Разговор водила: Марина Вулићевић
Марта је служила Господа, Марија га је слушала… „А Марта се заузела да га што боље услужи и приступивши му рече: ’Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне.’ А Исус одговарајући рече јој: ’Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добри део изабрала који јој се неће одузети’” (Лука 10, 38–42). Овај јеванђеоски цитат отвара приповест романа „Мартин удио” Сање Савић Милосављевић (у издању Бедем књига), који је недавно награђен књижевним признањем „Београдски победник” Библиотеке града Београда. Као и „Теферич на Славији”, претходни роман Сање Савић Милосављевић, и „Мартин удио” обједињује мозаик од приповести три наратора: Иване, уметнице која прави стрип о избеглицама, њену стваралачку и породичну причу, као и сказ њеног оца. Свака од прича има своју стриповску боју: црвену, зелену и жуту. Мартина боја је најјача. Тежина њене женске судбине појачана је избеглиштвом из Лике током деведесетих година 20. века, губитком детета, смрћу мужа Рајка. Све три линије приповедања сусрећу се и у стварном сусрету Иване са оцем, који је упућује на виђење са већ остарелом Мартом… Сања Савић Милосављевић ауторка је више збирки приповедака, више романа и драма, сценаристкиња је и редитељка филма „Наши очеви, мајке и њихова дјеца”, а писала је сценарио и за телевизијске серије „Време зла” и „Време смрти”, рађене по романима Добрице Ћосића, као и за неколико епизода серије „Бранилац”.
На свечаности уручења награде „Београдски победник” говорили сте о усамљености и лутању писца, о тишини која га окружује. Андрић је много говорио о тој тишини, живео ју је… Ваша прича чврсто је укорењена у нашу новију историју, у могуће судбине људи из Лике и Босне. Да ли су то прожимајући феномени, да ли је потребна стваралачка осама да би се допрло до тако болних ратних историјских мотива?
Најдубље верујем да јесу. Тишина много ствари открије, покаже их у правом светлу. Али у тишини се често види и оно што не желимо да видимо, па људи неретко беже од тишине. Тешко је данас живети у тишини, уколико нисте изоловани у манастиру или географски издвојени… Чини ми се да таласи те свеопште брзине допиру и до најудаљенијих предела. Па ипак, као што нам је нужно да исправљамо криве Дрине, што је Андрићев аманет, важно је и да правимо оазе тишине како бисмо опстали.
Ваша јунакиња, ауторка стрипа о избеглицама, која живи у Београду, примећује да не зна откуда јој толико сазнања о људима из Лике. Верујете ли у то да са колективним несвесним прихватамо искуства, боли, духовност предака, сећања и снове очева и мајки?
Верујем и у то. Сведочим. Нисам научник да бих могла да образложим како се та искуства физички, генетски преносе, али осећам да интензивна емоционална преживљавања не умиру чак и кад историја или фактографија нису у стању да их забележе. Могуће је да тако постају интензивнија. Сви у породици имамо такве случајеве, да и сами забраздимо на путевима на којима су губили битке наши преци, о којима нам родитељи често нису ни говорили. То је ваљда зашто што није свако за себе; поред тога што смо острва, ми смо и део архипелага…
Шта је оно што нас све повезује, као што романескна судбина повезује ваше ликове?
Сама чињеница да постоји књижевност, уметност уопште, непрестано сведочи о томе. Зашто би мене као читаоца интересовало искуство неког Аустралијанца, Јапанца, Аргентинца ког никада у животу нећу срести ако није тако, ако у књижевности управо не тражимо оно што нас повезује? Ако је још неко преживео оно што и сами имамо у емоционалном искуству, сигурно је да нам буде лакше да поднесемо сопствени терет.
Стварамо ли сами тај тежак део (удео) који нам следује или га наслеђујемо? Где је ту слобода?
Слобода је најчешће идење тежим путем. О томе сам проговарала и у „Мартином удјелу”, махом Иваниним гласом. Можда не можемо да изаберемо какве карте ће нам бити додељене, али можемо да одлучимо да ли ћемо наставити партију с тим што имамо. Као млађа сам увек слободу повезивала са могућношћу да се каже „не”, а данас ми се чини да је свесно прихватање ситуације исто тако чин слободе као и револт. Само је питање шта је теже у ком тренутку. Такође, као младој особи, није ми се допадало трпљење, сада осећам да оно даје снагу, мада сам и даље свесна да је повремено „не” корисно за здравље. Можда би ми требало поставити исто питање за петнаестак година.
Стварање стрипа тече паралелно са романескном стварношћу, ликови из стрипа попримају стварне боје у разговору са Иваном, ауторком. Да ли је уметност стварнија ако је искуствено проживљена, одболована у искуству, не само измаштана?
Мислим да уметник не мора нужно да проживи сва искуства о којима пише, али мора бити спреман да не утекне од ближњих који се затекну на његовом путу, да буде отворен за друге и њихова искуства која му приповедају, са којима се саживљава. Често пишем о темама, причама, које не могу да поднесем, за које сам слаба да их сама носим кроз живот. Није неважан ни удео маште у стварању, али машта је обично помоћно средство, начин да се та прича лакше уобличи и, у крајњој инстанци, буде пријемчивија ономе ко је чита. Увек мислим да је боље одабрати причу из туђег искуства, него сопствену. Писци су често незанимљиви, барем сам ја сама себи незанимљива. Некад верујем да то тако и треба, баш да бисмо могли да се утишамо и ослушнемо друге.
Марта и Рајко посећују Јасеновац, убрзо ће се и сами наћи усред избеглиштва и страшне трагедије. Да ли би се историја нужно понављала ако би постојала свест и сазнање о њеној суштини?
Нисам сигурна у то. Али мислим да је оно што називате свешћу о њеној суштини онај минимални покушај којим можемо бар да кренемо. Освестити страдање, приближити му се, погледати га у очи, колико год да нам се не допада, колико год да имамо другог, мислимо паметнијег, посла. Марта тешко подноси историју. Питање је да ли она може другачије. Она ради најбоље што може у односу на своје васпитање, окружење, време у ком живи. Али ни она не бежи. Па чак и када то ради, најчешће то бива из слабости, а не из манира.
Проговарате о тешким темама – абортусу, смрти детета, самоубиству. Верујете ли у то да човека ојача оно што га не убије, како је говорио Ниче?
Не бих рекла да је тако, барем по ономе што је мом духовном бићу блиско. Човек има ожиљке које може да просветли молитвом, али резултат тог процеса није некаква физичка снага или издржљивост. Никако ми није била намера да своје ликове стављам на некакав „полигон” мучеништва. Трудила сам се да они буду органски, да проистичу из наших искустава, из наших живота, да то страдање не буде измаштано, него само маштом уобличено. Заправо, гледала сам да неке муке ублажим, учиним их мањим у књизи, него што су бивале у животу. Кад се погледа са стране, свесна сам да не изгледа тако, али тако је.
Колико су вам искуства рада на сценаријима и у позоришту помогла у писању романа?
Сигурна сам да су ми помогла много, мада не могу да се похвалим да је то неки освешћен процес. Чињеница је да сам током студија, и касније у професионалном раду, доста слушала и читала о структури драмског дела. Међутим, када имате неку причу, сва та знања и искуства нису вам доступна као неки инструмент на хируршком столу. Верујем да заправо можете да их примените тек уколико су вам заиста постала блиска, кад се сродите с њима. С друге стране, ви и можете да их усвојите само ако осећате да ћете тамо пронаћи нешто што ће вам у неком тренутку користити. У том смислу, сигурно је да су драматуршки алати били од велике помоћи.
Извор: Магазин Политика
