Od višedecenijske stereotipne uloge smetnje napretka tek rođenog američkog društva Indijanci su tek poslednjih godina doživeli da ih industrija zabave u svojim delima tretira daleko ravnopravnije i poštenije, pa čak i da im pruža prilike kakve njihovi predstavnici nisu imali nikada ranije.
Licemerje je jedna od najpoželjnijih i najneophodnijih ljudskih osobina u bilo kakvim međuljudskim (i međudržavnim) interakcijama u većini savremenih kultura. Upravo se uz pomoć ovog tako važnog sadržaja komunikacije Holivud decenijama odnosio prema američkom domorodačkom stanovništvu, generički nazvanom Indijanci. S jedne strane su iz gomile filmova koji su ih tretirali kao zveri koje je neophodno odstreliti (u brojnim vesternima iz zlatne ere ovog žanra koji je i doslovno izgradio Holivud često je mogla da se čuje izreka „samo mrtav Indijanac je dobar Indijanac”!) licemerno štrčali oni koji su im davali priliku da malo izglade svoj životinjski imidž i bili su u takvim filmovima snishodljivo predstavljani kao mudraci, misteriozni znalci svih tajni ovog sveta, savršeni nadrilekari za svaku boljku, uvek naklonjeni dobrobiti prirode i svega u njoj (osim belog čoveka!). I dok su neki predstavljani tako („Odmetnik Džozi Vels”, „Mali-veliki čovek”, „Mrtav čovek”…), drugi su tamanjeni bez milosti na najbrutalnije načine i to u klasičnoj genocidnoj pomami („Plavi vojnik”).
Da ne ulazimo u istorijske stubove američke kinematografije u kojima su Indijanci odigrali svoju važnu stereotipnu ulogu smetnje napretka od kojih se beli američki pionir spasavao parkiranjem zaprega ukrug i onda tamanjenjem indijanskih napadača u stilu pucanja u glinene golubove koji nisu odustajali od napada sve dok svi ne bi bili pobijeni. I dok su nejake bele žene vrištale od straha, hrabri kauboji su osvajali Zapad, zapravo sve strane sveta američkog, vinčesterkama i koltovima uživajući u ubijanju divljaka (Indijanaca). Oni koji nisu doživeli genocidni odstrel završavali su u drugim stereotipima tipa večito pijani primitivci, bezbožnici, otpad iz taloga novog društva, „niža rasa”…
Temeljna revizija indijanskog filmsko-televizijskog imidža Kao i sve ostale etničke manjine, i Indijanci su dobili, s pravom da konačno budu jednaki i poštovani, i pravo da se izvrši temeljna revizija njihovog filmsko-televizijskog statusa uz pomoć alatke koja se uveliko koristi u zapadnom svetu – takozvane kulture brisanja. Sve što u istoriji odnosa belog čoveka i Indijanaca nije više za ponos i hvaljenje, što nije pripadalo istinskim ljudskim odnosima uveliko je u fazi brisanja iz istorije ili „redefinisanja”. Tako je i sinonim kauboja za koga je samo mrtav Indijanac dobar Indijanac (a bio je to čak i u njegovom privatnim izjavama), legenda američke kinematografije Džon Vejn postao predmet kulture brisanja: njegovi filmovi su skrajnuti, skoro zabranjeni na pojedinim mestima, čak su mu i uklanjane biste u nekim gradovima. Da li je to proradila savest potomaka belog američkog pionira ili su jednostavno u bogatom tefteru naredbi koje se moraju poštovati prilikom zidanja pravednijeg sveta upisani i Indijanci, pa su zato đuture sa ostalim manjinama (etničkim, seksualnim i svakim drugim) dobili novo, licemerno pravičnije, mesto u američkom društvu, verovatno nije ni bitno. Indijanci su sada zaštićeni kao ugrožena vrsta na ivici potpunog izumiranja, kao, kako se to kaže, beli medvedi, kao devastirana priroda s malo šansi za oporavak. Novo mesto koje su dobili dugo posle skandala koji je najčuveniji i po mnogima najbolji glumac svih vremena Marlon Brando načinio kada je odbio Oskara za najznačajniju ulogu u karijeri, onu u „Kumu”, a kada je pred blazirani, snishodljivi i dvolični Holivud doveo Indijanku koja je pročitala njegov protestni govor u znak podrške poniženim Indijancima, izazvalo bi trijumfalni ponos i njegov i svih drugih aktivista koji su zastupali prava domorodačkih naroda u američkom društvu i filmskoj industriji. Jer danas je sve potpuno drugačije. Ne samo da je pomenuta Brandova Indijanka-aktivistkinja Sašin Malopero, koja je pre pola veka održala lekciju Holivudu pred milijardu ljudi pored malih ekrana zbog rasističkog tretmana njenog naroda u holivudskim filmovima, prošle godine dobila i formalno javno izvinjenje od Američke akademije za filmsku umetnost i nauku „zbog svih grehova prema njenom narodu” već je od tog konačno dočekanog okretanja lista počeo da se pravi novi posao.
Došlo je novo, bolje, pravičnije vreme za Indijance. I na tome valja zaraditi. Belca ionako već šutiraju i ponižavaju gde god stignu i na tome se takođe dobro zarađuje. Indijanac je, doduše, i dalje u okviru pominjanog stereotipa mudrog domoroca koji poštuje prirodu i sve u njoj osim ludog belog čoveka koga i dalje ne razume (i prezire!), ali im je dat prostor kakav ranije nisu imali. Čak i povremena odstupanja od pomenutog klišea. Indijanci u filmovima i posebno u televizijskim serijama bivaju ozbiljno statusno, intelektualno i stručno unapređeni ne samo u vodeće likove u filmovima i serijama (što ranije nije bio slučaj) već su počeli da dobijaju filmove i serije sa etnički čistim indijanskim ekipama, kao i mesta na najvažnijim poslovima iza kamere. Prošle godine su uspeli da osnuju i prvi indijanski filmski studio.
Tekuće i trajne promene Novi milenijum im je postepeno donosio više prilika i boljih pozicija unutar karakterizacije priča, pa čak i skoro etnički čiste proizvode u kojima su s obe strane kamere bili pripadnici „autohtonih naroda”, kako se politički korektno još nazivaju pripadnici na desetine indijanskih plemena severnoameričkog kontinenta. I ako su u prvim godinama novog milenijuma Indijanci dobijali zanimljivije, uverljivije, ljudskije i kvalitetnije epizode u filmovima i serijama, čak i onima koje su otišle u istoriju kao najbolje („Čista hemija”, „Fargo”), prave promene nabolje su im se desile tek poslednjih godina. Za to su zaslužni napori njihovih sve brojnijih aktivista, udruživanje u razne organizacije za zaštitu lika i dela „autohtonih naroda”, ali najviše nova, daleko povoljnija, strujanja u društvenim konstelacijama neoliberalnog društva.
Pokreti kao što su, recimo, „Crna lista” ili „Ilumninejtiv” su preko zvaničnih filmskih organizacija institucionalizovali zahtev domorodačkih plemena da budu daleko zastupljeniji u delima industrije zabave i značajno kvalitetnije. Kao i da dobiju priliku da sami produciraju i kreativno potpisuju ostvarenja u kojima se pojavljuju njihovi predstavnici. I sve se to upravo događa. Najdalje, baš kao i sa tragikomičnim istorijskim izmišljotinama kada su crnci u pitanju, tako su i Indijanci u istorijskoj reviziji, sada od njihove strane, dobili novo lice. Od krvoločnih divljaka golih zadnjica postali su napredna plemena daleko ispred belih kolonizatora. U prenastavku čuvenog „Predatora”, „Plen”, koji se dešava početkom 18. veka, pre dolaska evropskih osvajača, Indijanci su se suočili sa ubicom iz svemira. Kao napredna i inteligentna bića s razvijenom društvenom strukturom na kojoj bi im pozavideli mnogi današnji narodi.
U detektivskoj seriji „Mračni vetrovi” prvi put dobijamo detektivski indijanski tandem koji se 1970-ih godina nosi s kriminalom u Navaho rezervatu. U „Psima iz rezervata”, takođe prvi put, dobijamo skoro kompletnu indijansku postavu kako bi se ispričala komična priča o odrastanju njihovih tinejdžera čiji su problemi, potrebe i sklonosti potpuno isti kao kod svih vršnjaka u Americi. U „Jeloustounu”, iako naizgled arhaičnom savremenom vesternu, pitanje integracije indijanskog naroda ne samo da je rešeno ubacivanjem moćnih političkih figura Indijanaca u samo srce priče već i mešovitim brakom s belim kaubojem iz najmoćnije porodice u ovoj seriji. Primera je još i sve ih je više. Novo-dobro mesto u američkom izmišljenom društvu jednakih koje postoji u imaginarnom svetu industrije zabave Indijanaca postaje sve poštenije i važnije. Pripadnici „autohtonih naroda”, međutim, strahuju da je to samo stvar trenutka. Da su oni sada u modi, da su tek novi trend na kome je moguće dobro zaraditi i dok zarada bude zadovoljavajuća, oni će biti zastupljeni u novoj istoriji američkog društva kao makar i naizgled (licemerno!) jednaki narodi svim drugim u tom najnaprednijem svetu naše civilizacije. Zabrinuti da će eventualni manji komercijalni efekat u indijanizovanju američke popularne kulture dovesti do pada interesovanja da njihova zastupljenost u filmovima i televizijskim serijama ostane na istom nivou, oni zahtevaju pristup strukturama koje donose odluke i trajnom institucionalizovanju njihove poboljšane pozicije.
Vladislav Panov
Izvor: Pečat
