Пише: Милован Урван
Суптилни студентски протести убрзано прерастају у некакву врсту друштвеног трчкарања у круг. Режим се још налази у центру. Дочим, не доживљава вртоглавицу.
Како год заузели страну, Србија улази у озбиљне проблеме. Блокада универзитета повећава салдо узгредне штете због више него оправданог бунта. Режим показује невјероватне координисане, еластичне, живце.
Ну, мишљења сам да студентско друштвено трчкарање могу толерисати колико год је потребно, све док студенти не попадају с ногу. Према томе, друштвена акција, ближи смо томе, нема способност да одигра шаховску завршницу с режимом.
Та, говорити о слабостима режима излишно је, заморно, непотребно, јер проблем режимске политике је очигледан, тешко подношљив, али изгледа ипак подношљив.
Хутер и другови принципијелни, Ђурашковић се залијепио за фотељу
Вријеме је, дакле, да се студентски ангажман почне критички сагледавати, јербо фамозна генерација „Z” показује све јасније своју основну слабост, а то је одсуство способности да се преузме одговорност за развој колектива, да не кажем нације и демократије.
Ситуација је аналогна сљедећем. Дјеца незадовољна понашањем својих родитеља, не могу да промијене своје родитеље. Могу да их пријаве социјалним службама, што су студенти симболички већ урадили бициклијадом до Стразбура. Дочим, тамо нијесу нашли адекватне старатеље, што је, мислим, изузетно добро. Јер, сада преостаје једино што је исправно. Студенти треба да одрасту, да постану родитељи својих живота. То, најпростије речено значи, да се упусте у утакмицу активне политичке борбе, да батале апстиненцију и незаинтересованост да се баве политичким и институционалним животом. Режим није пао с Марса, иако се марсовски понаша. Изабран је вољом гласача и апстинената, и то не јуче, него прекјуче.
Дочим и дабоме, пут до дипломе је дуг, али тражење политичке алтернативе није безначајан подухват. Не ваља режим, не ваља опозиција… Опасно би било додати да и овај бунт скоро ништа не ваља. Неко мора, неко зна. Без изборне артикулације политичких рјешења, рјешења нема. Анархисти су одувијек били само чеда магновења.
