Ровове смо давно ископали. Уредно их одржавамо. Не дозвољавамо им да се уруше. Још су нам у широкој употреби ровови и из Првог и из Другог свјетског рата. Ојачавамо их пијеском бесмислица потрпаним у вреће. Ровови су нам одбрана од брзих токова стварности. Не бирамо прилику у којој ћемо се позвати на сигурност ровова и на тобожња сјећања њиховог ископавања 1918. и 1945. године.
Тунеле смо копали у јавном интересу. Њима су несметано пролазили и патриоти и издајници. Ово наводим јер је још увијек изражена политичка тенденција да се пјешаци и моторизовани путници дијеле по том обрасцу. У тунелима и „патриоти” и „издајници” постају јаднаки. Пролазећи кроз тунел и једни и други подлежу мрачном периоду не дужем од неколико минута. Тунелско мрачњаштво се не може приписати ни једнима ни другима. С те стране, тунели су нам и практична и демократска достигнућа.
Тунелчић дужине 30 метара, тајно прокопан, заокупио је ових дана велику пажњу јавности, не због своје дужине већ због своје намјене и свог одредишта. Тунелчић није повезан ни са 1918. ни са 1945. годином. Није повезан ни са сувереношћу, ни са фашизмом и антифашизмом. У чијем је интересу и партнерству, јавном или приватном или јавно-приватном, тунелчић пробијен тек ће се утврдити. Док се то не сазна завиримо у тунелчић.
Kуриозитет овоме тајном подземном пролазу даје чињеница да је прокопан не као што то бива у акционим филмовима до сефа неке банке, већ до судског депоа у коме се чувају много веће драгоцјености од новца и златних полуга. Тај тунелчић се пробио до недвосмислених доказа о томе какво смо ми друштво уистину и што нам се све, на пољу обједињеном политиком и криминалом, дешавало последњих деценија.
Реакције јавности на тунелчић као и обично биле су подијељене. Бар половину грађана не занима чему је све тунелчић послужио. Нажалост, та половина је апсолутно у праву. Kога би сада интересовао тунелчић којим се дошло до оружја из којег је убијен уредник „Дана” прије 20 година, када ни у ноћи убиства нијесу били заинтересовани да на мјесто злочина изађу ондашњи званични државни органи, ни предсједница суда, ни тужилац, ни дежурни истражни судија. Kога интересују докази који су елиминисани тунелчићем када ни на оне најочигледније доказе који су годинама боли очи читавом друштву судови нијесу реаговали. Што би једну половину грађана занимало да се убиство уредника „Дана” и многа друга убиства расвијетле у времену када нам пријети урушавање старих историјских ровова, бункера и стратешких позиција из 1918. и 1945. Изузетно је мало оних који зу заинтересовани за афирмирмацију закона једнаких за све у времену садашњем.
Ипак чак и они опчињени националном историјом и улогом претходне власти у њој требали би бити свјесни да наилазе генерације незаинтересоване за године 1918. и 1945. уз које је тамбурајући о њиховом значају, бивша власт тако лагодно распродавала, пљачкала и уништавала државу, наоружавала криминалце и ослобађала их одговорности за почињена недјела.
Власт је промијењена. Невидљиви ровови које је бивша власт брижљиво копала дијелећи људе на темама које нијесу имале никакву важност за стабилност и просперитет државе још увијек опстају. Ти ровови се редовно подупиру на разне начине. Можда је и тај тридестометарски подземни пролаз до зграде суда само дио старе надземне политичке стратегије.
Евидентно је да је тај кратки тајни тунелчић прокопан да би се промијенила прошлост промијењене власти, односно, да би се избрисали докази о начинима и резултатима њене владавине и њеним чврстим повезаностима са криминалним структурама.
Kо год да је тунелчић прокопао још једном нам је отворио очи, ем указујући на то што нам је урађено од државе, ем потврђујући да ћемо се чврстог загрљаја политике и организованог криминала тешко ратосиљати.