Da je Rusija vojno napala drugu međunarodno priznatu državu (Ukrajinu) očigledna je istina. Ali, ima li u tom aktu još nečega? U prvi sam mah pomislio ovo: štrajk događaja, koji je toliko iritirao Bodrijara, najzad je okončan. Čak mi se učinilo da ruska akcija u stvari predstavlja otelotvorenje Borhesove i njegove priče o osveti naroda ogledala.
Radi se, naime, o tome da su eseji o ogledalu zagonetki istkani od alegorije kojom se Drugost prikazuje kao pobeđena i osuđena na servilnu sudbinu podražavanja. Pobeđeni drugi – potcrtava Bodrijar – osuđen je da bude Isti. Poradovao sam se, dakle, da su se puki poslušni odblesci počeli buditi, da su se trgli iz začarenosti i nasrnuli na svoje staklene i metalne granice, i da će postojeći sistem predstvljanja i vrednosti neminovno nestati u toj pobuni.
Danas mi, međutim, takav rasplet izgleda manje verovatan. Iskreno priznajem da su me nespretne izjave smušenog Medinskog posle carigradskih pregovora u velikoj meri pokolebale. Jer, može biti da narodi ogledala ipak nisu sasvim spremni da prestanu da spontano reflektuju lik Imperije. Drugim rečima, možda Rusija i neće biti u stanju da iskorači iz zapadnjačkog kulturnog i političkog obrasca. U svakom slučaju, ispisivanje ovih redova je kao klađenje uživo: tek će kraj utakmice okončati tenzije i kontradikcije.
Kopci (ni)su ljudi
Tačna je blistavo sročena istoričareva opaska da je u sedamnaestom veku zarobljeni ruski medved grizao svoje šape uviđajući da je Zapad rešen da Rusiju drži orijentalnom. Tome se ne treba čuditi: Zapad je prepun zavodljivih lepota. Pošto ni sam nisam imun na njih, predlažem čitaocu da zajedno uživamo u ovom prizoru: „Držite li vi – upita Kandid – da su se ljudi uvek uzajamno tamanili kao što danas čine? Mislite li da su ljudi uvek bili lažljivci, lupeži, verolomnici, nezahvalnici, razbojnici, slabotinje, vetropiri, kukavice, zavidljivci, proždrljivci, pijanice, tvrdice, vlastoljupci, krvoloci, klevetnici, razvratnici, zanesenjaci, licemeri i budale? – Držite li vi – odgovori Martin – da su kopci uvek jeli golubove kad god su im padali u kandže? – Razume se – reče Kandid. – Pa lepo – odgovori Martin – kad su kopci ostali iste ćudi, zašto mislite da su ljudi promenili svoju ćud? – A biće tu razlike – poče Kandid – jer slobodna volja…’ Mudrujući tako stigoše u Bordo.“ U Volterovim epigramima koji melju jednom rečenicom moguće je naći delić odgovora na rusku zagonetku – ali se ona ne može odgonetnuti cela.
Za (celim) objašnjenjem je uzaludno tragati i na terenu (međunarodnog) prava. Da li je neko primetio da je Međunarodni sud pravde presudio da Rusija mora prekinuti svoju vojnu operaciju u Ukrajini? Možda i nije, jer se odluka gotovo trenutno istopila ispod bljeska solncepeka. Ne prepoznajući znake vremena Međunarodni sud pravde je, sluđen sopstvenim pretenzijama na večnost i nezamenljivost, ozbiljnog izgleda i ozbiljnim tonom izrekao ovu besmislenu odluku i tako tragičnom odumiranju prava samo dometnuo neophodnu komičnu fusnotu. Pravo, dabome, nije iščezlo onomad u Novorusiji. To se desilo dosta ranije, ali je tamo golotinja razotkrivena u krupnom kadru.
Na ovom mestu želim da istaknem da tepih s pravnim argumentima Zapad ispod svojih nogu nije izvukao brojnim kršenjem međunarodnog prava kroz dugi niz decenija. Izmicanje oslonca je učinjeno na teorijskom planu, promenom kulturnog obrasca, kada je jednim „hokus-pokus“ potezom pravda proterana iz sadržine pojma prava. Jer, postoji ogromna razlika između činjenja nepravde (pri čemu postoji svest o tome šta je pravedno) i poništavanja pravde kao moralne kategorije.
Mentalno svaštarenje
Tako je pravo prestalo da se orijentiše prema pravdi i samim tim da i dalje predstavlja volju za pravdom. Raselinu napravljenu proterivanjem pravde ispunio je simulakrum, iza kojeg se odvija proces izopačavanja hijerahije vrednosti koje su civilizaciju vodile hiljadama godina. U pogledu vrednosti, na Zapadu je nastupilo doba „mentalnog svaštarenja“ (skala vrednosti se pravi ad hoc, proizvoljno i u skladu sa sopstvenim željama i potrebama). U takvom ambijentu i pravni stručnjaci su postali sasvim beznačajni i čak suvišni. To me ne rastužuje. I sada, nesvesni da je od veličanstvene zgrade prava ostala samo iluzija, dok uzalud troše vid zagnjureni u paragrafe tražeći pravne začkoljice pomoću kojih će „racionalizovati“ stvarnost, pravnici kod mene pre izazivaju prezir nego sažaljenje.
Zapadna civilizacija je sebe lišila i moralnih argumenata kao instrumenta za osudu ruske agresije. To se dogodilo onda kada je moral proglašen za društveni konstrukt i na taj način „odsečen“ od religije. U suštini, svi su ovi procesi samo refleksija čina ukidanja religije na koju se na Zapadu gleda kao na nedolične trenutke iz mladosti čovečanstva.
Bacimo sada pogled na slovenski istok. Čini se da su Rusi pravilno razumeli da je za potrebe racionalizacije njihovih postupaka neophodan širi okvir od onoga koji pruža erozijom zahvaćeno međunarodno pravo. Zato su pravna nadmudrivanja i opravdanja odložili na muzejsku policu. Svesni da se na Zapadu odvija komplikovan proces prevrednovanja vrednosti sa neizvesnim ishodom, ponudili su argumente koji sijaju jednostavnošću.
Prelomna etapa
Apostrofiraću nekoliko, po mom sudu, najmarkantnijih: „Ovo je prelomna etapa u istorijskom razvoju civilizacije“ (Lavrov); „Ovo je sudbonosni, epohalni trenutak u savremenoj istoriji, jer odražava ‘bitku’, u najširem smislu te reči, za to kako će izgledati svetski poredak“ (Lavrov); „Situacija u Ukrajini nije mogla da se reši na miran način zato što Zapad nije hteo da situaciju oko Ukrajine reši mirnim putem“ (Lavrov); „Ne možemo pristati da Zapad podstiče iskorenjivanje svega ruskog u Ukrajini… u Ukrajini se stvara anti-Rusija“ (Lavrov).
Ovakvo me rezonovanje acocira na jednu manifestaciju rigidnog teokratskog monoteizma (evo municije za Zapadnjake čije se gledište poklapa sa paganskim politeizmom koji se pozicionira ne „protiv“, nego „sa“ odnosno „uz“): „I življaše Izrailj u Sitimu, i narod stade činiti preljubu sa kćerima Moavskim. One pozivahu narod na žrtve svojih bogova, i narod jeđaše, i klanjaše se bogovima njihovim. I Izrailj prionu uz Velfegora; i razgnevi se Gospod na Izrailja…I reče Gospod Mojsiju govoreći: zavojštite na Madijance i bijte ih; jer oni zavojštiše na vas prevarama svojim, i prevariše vas Velfegorom…“ Može li se ovaj starozavetni prikaz preslikati na odnos Zapad – Rusija u Ukrajini?
Prepustiću završnu reč Putinu: „Prava snaga leži u pravdi i istini – koje su na našoj strani. Za SAD je ovo politika obuzdavanja Rusije, a za nas je pitanje života i smrti.“ A šta je istina o kojoj govori Putin? Ona je prosta: Rusi rade ono što Srbi nisu bili u stanju da urade pre trideset godina.
Dr Isak Davidov je doktor pravnih nauka iz Novog Sada i koautor knjige „Sporazum iz Vašingtona i pravni poredak”.
Isak Davidov
Izvor: Novi Standard
