Пише: Радмила Станковић
Рајко Максимовић је своје породично стабло и свој живот исписао у три књиге под насловом „Тако је то било“. Почео је с дедом кога је упамтио, др Јованом Максимовићем (1864-1955), ђаком Карловачке гимназије који је завршио студије славистике у Бечу, а докторирао код Ватрослава Јагића. Преводио је са руског, био је у посети Лаву Толстоју и све је то описао, а Рајко објавио у првом тому својих документарно-биографских записа.
Отац Бранко је био архитекта, професор урбанизма на Архитектонском факултету, мајка Надежда дугогодишњи професор српског језика и књижевности у Првој мушкој гимназији. Живели су са двојицом синова у великом четворособном стану у Улици Проте Матеје 13 на Врачару.
Родитељи су свирали клавир и када би питали малог Рајка да ли хоће и он да свира, одговарао је да неће. У „нижој гимназији“ (данас осмогодишња школа) научио је ноте и почео тајно да се дружи са клавиром. Када је ухваћен на делу, одвели су га код очеве пријатељице, госпође Шурјановић у Његошевој улици, која је била наставница клавира. Имао је нешто више од 14 година. После годину дана код ње, примљен је на трећу годину у Музичкој школи „Мокрањац“.
Завршио је Трећу мушку гимназију, и да не би ишао у војску, уписао је математику, прешао затим на филозофију, а у међувремену завршио средњу музичку. Композицију је дипломирао 1961. и магистрирао 1965. на Музичкој академији у Београду у класи професора Предрага Милошевића.
Радни век је провео као професор на Катедри за композицију Факултета музичке уметности, одакле је 2001. отишао у пензију.
Прозор у свет и време
Први пут је отишао у иностранство у Немачку 1955. године и тамо купио електрични грамофон. Следећих десетак година је путовао, обилазио Европу, понекад и ауто стопом. Први сусрет са савременом музиком имао је на Загребачком бијеналу отвореном 1961. године. То је био за њега музички прозор су свет. У Варшави је присуствовао најзначајнијем фестивалу савремене музике тог времена, „Варшавска јесен“, а на Трибини композитора у Опатији једном годишње слушало се шта је ко урадио.
Године 1965. добио је Фулбрајтову стипендију и отишао у Америку, на Принстон. Било је то време када се појавила електронска музика и она га је привукла. Одлазио је у Њујорк и сваког понедељка проводио време у студију где се обучавао и стварао музику користећи произведене електронске звуке. Звао је то „камено доба електронске музике“. Сматрао је да нова музика са Кејџом на челу само руши традиционалну музику, али не ствара нову. Пољаци су, пак, доказивао је на делима тадашњих композитора, прекинули са традиционалном музиком, али су створили нову.
До седамдесетих у потпуности припада авангардном крилу савремене музике. Тада настаје композиција „Кад су живи завидели мртвима“ (1963) писана на текстове из 13. и 14. века из истоимене збирке старих српских записа Милорада Панића Сурепа, којом покушава да дочара време и место у коме су настали – средњовековну Србију. Касније је радио музику на текстове предколумбовских Индијанаца, једнако из 13. и 14. века.
Драмски ораторијум „Буну против дахија“ (1978) писао је за хор Радио Београда. Када се десило да они нису могли да наступе са том композицијом на Бемусу, Максимовићу је речено да проба са „Крсманцем“.
Био је мало љут да му аматери певају оно што је писао за професионалце, али Даринка Матић Маровић (1937-2020) је узела хор под своје, фантастично их припремила, и Оскару Данону (1913-2009) је било лако да диригује. „Крсманац“ је направио бум те године на Бемусу, и Рајку је само остало да им обећа следећу композицију.
Његошев Тестаменат
Почетком осамдесетих почиње да пише „Тестаменат владике црногорског Петра Петровића Његоша“. Говорио је „тестаменат“ и углавном остајао усамљен у том наглашавању другог ‘а’. Композицију је посветио Даринки Матић Маровић и хору „Бранко Крсмановић“.
Када је у лето 2013. године „Тестаменат“ први пут изведен у Црној Гори, испред Катедрале Светог Трипуна у Котору, у оквиру „Дон Бранкових дана“, Рајко Максимовић је рекао:
„Са ове дистанце, ‘Тестаменат’ можете сматрати и као неки сопствени тестемен(а)т и кредо… ‘Тестаменат’ је након премијере 1986. пуно извођен, а када су га чули у Опатији, на Југословенској музичкој трибини, то је био велики успех, али и изненађење, јер ја сам важио за авангардног композитора, а сад одједанпут, потпуно тонално, само су у III ставу неке дисонанце.
Чудили су се, ‘откуд Рајко ово да напише’… Међутим, ја сам управо у то време схватио да је смисао компоновања у извођењу. Не да ја повлађујем укусу публике, него да повлађујем за оне који свирају и певају, који знају шта је музика, који су свирали и Баха, и Шопена, и Бетовена, дакле они који могу збиља да процене. Не, што се каже, широка публика. Они ће волети то, можда, али је мој циљ био да задовољим оне који свирају и певају. То сам схватио: неко пише за музичке критичаре – ја не.“
Пасија Светог кнеза Лазара
Две године пре него ће се обележавати 600 годишњица Косовске битке, Рајко се на неки начин осећао обавезним пред собом да направи нешто тим поводом. Обратио се пријатељу, писцу и преводиоцу Ђорђу Трифуновићу, који га је упутио на своју књигу о Светом Лазару, и из десетак средњевековних извора покупио педесет фрагмената од три, пет и педесет редова, да би све то срочио у нову драмску целину. И то је назвао „Сценска пасија“. Званично: „Пасија Светог кнеза Лазара“ за два хора и оркестар, четири солиста и казивача. За њу је добио Октобарску награду. У једном разговору ми је рекао да је на то своје достигнуће највише поносан.
У својој аутобиографској књизи „Тако је то било“, Максимовић је описао све перипетије које је преживео поводом овог дела. Када је мимо његове воље „Пасија“ премијерно изведена 1989. на свечаној академији у Сава центру, записао је:
„Даринка је суверено држала конце у својим рукама, зрачила своју енергију и ентузијазам и све је прошло како треба. Пре свега искусни и поуздани Милош Жутић дао је свему сигуран драмски оквир. А изнутра Дуда Ивановић, Паја Аксентијевић, Иван Томашев и Бане Станковић – наравно и оба хора – дали су душу делу. Публика је у програмској књижици имала текст ‘Пасије’ и са занимањем је пратила њен ток. На крају, успех је био збиља велики. После неког времена, у бури аплауза, и ја сам изашао на бину. А онда, усред тог (дуготрајног) аплауза, Слободан Милошевић је наједном устао и то је био крај. Енде. Разлаз!“
Сутрадан су отишли на Газиместан. Тамо је „Пасија“ изведена на плејбек, што је композитора довело у веома лоше стање:
„У својој потиштености сам све време размишљао: да ли сам негде погрешио? Да ли није требало да пишем ‘Пасију’, или ако већ јесам, можда није требало да је понудим за извођење овом приликом. ‘Пасију’ сматрам својим животним делом. Значи, сигурно је требало да је напишем. А смисао компоновања је у извођењу. Партитура која остане на папиру без извођења, у ствари, није музика него папир. Партитура је само пројекат, план, а дело се остварује (оваплоћује) у тренутку извођења. Наравно, са данашњом памети и искуством у протеклих десет година, данас ми је јасно да није требало да предлажем своје дело да учествује у свему томе, па макар се никад не извело! Али (оправдавам себе) ко је то могао да зна у децембру 1988? Тада Милошевић није био чак ни председник, него је то, ваљда, био онај Грачанин? Осим тога, оваква годишњица се догађа само једном у животу. Питам се ко би био у стању да овакво дело не понуди за извођење?“
Можда спава
Још једна Максимовићева композиција има посебну причу. Почетком 1992. покушао је да се „искључи из Милошевићевог лудила“, како је говорио, и компоновао је песму, мелем за властиту душу – „Можда спава“, на стихове Владислава Петковића Диса:
„Покушао сам да нађем звук примерен поетском набоју. Али, поетски текст је писан из мушког угла, па је требало да га пева мушки глас. Међутим, изражајни потенцијал Александре Дуде Ивановић (1937-2003) пресудно је утицао да се одлучим да је напишем за мецосопран. Мислим да ту нисам погрешио. Током рада неколико пута сам се на Академији уз клавир видео са нашом драгом Дудом (која је била професорка на Музичкој академији и некадашња чланица славног Квартета Предрага Ивановића, прим Р.С.), доносећи јој неке своје скице и алтернативе, и на лицу места се одлучивао за решења која ће њој више одговарати. На крају је испало да сам јој написао песму по мери и, наравно, њој је и посветио… Назвао сам је соло кантатом за мецосопран и камерни оркестар.“
Његова најдрагоценија имовина
Дела Рајка Максимовића извођена су на концертима и фестивалима некадашње Југославије – Бемус, Југословенска музичка трибина у Опатији, Загребачки бијенале, Музика у Србији, Мокрањчеви дани у Неготину, Југословенске хорске свечаности у Нишу, Међународна трибина композитора Београд, у иностранству, на радију и телевизији…
Његова највећа љубав у музици био је Јохан Себастијан Бах, после њега Моцарт. „Сви остали су генијални људи, а они су богови и не могу се мерити људским мерилима“, говорио је. „Волео сам Дебисија и Равела, Прокофјева, неке Шостаковичеве композиције, Стравинског и Бартока. То су моји изабраници које сам највише слушао и волео.“
А на питање шта је његова најдрагоценија имовина, пре петнаестак година ми је одговорио:
„Моје композиције. А нарочито ‘Његошев Тестаменат’, ‘Пасија’, ‘Буна против дахија’, ‘Кад су живи завидели мртвима’, ‘Можда спава’.“
Извор: РТС ОКО
