Ди-џеј Дејзи Маскел се од детињства бори са тихим, ноћним светом. Док пролазе сати у којима сви остали спавају, хронична несаница ју је држала будном.
У новом документарцу ББЦ-ја Дејзи Маскел: Несаница и ја, Дејзи се дубље бави поремећајем спавања који је мучи од девете године и долази до изненађујућег открића.
„Рекла сам да је несаница од користи за мој посао“
Инсомнија (несаница) гуглована је 2020. године више него икада пре, према једној студији, док друга сугерише да је број људи који пате од несаница у Великој Британији скочио са сваког шестог на сваког четвртог током пандемије корона вируса.
Као што Дејзи каже: „Овај филм је заиста правовремен.“
Све већи број људи који говоре о несаници разлог је зашто је и сама Дејзи почела више да размишља о сопственом проблему и дошла је до идеје о снимању филма.
„Патила сам јако дуго – то се дефинитивно променило током тинејџерских година“, каже она.
„Некада је било проблема да останем будна, па сам се будила јако рано, а када сам дошла у тинејџерске године више је било проблема са спавањем.
„Када сам била у школи, нисам могла да спавам током радне недеље, али сам успевала да заспим викендом.
„Како постајате зрелији и преузимате више одговорности, немате простора да то радите више. Ништа нисам успевала, а нисам могла ни да надокнадим сан јер сам имала друге обавезе.“
Понекад би исцрпљеност због неспавања довела до тога да Дејзи откаже планове, што је додатно појачало осећај изолације.
„Можете да искусите јаке физичке ефекте несанице, али ја сам се увек борила са много већим утицајем који је имала на моје ментално здравље“, каже она.
„То ме је доводило до тога да не желим никога да видим и да отказујем планове.“
Бити водитељка емисије на радију чини се бизарним или савршеним избором за особе са несаницом, у зависности од тога како на то гледате, а Дејзи каже да је због посла то стање у прошлости омаловажавала.
„Преузела сам емисију почетком 2019. Када смо радили интервјуе око преузимања, јежила сам се због чињенице да сам несаницу и то што нисам спавала искористила као властиту корист преузимајући ту емисију“, сећа се она.
„Нисам томе придавала довољно значаја, нисам препознала начине на које сам патила. Дефинитивно сам то користила у властиту корист.
„Поље рада у које сам закорачила значило је преживљавање уз минималан сан.“
„Не можете да јавите да сте болесни јер сте лоше спавали“
Други разлог због којег је умањила озбиљност несанице, каже она, био је општи наратив о несаници и стереотипи који долазе са њом.
„Једна од највећих ствари којима се надам у овом филму је да скренемо пажњу на стигму која окружује поремећаје сна“, каже Дејзи.
„Несаница се обично приписује фактору животног стила, тако да или сте до касно на журкама, превише времена проводите на друштвеним мрежама, играте игрице – то је дефинитивно нешто што сам искусила, људи криве мене и мој начин живота.
„Не само да то не потврђује мене и моје проблеме, већ ме спречава да покушам да добијем помоћ. Нисам желела да идем код лекара опште праксе или терапеута у случају да се суочим са истим закључцима.
„Сваки пут када изгуглате да имате проблеме са спавањем, добијате најбоље савете за спавање и то може бити било шта попут паљења свеће, употреба спреја за јастуке, и то је у реду, може да створи опуштајуће окружење, али ми те ствари нису помогле, а када су ми биле прописане, то ме је фрустрирало више од свега.“
Док Дејзи каже да је њен послодавац био „бриљантан“ једном приликом када се успавала и није стигла у студио на време, мање је вероватно да ће други људи на њиховим пословима имати разумевања.
„Не можете да позовете шефа и кажете: ‘Не могу да дођем данас јер сам лоше спавала'“, каже она.
„Фактори повезани са тим су лењост, попут тинејџера који спавају. То је ужасно, чини се да не можете допрети чак и ако патите.“
У документарцу, Дејзи упознаје друге особе које причају о несаници и који су се суочили са управо оном врстом неспоразума којих се она плаши.
Руан, студент који се обратио свом ментору када је несаница почела да утиче на његов рад на универзитету, описује – помало неуверљиво – предлог ментора: да одемо и попијемо мало вискија.
„Траума из детињства преноси се у одраслу доб“
Док је снимала документарни филм, Дејзи је схватила да њена несаница има корене негде другде у њеној психи.
„Увек сам се осећала као да је моја несаница нуспроизвод нечег другог, или трауме која се представља као немогућност да заспим, али сам то потиснула у позадину ума“, каже Дејзи.
Траума о којој говори је развод њених родитеља, који се догодио отприлике у време када се развила њена несаница.
У програму она иде код психијатра и на крају јој се та сумња потврђује.
Иако неће сви људи који имају несаницу имати озбиљне проблеме са менталним здрављем, Дејзи – која хронично пати – каже: „Било је то потврђивање и дашак свежег оптимизма да лекар о томе размишља на исти начин као и ја“.
„Дијагноза ПТСП-а је такође била шокантна за мене – не схватате да цео живот носите исти мозак са собом, а ствари које утичу на вас у детињству могу се пренети у одрасло доба ако се не лече.“
У игри су и други фактори.
Дејзи открива да се такође бори са поремећајем у исхрани, а скенирање је показало да је њен мозак док се одмара 30 одсто активнији од просечне особе, што значи да јој је теже да се умири и опусти.
Први пут је могла да сагледа несаницу у контексту укупног физичког и менталног здравља – и то јој је, као и проналажење солидарности са другим особама које пате од несанице, помогло да заспи од како је снимила филм.
„Гледали смо на то као на сценарио кокошке и јајета који је повезан са менталним здрављем“, каже она.
„Свако има другачији окидач који може утицати на њихов сан.“
Извор: Теа Де Галијер/www.bbc.com
