Пише: Робин Вотерфилд
Ево једне лепе Езопове басне, број 61 у мом скорашњем преводу четири стотине басни. Она није међу најчувенијим и најпознатијим, али је на неки начин типична и тиме згодна за увод у басне.
Миш угризе бика и бик га појури, разјарен од бола. Али миш је побегао у рупу у зиду пре него што је бик успео да га ухвати. Бик је зарио ноге у земљу и почео је роговима да копа зид, али се на крају уморио, легао и заспао поред рупе. Утом је миш промолио главу, успузао уз бика, поново га ујео и сакрио се у рупу. Бик је скочио на ноге, али ништа није могао да уради. А миш му цикну: “Није увек велики тај који има моћ. Некад се мали и слабашни створ покаже као јачи”.
Зовем је “езоповском” радије него “Езоповом”, јер је због недостатка доказа немогуће са сигурношћу рећи ишта о Езопу, па чак ни то да ли је таква личност уопште постојала. (Мислим да вероватно јесте, управо као што је вероватно постојао и Хомер.)
Прво што ваља приметити у вези с овом басном – а то би могло неке читаоце и да изненади – то је да је она нескривено политична. Ова басна придружује се неким другим у којима се указује, са надом, да слаби некада могу да савладају богате и моћне. Сад, део легенде о Езопу је и то да је он сам био рођен као роб, а да је ослобођен тек као младић. Отуд бисте могли помислити да је у природи басне да стаје на страну сиромашних и угњетених, али већина басни у ствари саветује сиромашне да не покушавају да љуљају кавез; богати и моћни просто су толико арогантни, брутални и добро наоружани да обичан свет нема никакве шансе против њих.
Овакве упозоравајуће басне у складу су са бројним другим које саветују људима да спознају сопствене границе и не покушавају да буду нешто што нису; вук не само да не мења своју ћуд, него не би требало то ни да покушава. За ствараоце басни је разборитост најважнија врлина, али разборитост по самој својој суштини не иде уз екстремне поступке.
Дакле, басне – а знамо за више од седам стотина њих – нуде неконзистентне поруке. Оне су сваштара. Још од детињства су нам најпознатије басне са животињама које носе прикачено наравоученије. Али у многим баснама уопште нема животиња. Имамо причајуће неживе ствари као што су зидови или грмље, делове људског тела који говоре, људе и богове. И није циљ сваке басне да пружи наравоученије. Неке од њих су само шале; неке су етиолошке (објашњавају порекло нечега, попут кратких верзија Киплингових Истинитих прича); неке су просто забавне приче.
Али свим баснама једно је заједничко: првобитно дефинитивно нису биле писане за децу. Горепоменута басна је у том смислу типична, јер је позадина свих басни свет одраслих. Најекстремнији пример је басна о ћерки коју је инцестуозно силовао отац. Немало њих садржи секс и простаклуке. Многе су отворено политичне. А свет у њиховој позадини није баш пријатно место: животиње у баснама обично су сурове, препредене, грабљиве, варају и немилосрдне су; исмевају несрећу других, презиру слабије од себе, хвалисаве су и трубе о туђим грешкама. То сигурно нису вредности којима бисмо хтели да учимо своју децу!
Међутим, многе басне могу се адаптирати за потребе образовања деце. То је често рађено на енглеском језику у деценијама након што су политички активиста Роџер Лестрејнџ и филозоф Џон Лок затражили почетком 1690-их да се басне користе у те сврхе. Овај феномен датира још из далеке прошлости, бар од трећег века пре нове ере, када је писац Филострат с Лемноса (мисли се на софисту Филострата Старијег, прим. прев) сврху басни описао као “учење деце о животу” (О сликарству, 1. 3). Међутим, оне на почетку нису писане или причане као поучне приче за децу; нису антички пандан Поучним причама за децу Хилеа Белака. И тако ниједна од многих књижица са баснама за децу није заправо превод било ког античког текста; то су препричавања са радикалним изменама. Последица ових дечјих верзија је та да су нам најпознатије басне које изражавају претпостављено наравоученије приче. Ево једне кратке (број 156 у мојој збирци):
Удовица и кокошка
Имала удовица кокошку која је легла само једно јаје дневно. Досетила се зато да би кокошка, ако би је хранила чешће, онда двапут дневно носила јаја. Али кад је то урадила, кокошка се удебљала и престала је да носи јаја и једном дневно.
Поента ове приче је да многи људи, желећи из похлепе више, губе и оно што већ имају.
Већина басни има управо оваква наравоученија. Некад је наравоученије дато унапред а не после приче; неке басне имају оба, једно пре, а једно после. Али, према мом мишљењу, најраније басне су оне попут “Бика и миша”, где је наравоученије убачено у причу и износи га један од протагониста приче. Или је у таквим баснама, ако оне и нису најстарије, задржана структура најстаријих басни.
Значајан је контекст у ком су басне испрва причане. Причали су их политичари (посебно да би критиковали ривале), писци говора, филозофи и дрвени филозофи; појављују се у поезији свих врста, од прелепе лирике архајског периода (750-480 године п.н.е) до грубих комедија класичног периода (479-323); причане су за огњиштима, као шале на гозбама и другим веселим скуповима.
У свим овим контекстима басна је морала да буде кратка, јасна, језгровита. Чим наиђемо на дужу басну – а неке од њих протежу се на неколико страница – знамо да је то новија басна или елаборација неке старије. А још један важан разлог за то да басне буду кратке је тај што оне испрва нису писане за читаоце, него су настале пре појаве писма или су причане неписменој публици. Многи ефектни завршеци басни су пропали ако је приповедач осећао да мора да укаже на наравоученије приче.
Разговори о књижевности, Мангел и Борхес: Mythos, Hronos, Topos.
Да би задржале језгровитост, ове кратке басне имају јасну, троделну структуру; често се састоје из само три реченице. Типична басна почиње давањем основних информација потребних да би читалац или слушалац могао креативно да замисли сцену. После увода у призор и ликове, почиње радња приче, а онда коначно и завршни коментар, који обично носи наравоученије или поуку приче. Баците поново поглед на “Бика и миша”: има више од три реченице, али се јасно види ова троделна структура. А једноставност те структуре прати и једноставан језик. Реторичар познат као Никола Софист рекао је: “Језик би требало да буде једноставан и неизвештачен… тако да је значење савршено јасно, а да се речено не чини узвишенијим од протагониста, посебно кад су то животиње” (Progymnasmata 11).
Могу да се сетим два главна разлога за то што су се животиње брзо прошириле баснама. Прво, приче о животињама дате су у безбрижном тону, тако да је жаока поруке ублажена. Друго (иако су и саме басне томе доста допринеле) људска машта већ је већини створења приписала људске особине: лукава лисица, дивљи вук, стидљиви зец, моћни лав, блесави мајмун, поносни коњ, стрпљиви бик. Чињеница да су тим животињама већ приписане такве особине олакшавала је посао приповедачима. Да су писали или причали директно о људским бићима, морали би да губе време приписујући протагонистима битне особине. Овако су приче могле да остану језгровите.
Извор: Глиф
