Пише: Редакција
Уставни суд Румуније одлучиће у понедељак 2. децембра да ли да поништи резултате првог круга предсједничких збора у тој земљи одржаних 24. новембра. Према писању бриселског портала „Politico“, избори су били „контроверзни“. Највиши безбједносни званичници Румуније сумњају да је земља била мета сајбер напада са циљем да се утиче на резултате првог круга.
Нарочито се проблематизује улога кинеске друштвене мреже ТикТок коју је побједник првог круга избора, кандидат Келин Ђорђеску, користио као главни канал са комуникацију са бирачима. Ђорђеску се напросто појавио ниоткуда и покварио забаву традиционалним румунским странкама. Наравно, проблем је много озбиљнији.
Ђорђеску се током кампање залагао за повратак националног поноса Румунима који се током година негдје загубио беспоговорним слушањем директива од НАТО и ЕУ. У првом реду се залагао за мир, истичући да његова земља не би требало да буде тако много укључена у рат у Украјини, за који тврди да је нечији туђи рат. У тренутку док се у Румунији гради највећа НАТО база у Европи(већа чак и од базе Рајмштајн у Њемачкој), док је у Девеселу инсталиран амерички противракетни штит – залагање за политику која жели да Румунију остави неутралном у рату који бијесни у сусједству те земље, чини се логичном за све више Румуна.
То нарочито уколико се укалкулише енорман (нуклеарни) ризик уколико се ситуација у Украјини отргне контроли због чега би управо Румунија била једна од првих потенцијалним мета руске одмазде. Елем, иако је гласање за маргиналног кандидата са ТикТока ком се није предвиђало ни 5% подршке за већину Румуна био логичан избор, он свакако то није за НАТО. Сама теоретска могућност да би кандидат таквог профила могао да побиједи упалила је све црвене лампице за узбуну у западним пријестоницама.
Као реакција на немилосрдну кампању поништавања резултата избора и поновно пребројавање гласања из првог круга, Ђорђеску је одговорио реченицом која у себи садржи ноту месијанизма – „Драги људи, вјерујте само у себе, и пут ка свјетлости ће вам се указати“.
Циник би рекао да је то заправо можда једино што је Ђорђескуу преостало, јер је реално у питању политика која нема никакве шансе против машинерије која Румунију види као кључну платформу у својим стратешким плановима за даљи поход на Исток. Са друге стране, румунска драма као и реакција западних медија и политичара који читаву ситуацију описују као највећу кризу у тој земљи још од пада комунистичког режима са Чаушескуом, само је потврда да су воља већине и демократија у односу на интересе Запада, последње што је на памети доносиоцима одлука у Бриселу. Румунски случај, ипак, снажно потврђује и зашто је ЕУ тако одлучна у борби против, и за забрањивање свих медија који пропагирају другачије мишљење.
Јер ако је један маргинални румунски кандидат за предсједника само уз помоћ ТикТока и без икакве проходности у мејнстрим медијима успио да направи овако значајан резултат – шта би се тек десило да истинска слобода и плурализам медија на Западу заиста постоји.
