадион Караискаки у Пиреју је био налик вулкану током ерупције када је Антонис Калогијанис почео да пева Ena to helidoni, песму надреалистичког песника, нобеловца Одисеја Елитија за коју је музику компоновао Микис Теодоракис: “Има једна ласта, али пролеће је скупо…”
…А и на стихове песме Јаниса Рицоса Eisai Ellinas – “Ја сам Грчка”.
На референдуму у децембру 1974. године, отерани су и грчка војна хунта и монархија због подршке хунти. Јоанидис је 1975. осуђен на доживотну робију.
Након повратка из егзила, и поред велике популарности, Теодоракис је поражен на скупштинским изборима у августу 1974. када је подржао политику Константина Караманлиса. Био је на мети бројних напада на више фронтова. Ћерка Јаниса Рицоса је у једном саопштењу изразила разочарање што антифашистичке песме њеног оца, којима је Теодоракис нашао музички израз, сада певају и деца и унуци оних који су мучили и Рицоса и Теодоракиса у логорима.
Октобра 1980. Теодоракис је опет отишао у Париз, у добровољно изгнанство; у октобру 1981, уз подршку Нове демократије, ипак је изабран за посланика. Од Комунистичке партије Грчке дистанцирао се 1986. године.
Од 1990. до 1992. био је министар у влади десног центра Константина Мицотакиса. Вратио је посланички мандат, именован је за генералног музичког директора хора и два оркестра Хеленског државног радија.
Пред крај живота, Теодоракис је поздравио судску одлуку којом је десничарска Златна зора проглашена злочиначком организацијом и поново почео да се повезује са Комунистичком партијом Грчке. У једном писму, у том периоду, рећи ће да је целог живота био и остао комуниста.
Концерт у Ефесу и критика САД
О његовим напорима 1980-их да се успостави мир између Грчке и Турске сведочио је турски музичар, песник и политичар Зулфу Ливанели, који је хапшен током државног удара у Турској 1971. Турска публика је волела његову музику и 1987. године Теодоракису је додељена награда за мир и пријатељство “Абди Ипекчи”.
Око 30 хиљада људи присуствовало је Теодоракисовом концерту у античком позоришту у Ефесу 1988. који је наелектрисао публику у обе земље.
Теодоракис је тада посетио и провинцију Измир, где је рођена и одакле је избегла његова мајка Аспасија Пулакис.
Интензивно је водио и кампању за мир и пријатељство између Грка и Турака на етнички и политички подељеном Кипру.
Након тих пацифистичких настојања, како пише Леонидас Каракацанис у студији “Турско–грчки односи”, Теодракис је почео да се љути на спољне непријатеље Грчке и да тврди да је његова земља сама на свету.
На скуповима је говорио: “Македонија је Грчка”.
Жестоко је критиковао агресију САД на Авганистан и Ирак називајући Американце “одвратним, немилосрдним кукавицама и убицама људи широм света”.
За економску кризу у Грчкој окривио је америчке Јевреје, што су критичари књижили као његов антисемитизам, али он је понављао да воли Јевреје, али да не воли ционисте, да није антисемита већ антициониста.
Критиковао је левичарску Сиризу зато што је током кризе грчког дуга 2015. пристала на немачки ултиматум.
Златно доба грчке културе
Микиса Теодоракиса неки описују као политички можда најактивнијег музичара откако је пољски пијаниста Игнациј Јан Падеревски постао председник пољског парламента 1940. године.
Али, он је пре свега био важан актер грчког културног препорода који се развио, еволуирао и цветао током кратког демократског предаха између 1960. и 1967. године.
Астерис Кутулас, румунско-грчки публициста и филмски стваралац, у листу “Neos Kosmos” пише да је “Ново златно доба” грчке културе шездесетих оставило траг у свим уметничким дисциплинама. Један од неспорних врхунаца тог периода је додела Нобелове награде за књижевност 1963. Јоргосу
Сеферису, за чије циклусе песама је Теодоракис компоновао музику; а 1979. Одисеју Елитију, по чијој је поеми Axion Estiиз 1954. Теодоракис компоновао истоимени ораторијум.
Астерис Кутулас још пише да је током друге половине 20. века национални и културни идентитет Грчке, пре свега, био дефинисан појмом “romiosini”, који потиче из византијске идеје да су Грци прави Ромиои, наследници Римског царства.
Један од Теодоракисових упечатљивијих радова носи назив romiosini, по поеми песника грчке левице Јаниса Рицоса, који је иначе сматрао да су грчки партизани ЕАМ/ЕЛАС у Другом светском рату били херојски наследници планинских romiosini клефта (хајдука), средњовековног епског хероја Диогениса Акритаса и револуционара који су се 1820-их борили против Турака. Турци су у почетку све етничке групе у окупираном делу Византије називали romiosiniма.
Ностос
Хара Тливери, која је на Краљевском колеџу у Лондону докторирала из области археологије и модерне уметности, у опису Теодоракисовог опуса користи израз из старогрчке књижевности ностос, који описује епског јунака који се кући враћа морем; у древном грчком друштву сматрало се да су они који су успели да се врате – великани и хероји.
Селећи се силом прилика у детињству од места до места широм Грчке, Микис Теодоракис је био у прилици да упија расуте елементе хеленизма и византинске традиције, да поставља темеље за њихово уметничко уједињавање и да остави свој уметнички печат у развоју грчке културне и националне слике о себи у 20. веку, пише Хара Тливери.
Компоновао је више од 1000 дела: опере, балете, симфонијску, камерну, црквену и музику сфера, кантате, ораторијуме, литургије, епитафе, химне – и прокажени побуњенички ребетико и – “вештачки сиртаки”.
Значајан део опуса Микиса Теодоракиса шездесетих година 20. века заузимале су античке теме намењене не само елитној публици већ и оној у биоскопима. Међу 24 филма за које је Микис Теодоракис написао музику налази се и трилогија Михаела Какојаниса Грчка трагедија (Електра 1962, Тројанке 1971. и Ифигенија 1977).
Између 1958. и 1960. и Теодоракис је стекао међународну популарност захваљујући препознатљивим партитурама за филмове Мајкла Пауела, Жила Дасена и Анатола Литвака у којима су глумили Ентони Перкинс, Мелина Меркури и Ралф Валоне. А и за Серпико Сиднија Ламета, у коме игра Ал Паћино… Његова музика из филма The Honeymoon Songкасније постаје део репертоара Битлса.
Грци су током 1950-их и 1960-их били у моди. У Лос Анђелесу, Кану, Берлину, Паризу и Лондону грчки филмови, редитељи или глумци били су 16 пута номиновани за Оскара.
На врхунцу славе су били Марија Калас, Мелина Меркури, Ирена Папас, Нана Мускури, композитор Евангелос Одисеј Папатанасију – Вангелис, као и глумац Џон Касаветес или редитељи Елија Казан, Константин Коста Гаврас, Теодорос Ангелопулос, Јанис Кунелис и свакако Микис Какојанис, редитељ филма Грк Зорба (1964).
Као Зорба?
Својеврсни национални бренд Грчке постао је Теодоракисов сиртаки на крају филма Грк Зорба (1964), а који је, судећи по легенди, измишљен на филмском сету. Амерички глумац Ентони Квин који је играо Алексиса Зорбу је током снимања повредио ногу, па никако није могао да одигра сцену у којој Зорба свог младог друга Безила (Алан Бејтс) подучава како да игра, да би га одвратио од очаја због тога што се све око њега руши. Кад је скинуо гипс, схватио је да драмски ефекат ипак може да постигне тако што ће у лаганом ритму који се убрзава вући повређену ногу као кад шара по песку. Тако је “смислио онај необични развучени корак”, испруживши руке, као у традиционалним грчким плесовима. Тврдио је да је он лично смислио и грчки назив за настали плес – “сиртаки”, деминутив од речи сиртос, што је назив неколико критских народних игара…
Неки, пак, пишу да је Ентони Квин поверио редитељу филма Михалису Какојанису, иначе Крићанину, да му је те покрете заправо показао један од мештана.
Калиопи Стига, која је студирала клавир на Атинском конзерваторијуму и музикологију на Јонском универзитету на Крфу, пише да је и у соундтрацк-у филма Грк Зорба, и у балету Зорба ил Грецо и у свити Зорба, Теодоракис у новом “вештачком” сиртакију заправо направио мешавину некадашњег “касапског” хасапико плеса из Цариграда и “орловог плеса” зембеикико турских нерегуларних милиција из Константинопоља и Смирне. “Он је то замислио ‘не као антитезу, већ као синтезу’, јер он је”, пише Калиопи, “Крићанин, Грк и Европљанин, а кроз то дело, грчка популарна музика остварује свој званичан и спектакуларан улазак у западну симфонијску музику…”
Када је Микис Теодоракис преминуо 2. септембра 2021. у 96. години, писци омаж текстова су сложно закључивали да његов одлазак обележава крај читаве епохе.
Микис Теодоракис у тексту на свом култном албуму Одисеја, за који је музику компоновао у осамдесет првој години, пише: “Живимо крај утопије… Свест о тако великој трагедији је оно што нас још више исушује. Спас се налази барем у емоционалном повратку у дубине нашег ‘бића’, у случају да нађемо воду која нам недостаје и утолимо жеђ…”
И кад је признавао неуспех покушаја да се изгради бољи свет за који се залагао већи део свог живота, он је, можда као Константин Зорбас на крају оног филма, поручивао да у добру или у злу, па и у тренутку потпуне катастрофе треба смело, неспутано и слободно искусити велики дар звани живот – ма какав да је.
Како је његова музика надживела и њега и његову епоху?
Теодоракисов метод је супротан Ничеовом наслову Рођење трагедије из духа музике јер његова биографија говори о рођењу музике у грчкој трагедији. А можда одговор ипак лежи баш у Ничеовој реченици на крају те књиге о хеленској култури:
“Али реци му, чудни туђинче, колико је овај народ морао да пропати да би био овако леп.”
Извор: Време
