Autor: Srećko Milovanović
Već više od pola veka strip „Alan Ford“ prisutan je na prostorima Srbije i nekadašnje Jugoslavije i ova umetnička kreacija scenariste Maksa Bunkera (pravim imenom Lučano Seki) i crtača Magnusa (Roberto Raviola) postala je više nego kulturni i sociološki fenomen na ovim prostorima. Nema generacije koja ne zna za izreke tipa „Ako kaniš pobijediti ne smiješ izgubiti“ ili fraze „Halo, Bing“… Može se slobodno reći da smo odrastali i da i dalje odrastamo na „Alanu Fordu“. Nakon pet i po decenija od pokretanja, scenarista Maks Bunker, odnosno Lučano Seki, odlučio je da kormilo i pisanje kultnog stripa prepusti svom sinu, takođe uglednom italijanskom strip-scenaristi, Rikardu Sekiju. O novom početku „Alana Forda“ i o tome zašto je taj strip toliko ukorenjen u kolektivnu svest ljudi na eksjugoslovenskom prostoru u ekskluzivnom intervjuu za NIN govori strip-scenarista Rikardo Seki.
Kakav je osećaj postati glavni scenarista „Alana Forda“ i preuzeti taj posao od svog slavnog oca, Maksa Bunkera, nakon više od pedeset godina?
– Na neki način, još nisam imao vremena da zastanem i u potpunosti shvatim šta se dešava. Otac me je zamolio da preuzmem vođenje „Alana Forda“ pred kraj 2025. godine i od tada radim zaista neumoljivim tempom, uz veoma malo pauza. Naravno, osećam teret ogromne odgovornosti; „Alan Ford“ je jedan od italijanskih stripova sa najdužim stažom – počeo je da izlazi 1969. godine – tako da postoji istorijski, a neizbežno i kulturološki aspekt koji se mora poštovati i očuvati. Trudim se da dam sve od sebe.
Da li vam je otac dao neki poseban savet pre nego što ste počeli da radite na novim epizodama?
– Ne, nije bilo nikakvih saveta. Kada me je zamolio da pišem „Alana“, uzeo sam nedelju dana da razmislim o tome; zatim sam mu izneo jasnu ideju o tome kako bih oblikovao njegovu novu eru, uz nekoliko nacrta priča. Srećom, dopao mu se moj rad, pa sam počeo da pišem prvi scenario – koji je bio i jedini koji je Maks zaista pročitao. Rekao mi je da je dobar, ali nakon toga nije želeo da vidi nijedan drugi, rekavši da će jednostavno čitati odštampane sveske.
Da li se sećate vremena kada ste bili dete, a vaš otac pisao stripove o Alanu Fordu? Da li ste tada uživali u čitanju tog stripa?
– Ne, bio sam previše mlad. Kada se „Alan Ford“ pojavio, imao sam sedam godina – premalo da bih ga razumeo – mada sam, naravno, kasnije nadoknadio to gradivo. Recimo samo da su stripovi koje je moj otac pisao uglavnom bili zabranjeni za mene – mislim na „fumetti neri“ (mračne stripove), naročito na „Kriminala“ i „Satanika“. Voleo sam stripove, ali u tom uzrastu me je više privlačio Diznijev svet; čitao sam nedeljnik „Topolino“, baš kao i ogromna većina italijanske dece.
Grupa TNT se konačno vraća u novim epizodama koje pišete; kako čitaoci reaguju na taj povratak i da li to znači da je Alan zauvek izgubio svoju suprugu Minuet?
– Da, jedna stvar mi je bila sasvim jasna: ponovno pokretanje serijala o Alanu moralo je da se poklopi sa povratkom na stanje stvari s početka serijala. Zato sam želeo da prva epizoda nosi naslov „Povratak korenima“ – želeo sam da poruka bude jasna i glasna: ove nove priče označavaju povratak Alanovim izvornim korenima. Za mene to ne znači jednostavno recikliranje zastarele formule; smatram da je pripovedanje iz perspektive onih na društvenoj margini izuzetno aktuelno, s obzirom na vreme u kojem živimo na globalnom nivou. Što se tiče Minuet, ne mogu ništa da otkrijem. Ona trenutno nije u stripu – baš kao što nije bila ni na početku serijala – ali na neki način ona predstavlja onu verziju Alana Forda koja je postojala neposredno pre ponovnog pokretanja serijala, i možda, iz određene perspektive, ne bi bilo u redu jednostavno je zaboraviti. Videćemo.
„Alan Ford“ uživa kultni status u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije. Da li vas to iznenađuje? Kako objašnjavate takav uspeh?
– Već dugo sam svestan toga i, da, možda je teško u potpunosti shvatiti šta je „Alan Ford“ postao u popularnoj kulturi Srbije i drugih zemalja bivše Jugoslavije. Nedavno sam to i lično iskusio kada sam prvi put prisustvovao Festivalu stripa u Herceg Novom, u Crnoj Gori. Ljubav, poštovanje i zajedničko viđenje sveta i života – tako bih to opisao. Velika mi je čast zbog toga. Nadam se da ću biti dorastao nasleđu koje ima tako duboke korene. Ne bih mogao tačno da kažem zašto se „Alan“ tako duboko utkao u kulturno tkivo Balkana; svakako postoje faktori koji su tome doprineli, a tiču se često veoma teških istorijskih okolnosti – situacija kroz koje je prolazila i Italija, a koje su Magnus i Bunker (obojica rođeni 1939. godine) doživeli kao deca. Bilo je to vreme velikih posleratnih nedaća, kada ljudi nisu posedovali ništa i morali su sve da stvaraju iznova, živeći od danas do sutra, a ipak su zadržali ironičan pogled na stvari – perspektivu koja vam može spasti život.
„Alan Ford“ je često kritikovao društvena i politička dešavanja u Italiji. Da li je njegov tvorac zbog toga ikada imao problema?
– Da, društvena kritika je jedan od ključnih aspekata „Alana Forda“ – jedan od temeljnih elemenata serijala. Dovoljno je pogledati njegovog najpoznatijeg negativca, Superhika, koji krade od siromašnih da bi davao bogatima – što je karakterizacija koja savršeno odražava stav ovog stripa prema društvenim pitanjima. Poslednjih godina serijal je pomalo izgubio taj kritički duh, ali sam želeo da ga ponovo uvedem. Na primer, u epizodi 685, pod naslovom „Urbana obnova“, grupa TNT se bavi skandalom u sektoru nekretnina koji upadljivo podseća na onaj koji je poslednjih godina pogodio Milano, moj grad. Ipak, Maks Bunker se suočio sa određenim problemima još početkom šezdesetih godina – ne zbog Alana Forda, već zbog svojih „mračnih” likova, Kriminala i Satanika, koji su se pojavljivali u situacijama sa seksom i nasiljem prikazanim mnogo eksplicitnije nego u drugim stripovima tog vremena.
Sarađivali ste i sa legendarnim izdavačem Bonelijem na serijalu „Nejtan Never“. Taj strip je veoma popularan i u Srbiji, kakvo je bilo vaše iskustvo rada na tom projektu?
– „Nejtan Never“ je lik Bonelija, za koga sam napisao najviše priča, mada sam pisao scenarije i za „Dilana Doga“ i „Zagora“. Bilo je to veoma dragoceno iskustvo za mene, uglavnom zahvaljujući uredniku „Nejtana Nevera“ Antoniju Seri. Kada sam se prvi put obratio izdavaču, samostalno sam objavio samo svog lika, Gabrijela (monahinju sa supermoćima), tako da je „Nejtan Never“ bio moj prvi pravi profesionalni posao. Antonio je verovao u mene kao pisca pre nego što sam ja sam verovao u sebe, i zaista me je mnogo čemu naučio.
Otvorena trodnevna manifestacija „Strip i dokumentarni film“
Takođe ste radili na Diznijevim stripovima za kultni časopis „Topolino“. Šta je to što Diznijeve stripove i filmove čini vanvremenskim?
– Da, saradnja sa časopisom „Topolino“ i drugim Diznijevim izdanjima predstavljala je veoma važno poglavlje u mojoj karijeri. Napisao sam mnoštvo priča i zaista sam uživao u tome. Uzgred, ne znaju svi da devedeset procenata Diznijevih stripova sa „standardnim likovima“ – Mikijem Mausom, Pajom, Bajom Patkom, Plutonom i tako dalje – nastaje u Italiji, zahvaljujući italijanskim autorima koji su najbolji na svetu. To je tako zato što se „Topolino“ pojavljuje na kioscima svake nedelje još od 1949. godine; on je bukvalno pratio generacije Italijana tokom odrastanja, duboko se ukorenivši u kulturu te zemlje. Verujem da njegova dugovečnost prvenstveno počiva na sposobnosti da uvek ide u korak sa vremenom koje se menja.
Koje ste pisce i knjige čitali tokom detinjstva i adolescencije? Da li poznajete neke srpske pisce?
– Knjige povezane sa mojim detinjstvom svakako uključuju Kolodijevog „Pinokija“, Vambinog „Đovara Đana Buraske“ – pravo remek-delo u mojim očima – i neka Vernova dela, posebno „Put oko sveta za 80 dana“, rekao bih. Za tinejdžerske godine bih izabrao Konana Dojla; čitanje „Šerloka Holmsa“ po prvi put je bilo snažno iskustvo za mene. Pomenuo bih i Edgara Alana Poa, koga sam rano otkrio i od tada sam kao čitalac ostao sa njim u prijateljskim odnosima. Što se tiče srpskih pisaca, poznajem Dejana Stojiljkovića; upoznao sam ga na Festivalu stripa u Herceg Novom i ostao sam u prijateljskim odnosima sa njim. Poklonio mi je primerak jedne od svojih knjiga na italijanskom, što će biti moja sledeća knjiga za čitanje.
Da li planirate da posetite Srbiju i lično se uverite koliko se ovde voli i poštuje strip „Alan Ford“?
– Da, veoma bih voleo. Nadam se da će se ukazati prilika.
Izvor: NIN
