Sa slovenskim neopaganizmom, tačnije rodnoverjem (kako se romantičarski naziva), susreo sam se pre nekih desetak godina, u vreme svoje srednje škole. Ta, možemo slobodno reći, ideologija tek je uzimala maha kod nas. Iako nisam upao u klopku svojih vršnjaka koji su počeli da se izjašnjavaju kao rodnoveri/neopagani, smatrao sam sasvim legitimnim negovanje slovenske mitologije kao deo narodnog folklora i nasleđa. U svemu tome pomagalo je što grupa koja je to promovisala, nije bila radikalno okrenuta protiv pravoslavlja i našeg „jevrejskog Boga“, što često nije slučaj. Prilično neutemeljen u svojoj veri, nisam shvatao da se ne može „služiti Bogu i mamonu“ (Mt 6, 24), i da je put od folklora do služenja mamonu (demonu) vrlo tanka. Znam da bi se sada svaki prosečan simpatizer rodnoverja (bilo religiozni ili folklorni) našao uvređenim i rekao da ono nema nikakve veze sa okultizmom, već služenjem svojim precima i (na)rodnim bogovima, ali zamka i jeste u tome što se mamonu može služiti i svesno i nesvesno. No, o tome nešto kasnije…
Ono što savremeni rodnoverci ne shvataju je da ni u XVIII ni u XIX veku nisu postojala nikakva neopaganska udruženja ili zadruge, niti je zapamćeno da se bilo ko od znamenitih Slovena – od Balkana do Urala – izjašnjavao za mnogobošce (prvi takvi slučajevi zabeleženi su tek u periodu između dva svetska rata). Stvar postaje jasnija ukoliko pogledamo vreme nastanka ideologije modernog jazičestva.
Tek 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka, pojavljuju se prve registrovane neopaganske organizacije i samoproglašeni žrečevi (paganski prvosveštenici), najpre u Sovjetskom Savezu, u vreme kada boljševička ateistička propaganda popušta, ali se rat protiv Boga na širem planu nastavljao, u punom jeku. Zato se širom Starog kontinenta u okviru ideologije Nju ejdža (eng. Novog doba) oživljavaju duhovi prošlosti, i formiraju kultovi oko izumrlih mitova i paganske istorije – poput vike, odinizma ili u našem slučaju rodnoverja – u cilju konačnog poraza hrišaćske Evrope i hrišćanskih vrednosti na kojima ona etički i zakonodavno počiva. Ni u jednoj od pomenutih struja Novog religioznog pokreta (eng. new religious movement), ne postoje ni zapovesti, niti posebno definisana moralna i etička učenja koja bi čoveka odvajala od divlje zveri. Valjda se to podrazumeva ili bi bilo najlakše prepisati ih iz judeohrišćanstva. Akcenat je na obožavanju prošlosti i praktikovanju rituala u slavu „naših bogova“ (pa čak ni oko toga ne postoji konsenzus među neopaganima). Dve glavne grupe (izdeljene na mnoštvo podgrupa) dele se na tradicionalne koje se drže isključivo slovenskog nasleđa (ili bar onoga što se pod tim podrazumeva) i otvoreno sinkretističkih koje unose elemente hinduizma, zoroastrizma i ličnih doživljaja karakterističnih za sve sekte (poput ukrajinske RUNvere).
Kao nosilac neopaganske propagande, bio je i nastanak vrlo sumnjive literature poput pseudonaučne „Udar ruskih bogova“ i sličnih knjiga koje za svoje izvore ili upućuju na „izgubljene“ vede, kontroverznu „Velesovu knjigu“ ili ne daju nikakve reference. Zapravo, osim etnologije i sujevernih običaja i navika (u čemu se paganska prošlost najbolje ogleda), nemamo nikakvih verodostojnih pisanih dokaza.
Ovo nam sve govori da je oživljavanje staroslovenskog neznaboštva ili plod nečije mašte, zarad hranjenja ega ili dobiti razno-raznih gurua i vračeva, ili da je ta ideologija sa namerom podvaljena slovenskim narodima koju su posle decenija bogoborstva prirodno krenuli u potragu za Istinom. Rezultat toga jesu stotine hiljada zavedenih mladih ljudi, najpre u Istočnoj Evropi, koji u potrazi za smislom u rodnoverju prepoznaju ono iskonsko, tradicionalno, (na)rodno, nešto što je nedostajalo slovenskoj duši u decenijama boljševičkog sivila. Naravno, samo prividno. Pa još ako postavimo da je to religija naših predaka i slovenskih, a ne tuđih i „pustinjskih“ bogova (aludiranje na Palestinu gde nastaje hrišćanstvo), sve postaje još primamljivije. Glavna parola ove ideologije jeste „slava Rodu, pomen precima“. O kakvim precima je reč, kada već više od 10 vekova Sloveni ispovedaju Hrista – stvaraju, pobeđuju, stradaju i napreduju u svakoj nauci i umetnosti imenom Njegovim. Sloveni i jesu, a na prvom mestu Srbi i Rusi, na hrišćanskom nasleđu izgradili svoj nacionalni identitet, kakvim ga danas poznajemo.
Svi naši simboli, heraldika, sva umetnost – od poezije do arhitekture – imaju hrišćanski predznak. Sve ono što je vredelo iz starih vremena, poput slave ili badnjaka, ohristovljeno je i usađeno u pravoslavnu veru, koja grli a ne odbacuje lokalne običaje naroda koje preobraća. S druge strane, po rečima prof. Nenada Miloševića, „uporno isticanje paganskog porekla slave, badnjaka i drugih elemenata hrišćanskog života pravoslavnih Srba, od strane nekih „učenih“ umova, ne predstavlja rezultate njihovih naučnih saznanja, već zapravo patološku žal za paganskim, kao i želju za neopaganizacijom sopstvenoga naroda.“
Da li ćemo zarad „pomena precima“ o kojima jedva da imamo nekog saznanja, maglovite istorije i još maglovitijeg nasleđa, odbaciti hiljadogodišnju istoriju hrišćanske Evrope, sve veličine koji su je podizali i sebe u nju ugrađivali, i o kojima nam je sve dostupno. I nismo li ovim pređašnjim odužili pomen time što smo održali slavu i sve druge (delom pomenute) običaje koji su pravoslavnim hrišćanstvom dobili još dublji smisao i značenje? Naši preci ne mogu biti krivi što su kao i ostali pagani svojim neznaboštvom zapravo služili demone, praktikujući ono što su do Jevanđelja jedino poznavali; ali moramo kriviti i upozoriti one koji uz svo dostupno znanje na mala vrata vraćaju ugašene i opasne kultove slovenskog mnogoverja. Druga, jedna od popularnijih krilatica, jeste da „moj bog mene slugom (robom) ne naziva“, aludirajući na hrišćansko učenje da smo mi sluge tj. rabi Božiji. Reč sluga dolazi od glagola služiti. I sveštenik služi Bogu. Vojnik otadžbini. I svaki čovek služi svojoj porodici. Ima li šta uzvišenije nego služiti Onoga koji smrt pobedi, pakao razruši, koji „nije došao da mu služe, nego da služi, i da dade život svoj u otkup za mnoge.“ (Mk 10, 45). A ako idemo dalje Jevanđeljem, ni Gospod ne insistira na tom terminu: „Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego sam vas nazvao prijateljima, jer sve što čuh od Oca svojega, objavih vam.“ (Jn 15, 15). Ipak nisu se jedino neopagani bunili protiv služenja Bogu. Upravo tim rečima se prema predanju Lucifer (Satana) pobunio protiv Boga: non serviam tj. „neću da služim“. I svi oni koji su mu poverovali, tražeći tobože dostojanstvo, pali su u bezdan i postali oni koje danas nazivamo demonima.
A da slovenski paganizam nije demonosluženje samo u rečima, citiraćemo deo o porazu kijevskog kneza Vladimira Svjatoslaviča (potonji Sv. Knez Vladimir) 971. godine. Izgubivši bitku pod Dorostrolom, noću tog dana njegovi vojnici su „izašli na ravnicu i počeli da pregledaju svoje mrtvace. Nagomilali su ih pred stenom, zapalili mnogo lomača i spalili, zaklavši pritom, po običaju predaka mnogo zarobljenika, muškaraca i žena. Prinevši ovu krvavu žrtvu [bogovima], ugušili su nekoliko beba i petlova, daveći ih u rekama Istra.“
U studiji oca Georgija Maksimova navodi se: „Naši daleki preci nisu sami nalazili zadovoljstvo u prolivanju krvi, već zato što su ih na to prinuđivali oni kojima su se klanjali. Nije teško zaključiti, koje su to duhovne sile podnebesja i kakvi su to „bogovi“ zahtevali da prolivamo krv i činimo zlo. Tome u prilog svedoči žitije sv. Jovana Bogoslova: „Jednom se u Efesu veoma svečano praznovaše praznik Artemide: narod u belim haljinama svetkovaše i likovaše kod hrama Artemidinog; a preko puta hrama stajaše idol te boginje. Tada sveti apostol Jovan pope se na jednu uzvišicu blizu tog idola i gromoglasno izobliči slepilo neznabožaca, kako oni ne znaju kome se klanjaju i mesto Boga počituju demona. (…) Sveti Jovan se pomoli Bogu, i hram idolski pade iznenada, ali ne povredi nikoga. I sveti apostol reče demonu koji obitavaše tamo: Tebi govorim, nečisti demone, reci mi koliko godina ti živiš ovde, i jesi li ti podigao ovaj narod protiv nas? Demon odgovori: 249 godina ja prebivam ovde, i ja podigoh ovaj narod protiv vas.“
Prema tome, ni „miroljubivi“ slovenski bogovi prirode, čiji se idoli ponovo dižu širom slovenskih zemalja[6], nisu ništa drugo do mesta u kojima obitavaju demoni. Toga treba da budu svesni i svi oni koji drže njihove figurice (mini kumire) po svojim domovima, ili ih prodaju po knjižarama u vidu suvenira.
Na kraju postavljamo pitanje, da li je rodnoverje tek ideologija, kult, demonopoklonstvo ili deo Nju ejdž prevare – u koju su uhvaćeni svi neopagani, spiritisti i mistici, jednom rečju – zavedeni bogotražitelji Evrope?
„Čuvajte se da vas ko ne prevari.
Jer će mnogi doći u ime moje govoreći:
Ja sam Hristos. I mnoge će prevariti.“
Izvor: Smrt Svetu
