Стопа инфлације је нагло порасла 2022. године, како у развијеним економијама тако и у онима у развоју. Структурни трендови упућују на закључак да то неће бити пролазна већ дугорочна појава. Више земаља је ангажовано у различитим ратовима – стварним или метафоричким – који ће произвести још веће фискалне дефиците и довести до даље монетизације дуга и виших стопа инфлације у будућности.
Свет пролази кроз неку врсту геополитичке депресије, праћене ескалацијом ривалства између запада и више повезаних (ако не и уједињених) ревизионистичких сила као што су Кина, Русија, Иран, Северна Кореја и Пакистан. Хладни ратови и оружани сукоби шире се светом. Брутална руска инвазија на Украјину још би могла довести до војног ангажовања НАТО савеза. Израел и Сједињене Државе налазе се на путањи сукоба с Ираном који ће ускоро постати нуклеарна сила. Читав регион Блиског истока је велико буре барута. Такође, све је више тензија у односима између Сједињених Држава и Кине због питања о томе ко ће стећи примат у Азији и могућности да Тајван буде силом припојен Кини.
Сједињене Државе, Европа и НАТО се додатно наоружавају, као и већи део Блиског истока и Азије, укључујући Јапан који је започео највећу кампању наоружавања после Другог светског рата. Већи трошкови за конвенционално и неконвенционално наоружање (нуклеарно, сајбер, биолошко и хемијско оружје) не могу се избећи, а трошкови се морају намирити из државног буџета.
Веома је скуп и глобални рат против климатске кризе – и за јавни и за приватни сектор. Ублажавање климатских промена и прилагођавање новонасталој ситуацији коштаће нас више трилиона долара годишње у неколико наредних деценија. Али то не значи да ће нове инвестиције подстаћи раст. Након што рат разори већи део физичког капитала неке земље, прилив инвестиција доноси економску експанзију, али та земља је и даље сиромашнија за део богатства који је изгубила. Исто важи за инвестиције усмерене на сузбијање климатске кризе. Велики део данашњих залиха капитала биће замењен, било због застаревања или због ефеката догађаја који су последица климатске кризе.
Принуђени смо да водимо и скуп рат против будућих пандемија. Из више разлога – од којих неки имају везе с климатским променама – жаришта болести с потенцијалом да прерасту у пандемије јављаће се све чешће. Да ли ћемо улагати у превентивне мере или ћемо кризе решавати тек када избију у овом случају није од значаја, јер ће трошкови у сваком случају бити огромни. Томе треба додати старење становништва и системе пензијског и здравственог осигурања с текућим финансирањем. Процењује се да је овај имплицитни непокривени дуг већ достигао ниво експлицитног јавног дуга у већини развијених економија.
Такође, мораћемо да водимо и рат за санирање проблематичних последица „глоботике“: комбинације глобализације и роботизације (укључујући вештачку интелигенцију и аутоматизацију) која прети затварањем великог броја радних места. Државе ће се наћи под притиском да помогну губитницима, било увођењем универзалног дохотка, великим фискалним трансферима или оснаживањем јавних и социјалних служби.
Трошкови ће бити веома високи, чак и ако аутоматизација доведе до убрзаног економског раста. Примера ради, невелики универзални доходак од 1.000 долара месечно однео би око 20% БДП-а Сједињених Држава.
Коначно, мора се повести и неодложни рат против растуће имовинске и доходовне неједнакости. У противном, тешкоће с којима се суочавају млади и многа домаћинства радничке и средње класе наставиће да подстичу отпор либералној демократији и капитализму слободног тржишта. Ако желе да отклоне опасност од тога да популистички режими преузму власт и почну да спроводе непромишљене и неодрживе економске политике, либералне демократије морају потрошити богатство на јачање мрежа социјалне заштите – што многе земље већ чине.
Вођење ових 5 ратова је веома скупо, а економски и политички фактори ограничавају изгледе да се трошкови финансирају повећањем пореза. Удео пореских прихода у БДП-у већ је веома висок у већини развијених економија – нарочито у Европи – а проблеми с наплатом додатно отежавају покушаје повећања пореских стопа за највише дохотке и увођења пореза на капитал (под условом да такве иницијативе уопште прођу поред лобиста и партија десног центра које им се противе).
Сви ови ратови неизбежно ће повећати буџетске трошкове и трансфере изражене као удео БДП-а, без одговарајућег повећања пореских прихода. Структурни буџетски дефицити ће наставити да расту и вероватно довести до неодрживих нивоа задужености, што ће повећати трошкове задуживања и кулминирати дужничком кризом, уз све очекиване погубне ефекте за економски раст.
За земље које се задужују у сопственој валути најоптималније решење је да прихватањем више стопе инфлације умање реалну вредност дугорочног номиналног дуга с фиксним каматним стопама. Такав приступ одговара зајмопримцима и дужницима, а може се допунити драконским мерама као што су финансијска репресија, опорезивање капитала или чак банкрот (за земље задужене у страној валути, с већим делом дуга у краткорочним кредитима или кредитима с променљивом каматном стопом). Пошто је инфлацијско опорезивање заобилазни начин опорезивања за који није потребна сагласност законодавне или извршне власти, такво решење се линијом мањег отпора намеће као најоптималније када дефицит и дуг постану неодрживи.
Овде сам се фокусирао примарно на факторе на страни тражње који за резултат имају раст потрошње, дефицит, монетизацију дуга и инфлацију. Али постоје и бројни средњорочни негативни шокови на страни агрегатне понуде који појачавају стагфлаторне притиске и увећавају ризик рецесије и каскадне дужничке кризе. Идеја о великом контролисаном успоравању је мртва; пред нама је велика стагфлацијска дужничка криза.
Нуријел Рубини
Извор: Пешчаник
