Пише: Милија Тодоровић
Серија „Сабља“ која плијени пажњу српске јавности умјетнички нам приказује безизлазност околности у којима се налази реформатор, идеалиста, борац за промјене – на брдовитом Балкану. Такав ће прије остати без главе, окружен пипцима разних хоботница (бившег режима, криминала, разних интересних група којима измиче моћ стечена у претходном поретку…) него што ће успјети у свом прегнућу током свог живота. Умјетничка, шекспировска, порука серије драматично исказује одбојност коју народне масе имају према реформатору, склоност тих маса да се врате „на старо“, и паклену количину зла, које попут корова клијају током деценија претходне диктатуре. Ђинђић је погинуо у реформаторском прегнућу. Убиле су га мрачне и врло реалне силе зла.
Ми у Црној Гори, хвала Богу, немамо тај трагични исход, али имамо реформаторе и имамо готово истовјетне силе зла које ратују против њих. Sky преписка нам показује спрегу злочиначког и ликвидаторског криминала са врхом бившег режима, И са покушајима одбране бившег режима. Рад све три владе од 2020. до данас показује нам кретање државе у правцу реформи и декриминализовања.
Може ли ово овдје да се ријеши без силине и темељности једне акције која би имала намјеру „Сабље“? Треба ли чекати да неко доведе у животу опасност премијера или неког министра из постојеће Владе? Може ли се негативна оставштина режима који је предводио „Бритва“, почистити без неумољивости хапшења, суђења и прогона убица, коју је имала србијанска „Сабља“? Треба ли чекати пуцањ на Владу, да би отпор државе према злу био брз и ефикасан, или су довољне и ове актуелне литре крви по црногорским улицама? Јесу ли довољни непобитни докази спреге г. Вељовића и криминалних убица на Крушевом ждријелу код Цетиња у јесен 2021. у покушају својеврсног државног удара (спрјечавање вјерског обреда уз лично Ђукановићево присуство) или треба чекати нечије непрописно паркирање, ново пребијање новинара, па да се у руке узме, ако не сабља, а оно бар добра метла?
