Baš u ovim danima, kad Srbija napušta svoje istorijske zablude i okreće se pobedonosnom političkom realizmu, maestro Bojan Suđić je sa Simfonijskim orkestrom RTS-a na Kolarcu izveo Petu Malerovu simfoniju, u kojoj kompozitor napušta lirski imaginarijum i okreće se stvarnosti bez suviše poetskih ornamenata
Kada se s istorijske distance sagledavaju karakter političkih događaja i duh jednog vremena, onda su događaji u kulturi, posebno u širokom prostoru umetnosti, prvorazredni analitički materijal. Ilustracije radi, opere Đuzepa Verdija bile su u dosluhu s idejama risorđimenta, italijanskog pokreta za ujedinjenje, pa je čak i akronim njegovog imena predstavljao lozinku ustanika – Vittorio Emanuele, Re D’Italia. Dvoržak je uticao na epohu ugrađivanjem češke narodne muzičke tradicije u simfonijske kompozicije, ali, unošenjem iskustava iz novog sveta, nagovestio je sveži američki dah u već pomalo okamenjenoj evropskoj osećajnosti. Naravno, dvosmerna ulica međusobnih uticaja umetnosti s jedne strane i prevlađujućih obrazaca političkog mišljenja s druge, vidljivi su kod svakog autentičnog stvaraoca. Upravo za povezanost umetnosti s karakterom jednog društva u jednom vremenu Rostropovič kaže: „Da bismo ponovo iskusili istoriju naše zemlje od 1930. do 1970. treba čuti simfonije Šostakoviča.”
Beograd je grad u čijim je mnogostrukim ogledalima uvek bilo moguće prepoznati kompletnu kulturnu busolu planete, a mnogo šta i predvideti. Primera radi, Vajldova „Saloma”, u postavangardnoj predstavi Lindzija Kempa na Bitefu 1977. godine, nagovestila je estetiku koja je danas u evropskim prestonicama element tzv. Prajda, zajedno s imanentnim kontroverzama. Ili pozorišna predstava o Svetom Savi, koju su prekinuli studenti Bogoslovskog fakulteta pevajući himnu svecu, a koja će, doduše samo u domaćim okvirima, biti preteča krupnih ideoloških podela.
Zanemarujući običaj hronološkog reda, podsetimo se i, u evropskim razmerama grandiozne, izložbe Italijanski portret kroz vekove, koja je otvorena u Beogradu svega pola godine posle posete predsednika vlade i ministra spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije Milana Stojadinovića Italiji. Da kažemo, kad smo već u latinskom kulturnom kontekstu – sapienti sat! Umetnička interkulturna grupa „Mediala” svojim „manifestom” najavila je spajanje klasičnog i modernog napuštajući, još nesigurne i rizične 1953. godine, paradigmu koju je definisao i omeđio socrealizam. Kodifikovana je na simbolički savršenom mestu, van svake ovozemaljske odrednice – na Adi, koja ne pripada ni levoj ni desnoj obali reke, u kućici Peđe Ristića, u krošnji drveta – ni na nebu ni na zemlji! Pokrenuli su je ljudi iz sasvim različitih podneblja i zvezdanih rasporeda: Šejka, Glavurtić, Ivanjicki, Vidak. Nostradamusovski je u „Medialinom” „Kodeksu” Milovan Vidak upozorio: „Ne smemo izgubiti iz vida dolazak tehničke inteligencije, uslovljene zakonom i svetom destrukcije.”
Iz razumljivih razloga, kao umetnost skopčana s blagajnom čije ključeve drži država, film će nešto kasnije početi da dobija aromu angažovanosti. Jovan Živanović je 1968. godine snimio film „Uzrok smrti ne pominjati”, koji govori o istrebljenju srpskog naroda i tako postaje preteča kulturi sećanja, koja tek danas nalazi svoje mesto u našoj kolektivnoj i institucionalnoj samosvesti.
Filmovi „crnog talasa” svojevrstan su izraz socijalnih nezadovoljstava i uglavnom su ih režirali srpski sineasti. U zapadnim delovima zemlje tematski oportunizam prikrivao je interes za sasvim druga pitanja nego što je popravka obezljuđenog socijalizma. Tamošnje elite strpljivo i u sistematskoj tišini čekale su priliku za secesiju. Već taj dremež mogao je da bude dovoljan pokazatelj u kojem smeru ide zajednička država i kako će se okončati rasplet. Video je to Mića Popović i u „Cvijeti” je predstavio nedvosmislenu alegoriju srpske drame s odrpanim seljakom Gvozdenom na peronu drugog razreda i „Heksagonalnim prostorom” sa šest svojih nikada neporaženih i uvek uspravnih prijatelja pod kišobranima kao crnim oreolima. Mićinu izložbu pod nazivom „Raspeće Đorđa Martinovića”, priređenu 1985. u Galeriji SANU, policija je zatvorila pola sata pošto je otvorena.
Milić Stanković, mačvanski prorok, sa Radovan-kule video je nove ratove i novo zlo koje se sprema njegovom narodu kad je autoportret s čudesnom skalamerijom u rukama nazvao „Srpski barbarogenije smišlja jedno novo eksplozivno punjenje”.
Braca Petković je napisao i u svom pozorištu „Moderna garaža” priredio dramu „Grand Prix” o poslednjoj predratnoj međunarodnoj automobilskoj trci, koja je održana 3. septembra 1939. godine u Beogradu, oko Kalemegdana. List „Politika” učestvovao je u njenoj organizaciji. Pobedio je Italijan Nuvolari, a Kraljevina Jugoslavija i njeno mlado građansko i rodoljubivo društvo, evropsko i srpsko istovremeno, približavali su se svom kraju. Pokojni Braca tako nam je ostavio Arijadnin konac s kojim je lakše da svoje novovekovno putovanje nastavimo „na kraj noći”. Umetnost je dubinski panoptikum jednog društva. Zadatak politike je da svaki njegov eidos sameri prema stvarnosti kao konačnom etalonu. Možda je slučajno, a možda u bezdanima bića postoji neka zagonetna veza, ali baš u ovim danima kad Srbija napušta svoje istorijske zablude i okreće se pobedonosnom političkom realizmu, maestro Bojan Suđić je sa Simfonijskim orkestrom RTS-a na Kolarcu izveo Petu Malerovu simfoniju, u kojoj kompozitor napušta lirski imaginarijum i okreće se stvarnosti bez suviše poetskih ornamenata. Dobar signal za društvo je kada duh vremena ošine munja i uspostavi rezonancu politike i umetnosti!
Izvor: Politika
