Пише: Сања Домазет
Шездесет четири године после Сент-Егзиперијеве погибије, у зору 31. јула 1944, откривено је име немачког пилота који је оборио авион славног литерате. „Да сам знао да је то Сент-Егзипери, никада га не бих оборио”, рекао је Риперт. Млаку морску воду по којој је бос ходао као дечак, у Заливу анђела, на Азурној обали, волео је да зове сафирским барицама. Био је опседнут писањем и летењем – и једно и друго сматрао је опседнутошћу слободом. Касније, када је постао пробни пилот – то је и даље једно од најризичнијих занимања на планети, волео је да лебди у глатком сомоту ноћи и замишља ћилибарске винограде Провансе. Шездесет четири године после Сент-Егзиперијеве погибије, у зору 31. јула 1944, откривено је име немачког пилота који је оборио авион славног литерате.
Немац Хорст Риперт, један од најбољих пилота немачке ратне авијације, испричао је да се све догодило у близини Тулона, да је опазио авион који је летео испод њега, док је био у извиђачкој мисији. Испод њих беше море. Видео је ознаке, направио заокрет, нашао се Сент-Егзиперијевом авиону иза леђа и оборио га. „Да сам знао да је то Сент-Егзипери, никада га не бих оборио”, рекао је Риперт, који је радио као новинар на Другом каналу немачке телевизије.
Он је нађен после изузетно исцрпне потраге коју су водили марсељски ронилац Лик Ванрел и оснивач удружења за проналажење авиона несталих у Другом светском рату, Лино фон Гарцен. Неидентификовано тело у француској униформи пронађено је неколико дана после његовог нестанка, сасвим јужно од Марсеља. Претпоставили су да је то био Сент-Егзипери. У мору је 1998. пронађена његова сребрна наруквица. Мисија у којој је страдао била је извиђачка, писац је био послат да прикупи обавештајне податке о тачном кретању немачких трупа у долини Роне. Полетео је из ваздушне базе на Корзици, а летео у ненаоружаном авиону П-38. Сент-Егзипери је био неустрашиви летач. Сатима је летео над пустињом, тврдећи да она има посебну чаролију. „Оно што пустињу чини лепом јесте чињеница да негде крије извор”, говорио је. Читава планета зна Сент-Егзиперија због романа за „децу и осетљиве”, који је написао у Њујорку и сам за њега урадио илустрације. То је Мали принц, дело које је, заправо, најмање заводљива карика у његовом узбудљивом литерарном опусу, али књига која је после Библије преведена на највише језика на свету – укупно 257 језика и дијалеката.
Низ падова
Сент-Егзипери је рођен у Лиону 1900. као треће по реду од петоро деце. Имао је три сестре: Габријелу, Мари – Магдалену и Симону, и једног брата, Франсоу. Детињство Антоана де Сент-Егзиперија није било радосно – остао је без оца када је имао четири године, са 17 година губи млађег и јединог брата. Рођен је у племићкој породици, имао је титулу грофа, до које није држао. Пријатељима је није ни спомињао. Мајка га је обожавала, одевала га у чипке, играо се лоптом с другом децом, али је плакао јер лопта није остајала закачена за небеса, него се увек враћала. „Боже, пружи руке, дохвати је…” Мајка га је тешила. „Волим тебе, мама. Највише. Па онда тату на небу. А затим небо”, говорио је као дечачић и ширио руке. Неколико година касније мајка ће га молити: „Обећај ми да никада нећеш бити пилот.” „Само то не могу да ти обећам, мала моја мама.” Године 1921. постао је пилот у Стразбуру.
После тог првог, званичног лета, читаве ноћи пили су шампањ. Већ следеће године је положио авијатичарски испит и добио позив да се придружи ваздухопловним снагама. Већ 1923. године доживео је прву авионску несрећу у Буржеу. Прву у низу. Јер погрешно се мисли да је Сент-Егзипери нестао у оном последњем ноћном лету 31. јула 1944, с којег се није вратио. Пре тога, следио је низ падова. Он је био један од пионира међународне авионске поште, у данима када су авиони имали сасвим скромне инструменте и више личили на играчке за одраслу децу, којима је авантура била највећа радост. Децембра 1935. године доживео је ваздухопловну несрећу у Либијској пустињи.
Након пада авиона, Сент-Егзипери и копилот су остали само с мало залиха; имали су нешто грожђа, две наранџе, кило кафе у термосу и пола литра белог вина у другом. Другог и трећег дана беху толико дехидрирани да су престали да се зноје. „Усне ми беху суве као песак”, сећао се писац. Након неког времена почеле су халуцинације. Четвртог дана спасао их је бедуин на камили. Применио је природан процес хидратације и спасао им је живот. Сент-Егзипери му је рекао: „Ти си човек и појављујеш се с лицима свих људи у једном.” Након овог догађаја Сент-Егзипери је почео да пише за Париз суар, а како је био незасит авантуриста, упорно је наговарао Air-France да му допусти да поново буде пробни пилот, упркос несрећи коју је доживео. Чим је дошао до пара, купио је себи нови авион, али је и са њим доживео неколико несрећа у Гватемали.
Но, паралелно с летењем, он је и писао. Током 1925. године упознао се с познатим писцима међу којима је био и Андре Жид. Будући лауреат Нобелове награде препознаје Сент-Егзиперијев таленат и уверава га да се мора посветити и својој другој страсти – писању. За његов роман, Ноћни лет, написаће предговор. Сент-Егзипери за ово дело добија престижну награду „Фемина”. За роман Земља људи добио је Велику награду за књижевност Француске академије. Упркос великом успеху награђеног романа, принуђен је да се бави разноразним пословима. Наиме, авионска компанија за коју је радио је банкротирала. Ради као новинар, пише репортаже из Вијетнама, СССР-а и Шпаније, где бесни грађански рат. У Совјетском Савезу на једном пријему налеће на Михаила Булгакова. Између две књиге, два лета, једрења по небесима, раскида веридбу и то ће описати у роману Пошта за југ. На небу није патио од меланхолије, небо му је деловало као „огледало засићено сјајем”. Његови романи су о летењу, Јужна пошта, славила је храброст првих пилота, летове на граници између живота и смрти. Умеће летења бива награђено – 1930. године добио је орден легије части за заслуге у цивилном ваздухопловству.
Марамица за наставак рукописа
Сент-Егзипери је летео преко Анда и ова искуства је описао у свом бестселеру из 1931. године Ноћни лет. Колико је роман био популаран сведочи и његова екранизација која је уследила већ 1933. године, с Кларком Гејблом у главној улози. У Ноћном лету као да слути и описује сопствени крај: „Ривијер је дубоко замишљен. Нада га је напустила: та посада ће се негде у ноћи сурвати… Нешто ће из видљивог света отећи у онај други. Ривијер размишља о благу које је нестало у дубинама ноћи као у бескрајним морима… О ноћном јабуковом дрвећу које чека дан са свим својим цветовима…
Још увек држи свет у својим рукама… Стеже на свом волану тежину људског богатства и шета, обузет очајањем, од звезде до звезде, тог бескорисног блага које ће морати да врати… Никаква жалба. Никакав крик. Већ само најчистији звук који је икада створило безнађе…”
Годину дана пред смрт с Консуелом је у Њујорку. У Њујорку пише Малог принца. Сент-Егзипери седи на прозору, сече маказама авионе од папира и баца их с прозора. Њих је толико да ветар ескадрилу подиже у небо и полицајац се пење да их опомене да прљају улице Њујорка хартијом. Консуело је покушавала да га подсети на веселе тренутке када им је Пеги Гугенхајм помогла да у снег затрпају шампањац да га расхладе, јер у замрзивачу није било места, а долазили су у госте Марлен Дитрих и Грета Гарбо. Али Пеги је заборавила где је тачно закопала флаше и онда су читаву ноћ весели, копали по снегу, у дворишту. Али Сент-Егзипери се није ни насмејао. Понављао је да мора да се бори против Хитлера. На растанку је тражио од ње марамицу да на њој напише наставак Малог принца и давао јој упутства шта да учини уколико се случајно догоди… Обоје су знали.
Извор: Политика Магазин
