Репарације – и дан-данас тешка тема
2. јул, 2023.
О претходнику све – истинито
2. јул, 2023.
Прикажи све

Мање познати записи о Исидори Секулић

Исидора Секулић, (Фото: Снежанаполис)

Књиге дају нова и шире стара знања, али тиме често и негирају и преиначавају она која смо имали, разарајући предрасуде, стереотипе и прећуткивања о значајним људима и догађајима

Исидора Секулић, (Фото: Снежанаполис)

„До праве ведрине сумњам да ће икад стићи, јер је у њеној природи да из дубине стално крећу нова узнемирења, или да се буде стара, чим се површина колико толико стиша. … код ње постоји један мотор који стално брекће и подрхтава, који изазива таласе и кад је време најмирније. То је Владика Раде. Она је Рада заволела како само жена може да заволи млада и умна, лепа и генијална мушкарца.“

Ове редове написао је, у овој рубрици бар једном „коришћени“, др Драгољуб Јовановић. Овај и „предругоратни“ и постратни робијаш, левичар, вођа земљорадника, иначе „сорбонац“ и, до отпуштања, професор Правног факултета објавио је то у једној од својих, писаћом машином преломљених, па штампаних књига насловљених „ЉУДИ, ЉУДИ… – медаљони 56 преминулих савременика“ из 1973.

Већ из почетка маестрално написаног текста о лику и делу Исидорином види се да је главни разлог управо њено интересовање за Његоша које он као књигу нестрпљиво очекује на робији.

Али, почетак ове приче-портрета, каже, ставио је на хартију септембра 1948, три године пре (објављивања – Б. А.) Његоша и десет година пре смрти Исидоре Секулић. И он под насловом „Највећа жена на словенском југу” гласи:

Говорећи о њеној првој књизи Сапутници (1913), Скерлић је написао да се „на овом свету плаћа све, па и супериорност духа. То ми је било јасно већ по Главобољи, Кругу и другим цртама из те необичне књиге. То је бивало све јасније што је човек више читао и боље упознавао ту одиста скупо плаћену супериорност. Док је радила као професор математике, њу су, изгледа, плаћале и њене ученице. Није оклевала да их назива ‘шкорпијама’“…

Прву окупацију провела је у Сокобањи. Заволела је Србију – говорила је „моја Србијица“. Мање је познат њен живот, у то време, у суседном Алексинцу, јер о томе никад није говорила… Ослободиоце је поздравила, најгласније регента Александра, као модерног витеза. После 1918, поново у Београду волела је да виђа бивше ратнике, вољне и невољне. Најпре је пријатељевала са Милошем Црњанским, а затим је у њен круг примљен Милан Кашанин…

Током друге окупације, неко време је виђала Иву Андрића. У најтеже време, кад се гладовало и зебло, њен анђео чувар и хранитељ у српском смислу, био је Светислав Божовић, сваком познати Ћаба, асистент и стварни библиотекар Правног факултета. Доносио јој је вести и разонодио је својим причама које су увек биле чедније од извештаја којима је Илија Пржић засмејавао Слободана Јовановића. Исидора је, боље но ико, схватила колико је Ћаба духовно богат и како је добра душа тај неуморни и физички непроменљиви човек. Он јој је доводио и нове особе, наше и странце: њих да обогати, њој да мало олакша. Чинио је то тако ненаметљиво и скромно да јој никада није био на сметњи и досади. Са каквом је пажњом, усред немачке окупације, издао и скоро распродао три књиге њених Аналитичких тренутака и тема. Склањао је све од ока цензуре, није означио ни датум издања ни штампарију, поклањао је, а ипак добијао доста за „хонорар“ писцу. Тако је Исидора издржала окупацију, а да се није понизила ни ишта продала из куће.

Исидора Секулић, (Фото: Архива)

О периоду по Другом светском рату, Јовановић оцењује да је из њега изашла „мирнија и крепкија”, а њену Хронику паланачког гробља хвали, између осталог, речима „те приче су прави успон ка филозофском миру.“

И долазимо, као што рекосмо, до љубави за владику Рада.

Контекст је следећи – Јовановић је средином 1949. био у такозваној скупној соби са још три затвореника, чита се и полемише о томе да је Андрић „мање храбар од Исидоре јер је другима у уста стављао своје речи, особито у оној Мржњи, тако страшној, где Јеврејин из Париза пише шта Босанци четири вере осећају једни за друге“. Свиђали су му се чланци са њеним ставовима о сељацима, и знао је да се она среће са младим левичарима који су (и тад, како каже Јовановић!) „читали Горког и чекали Русе“.

У том другом делу текста, а поводом Његоша, Јовановић прелази и у веома занимљиве мање књижевне, а више политичке коментаре који природно избијају из атмосфере затворске „скупне собе“ у којој, уз њега, робијају, али заправо „леже и читају“ политички затвореници разних идеолошких опредељења.

Тај део даје и низ сличица и афера које су јавности још мање познате од самог почетка Јовановићевог текста/анализе о Исидори.

Неким се осуђеницима није свиђао покоји текст из Књижевних новина, јер су је знали из Српског гласа, а „кад смо из кријумчарене Републике“, пише Јовановић, „сазнали да је Српска књижевна задруга објавила у своме новом колу њену књигу о стогодишњици смрти Његошу, књигу оданости, др Стеван Мољевић (један од четничких националистичких идеолога – прим Б. А.) је гневно узвикнуо да је она, члан Српског културног клуба прешао на другу страну – да она није достојна да пише о Његошу. Али кад је прочитао само дело, после нас двојице и чуо похвале попа Саве Банковића, бањалучки адвокат (Мољевић – Б. А.) је лојално признао да је та ‘женска глава’, Војвођанка, препи… (шала – довршио реч Б. А.) све који су за један век писали о Његошу.“

„У другим собама, књига је примљена много хладније него у нашој 14-ици. Неки су нашли да је Исидора доживела Његоша као лепог и младог мушкарца. Ја сам то признавао, али сам ублажавао тај утисак да је при томе била више сестра него љубавница. Радославу Павловићу, поматором студенту славистике, кад ме је питао којој врсти књижевности припада то дело, одговорио сам да је то – песма у прози.“

Јовановић пише да му је било „главно што је књига ипак била урађена, и то са замахом који сам желео, али се бојао да неће бити постигнут“. И није му сметало што је била заморна за обичне читаоце и нестрпљив је био да се појави и други део о Горском вијенцу.

Споменик Исидоре Секулић, (Фото: Фрагменти прошлости, Фејсбук)

И ту настају перипетије новијег послератног и постинформбировског доба. Наиме, није било опширнијих и дубљих приказа књиге. Но у Борби, партијском комунистичком гласилу, коначно се појавио „темељан и добро урађен“ прилог Ђузе Радовића, коме је већина противника комуниста у затвору нашла само тај недостатак – што га је донео званични партијски орган. А брзо су сазнали да је тим приказом нарочито био незадовољан Милован Ђилас, који је протестовао код уредништва Борбе, „а сам је написао читаву књигу против слике коју је о Његошу дала Исидора Секулић“.

„Брзо смо добили Ђиласову Легенду о Његошу, у врло луксузном издању, са словима у две боје, на најбољој хартији. Касније се чуло да је сада Исидора била бесна и да је одлучила да не завршава другу књигу, него да уништи оно што је било готово. Говорило се да је рукопис бацила у ватру.“

После ових редова само још неколико цитата.

„Врло је вероватно да друга књига није ни била написана у целини, или да њом сама Исидора није била задовољна, па је Ђиласов испад искористила. Могућно је да су са Исидорином преписком спаљени и припремни радови за другу књигу.“

„Последње Исидорино боловање и њену смрт пратио сам на слободи. До саме ње нисам ни покушао да дођем… Сем неизбежног и заиста корисног Ћабе, најчешћи посетиоци били су, како је објављено, Ели Финци и Миодраг Павловић. Њима је изгледа поверила и извршење њеног тестамента.“

…“Наредила је да је у болницу не преносе док је при свести, да је сахране у необојеном сандуку од чамовине, без венаца и без говора и то у топчидерском гробљу.“

Божидар Андрејић

Извор: Нова Економија

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *