Пише: Рон Џејкобс
Превод: Журнал
Никада заиста нисам разумио психологију национализма. Још у основној школи, кад смо требали да изговарамо заклетву вјерности „застави и земљи (САД) коју она представља“, био сам скептичан. Шта тачно значи та заклетва, питао сам се док смо моји другови из разреда и ја стајали с руком на срцу, понављајући ријечи о којима већина њих није ни размишљала. Како су године пролазиле, а амерички рат у Вијетнаму и на другим мјестима све више заузимао моје мисли, моја питања прерасла су у потпуно одбијање; нисам могао да прихватим идеју да људи треба да убијају и гину за САД. Да нема национализма, пријатељи само неколико година старији од мене не би одлазили у војне кампове, многи од њих добровољно и уз потпуну подршку својих породица и заједнице. Али шта је са вијетнамским националистима? Зар они нису исти као и „амерички“ патриоти?
Када ми је отац поставио то питање током једне од наших безбројних расправа, остао сам без ријечи. Док сам размишљао о одговору — што је захтијевало неколико седмица читања — појавила су се и друга питања. Какав је однос између национализма и империје? По чему се борба за национално ослобођење разликује од национализма? Црни пантери су говорили о револуционарном национализму наспрам културног национализма и сматрали су први легитимним обликом револуционарне борбе. Овај други, често називан „национализам свињског одреска“, сматрао се скретањем с пута и додворавањем владајућој класи.
Године 1975, пријатељ који је сарађивао с Револуционарним савезом предложио је да се може подржати покрете за национално ослобођење у њиховој борби против колонијалне/империјалистичке силе као дио неопходне борбе против империјализма. Та подршка није нужно значила и слагање са свим поступцима тих снага након њихове побједе, ако до ње дође. Размишљало се на сљедећи начин: са сваким поразом империјализма, крај национализма би био све ближи. Истинитост тог појма тек треба да буде потврђена.
Прошле јесени објављена је свеобухватна историја национализма историчара Ерика Сторма. Под насловом Национализам: свјетска историја, ова књига истражује феномен национализма, пратећи његове коријене још од феудалног доба па све до данашњице, када — упркос предвиђањима која су наговјештавала његов крај — национализам дјелује снажније него икад. Када рецензент то констатује, не значи нужно да сматра како је то добра ствар.
Хју ван Стенис: ‘Никсонов шок‘ би могао да послужи као образац за разумевање Трамповог шока
Књига представља вриједан подухват, расправљајући о национализму у различитим контекстима, укључујући његове етничке и политичке коријене. Разматра се и улога религије у појединим видовима национализма, као и утицај империје. Наводи се и чињеница да се подјела свијета на систем нација, који данас сматрамо трајним, поклопила са развојем капитализма и на националном и на глобалном плану. Ипак, Сторм се не упушта дубље у природу тог односа. У ствари, он се уопште не задржава темељно на могућим узроцима коначне побједе национализма у обликовању начина на који људски род доживљава свијет. Умјесто тога, налази обиље материјала за писање о његовим испољавањима и структури — што се, испоставља се, показује довољно занимљивим.
Да будемо поштени, Сторм пише да национализам као институција има „дубоку, али различиту повезаност са самим национализмом“ и да је током модерне историје углавном користио буржоаским слојевима.
Пишући о испољавањима национализма, Сторм утврђује три категорије које препознаје као примарне елементе национализма и које се јављају у свакој историјској фази коју описује у књизи. Те три категорије усредсређују се на природу држављанства, национализацију културе и национализацију физичког простора.
Први елемент — држављанство — прилично је јасан: ко се сматра држављанином, а ко не, према критеријумима државе. Они који нису препознати као држављани ризикују да им се бирократски пониште права, све док живе у нацији чијим дијелом се формално не сматрају. Особе без држављанства — Јевреји под нацизмом и многи, ако не и већина Палестинаца данас — налазе се у потпуности подложни самовољи власти. Слично томе, сама природа нечијег држављанства може одредити његову судбину; на примјер, концепт „држављанства по рођењу“ у Сједињеним Државама тренутно је под нападом, као и положај натурализованих држављана.
Категорија културе обухвата историјске и културне митологије које су националисти одабрали како би испричали причу о нацији која се гради.
Оне укључују народне приче и музику, заједно са формалнијим представама идентитета који нација сматра својим. Када је ријеч о национализацији физичког простора, њене манифестације могу бити национални паркови и поједине владине или приватне грађевине (попут америчког Капитола, Версаја или Јелоустоуна). Ту такође спадају споменици и статуе — посебно оне које приказују историјске личности чији су животи митологизовани. Џорџ Вашингтон и Хо Ши Мин су идеални примјери тога у својим улогама такозваних очева својих нација.
Углавном објективно написан, текст ипак у неким сегментима даје извјесну попустљивост Сједињеним Државама када је ријеч о њиховим колонијалним подухватима. Описивање недавних сецесионистичких покушаја у источном дијелу Украјине као „лажних“, и руске инвазије као империјалистичке, одмах након што се америчка инвазија на Ирак назива можда империјалистичком по својој природи, веома јасно илуструје ту пристрасност. У исто вријеме, Сторм је веома отворен у критикама Русије и Кине, што доводи до тога да покушај објективности, у цјелини, ипак не успијева.
Филозоф Ерих Фром је једном написао: „Национализам је наш облик инцеста, наша идолатрија, наше лудило. ‘Патриотизам’ је његов култ… Као што љубав према једној особи, која искључује љубав према осталима, није права љубав, тако ни љубав према сопственој земљи која није дио љубави према човјечанству није љубав, већ идолопоклонство.“ Истина ове тврдње присутна је широм свијета. Од Тел Авива до Вашингтона, од Москве до Кијева, идолопоклонско обожавање те творевине зване нација и даље обиљежава и прља људске односе на начин за који бисмо вјеровали да га је човјечанство одавно напустило. Свеобухватна историја Ерика Сторма објашњава — намјерно или не — зашто се то није догодило.
(Наслов овог осврта преузет је из цитата који се приписује Алберту Ајнштајну: „Национализам је дјечија болест. То су богиње човјечанства.“)
Рон Џејкобс је аутор неколико књига, укључујући Daydream Sunset: Sixties Counterculture in the Seventies, коју је објавила издавачка кућа CounterPunch Books. Његова најновија књига, под насловом Nowhere Land: Journeys Through a Broken Nation, сада је доступна читаоцима. Живи у Вермонту. Можете га контактирати на: ronj1955@gmail.com
Извор: CounterPunch
