Пише: Сајмон Купер
Превео: М. М. Милојевић
Неуспех да се умањи потрошња је темељни узрок политичких проблема ове земље
Седећи у Паризу, где се припремам за наредну француску политичку кризу, пронашао сам необично фасцинантну табелу Међународног монетарног фонда. Ова табела даје преглед удела владине потрошње у односу на бруто домаћи производ за десетак различитих земаља. Груписане при самом врху налази се неколико минијатурних држава: Кирибати, Маршалова Острва, Доминиканска Република и Микронезија. Уколико се рачунају земље са становништвом бројнијим од сто педесет хиљада људи, највећи потрошач је Украјина, са 74 одсто БДП-а. Поштено – она се бори против текуће инвазије. Али наредна на овој таблици, са запањујућих 57 процената је земља која је у миру (осим сама са собом): речју, Француска.
Ова бројка потцртава постојање кризе. Док буџетски дефицит у Француској досеже 5,8 одсто бруто домаћег производа, Франсоа Бајру, четврти премијер од 2024. године, жели да среже потрошњу у стално растућем буџету за 44 милијарде евра. Пошто парламент не жели да му то допусти, вероватно му неће имати већину на гласању о поверењу влади у понедељак. Онда ће у среду, протести и штрајкови ‘блокирати’ ионако блокирану земљу? Због чега Француска не може да троши мање? И како би ово могло да се заврши?
Насупрот распрострањеним уверењима, француска држава није одувек била овако гломазна. У време ослобођења 1944. године много људи је живело на пољопривредним добрима без основних јавних услуга, као што су електрична енергија или текућа вода. Пензије нису биле издашне. Просечна ефектна животна доб при одласку у пензију је била шездесет осам година 1970. године, управо доб у којој би просечан француски мушкарац (онда када су већина запослених били мушкарци) преминуо. Током 1995. године шест влада развијених држава биле су већи потрошачи у односу на Француску.
Фајненшел тајмс: Упознајте побуњеног економисту који заговара увођење глобалног пореза за богате
Онда, када је евро уведен 2002. године, француски политичари су израчунали да, пошто Европска централна банка штампа њихов новац, могу некажњено да троше. Ово расипништво врхунац је досегло у пензијама: просечно трајање пензионерског доба у Француској је двадесет пет година, што је међу најдужим у људској историји. Али троши је такође релативно много на здравство, градску инфраструктуру (иако не и на инфраструктуруу пространој француској сеоској унутрашњости) и – што је необично за опсесивно претерано централизовану државу – на локалне јавне службенике. У међувремену, и Француски приватни сектор се одушевљено задуживао.
Француска политика је персонализована око личности председника. Након што је некадашњи Ротшилдов банкар Емануел Макрон ступио на ову дужност 2017. године, реч ‘неолиберал’ заокупила је француски политички дискурс. Француска се сада рутински описује као ‘неолиберална ледина’, пошто су земљу тобоже притегли тачеровци. У епохи пост-истине, друга апсурдна уверења су такође заокупила средишње место у јавности, као што је уверење да Француском управља јединствени усуд (што је посведочено француским песимизмом по којем је земља рекордер у истраживањима јавног мњења) или да се креће према расном грађанском рату.
Онда, од 2022. године, каматне стопе широм света су порасле што је деловало неповољно по земље које су раскалашно трошиле. Француски трошкови задуживања на десетогодишњи рок порасли су на 3,5 одсто, слично Грчкој или Италији, иако нижи од оних за Сједињене Државе или Велику Британију. У ствари, као што често бива, француска дисфункционалност одражава британску. Један разлог због чега две земље сарађују у сфери одбране јесте што ниједна не располаже са довољно средстава да делује самостално. Оне су као две мале компаније које се спајају да би преживеле на међународном тржишту.
Зато што Француска претерано троши код куће, не може да приушти да знатно помогне европска одбранбена настојања против Владимира Путина. Њен буџет за одбрану и даље је свега два процента бруто домаћег производа. Недавно сам посетио фабрику која производи извиђачке дронове. Замишљао сам да се они производе у хиљадама, али ми је речено да ‘француска војска располаже са четрнаест’.
Владимир Ђукановић: Макрон Сахранио Француско Царство у Африци
Како срезати потрошњу другде? Бајруови сарадници покушавају да убеде опозиционе странке прокламујући мало вероватну тврдњу да би Међународни монетарни фонд могао да интервенише. Опозиционе странке сагласне су да би дуг требало да буде умањен, али се не слажу око било које фактичне мере којима би се то могло испословати. То је делимично због тога што су обе главне опозиционе странке у економском погледу крајње левичарски оријентисане: Жан Лик Меланшон и његова Непокорена Француска (La France Insoumise) и Национално окупљање (Rassemblement National), која је тврдо десничарски оријентисана само када су посреди имиграција и културни ратови. Обе странке настоје да увећају дефицит тако што би снизиле старосну границу за пензионисање са шездесет четири године (на колико ју је подигао Маркон) на шездесет две или чак шездесет година.
Умањење потрошње захтева компромисе. Али тако нешто је незамисливо у садашњој француској политици. Макронове опаске након што је преузео председничку дужност да се Француска ‘не да реформисати’ сада делују исправно. Висока је вероватноћа да ће се продужити политички застој, уз даљи раст француској дуга са садашњег нивоа од 116 одсто бруто домаћег производа. Трошкови сервисирања дуга, који су већ сада једна од највећих појединачних буџетских ставки са процењених шездесет шест милијарди евра ове године, почели су да исцрпљују осталу потрошњу. Наредно агенцијско деградирање кредитног рејтинга би додатно увећало трошкове задуживања.
Традиционална прогноза наводи да ће крајња десница победити на председничким изборима 2027. године, што би могло да изазове кризу јавног дуга. Увек ми је то било сумњиво: за Француску је политички стабилизујуће то што се крајња левица и наводна крајња десница међусобно жестоко мрзе. Али и овако мало вероватан сценарио постаје све вероватнији.
Извор: Фајненшел Тајмс
