Откриће златне жиле у брдима изнад сиромашне Жагубице права је драмска прича која је, у међувремену, открила да се тренутно за златом у Србији трага на чак – 70 локација
Kроз Србију су текле такозване златоносне реке: Пек, Тимок, Расина и Ресава. Kористећи алате чудноватих назива – испитак, вешерај и рударски тањир – ловци на злато су сакупљали овај племенити метал из речне воде. Злато се испирало у посуди од меког дрвета која има попречне греде, решетке или црни тепих на којима се задржавају златне честице. Традиција испирања злата на истоку Србије временом је ишчезла. Но, грозница се поново пробудила и захватила јавност у Србији, која донедавно једва да је била свесна икаквог српског рудног блага.
Све је почело када је на националном сервису у децембру 2022. председник Републике Александар Вучић – уз опаску да нас је “Бог погледао” – објавио како је пронађено злато у једном од “најсиромашнијих делова земље”. Теми злата ће се државни функционери вратити током јануара, да би пре две недеље Министарство рударства и енергетике саопштило како је злато откривено на локацији Чока Ракита, које се налази на падинама испод Црног врха, у брдима између Бора и Жагубице, чијој општини припада.
Жагубица, варош у долини Млаве са мање од 2500 становника, заиста спада у она насеља Србије где је живот камено тежак, а будућност увек тамо негде, иза брда. Општина је категорисана међу 44 такозваних недовољно развијених општина, са БДП-ом који је мањи од 60 одсто од државног просека. Основна делатност становника је пољопривреда, плате су ниске и ретке, становништво постаје све старије, а инфраструктура све запуштенија – кроз општину пролази регионални пут Пожаревац–Бор, два регионална пута у лошем стању ка Деспотовцу и Мајданпеку, као и пар сеоских и шумских путева. Општина има једну техничку средњу школу за економисте и конобаре, три основне школе, дом здравља и две сеоске амбуланте, један фудбалски клуб и један дом културе где наступа локални KУД. Градић, уз то, има и Завичајни музеј.
Сада је у брдима изнад њега откривено једно од највећих налазишта злата у Европи. По свему судећи реч је о изузетно богатом локалитету, где се наводно може добити готово чист концентрат злата, са укупним искоришћењем од 93 одсто. Злато је на локацији Чока Ракита открила канадска компанија Дундее Прециоус Металс ИНЦ, једна од оних које врше истраживања широм Србије, укључујући и Пројекат злата Тимок. “Потенцијалне резерве значајне су са аспекта количине руде, садржаја злата, што у перспективи може бити од великог значаја за економију целе земље, посебно за регион источне Србије”, рекла је министарка рударства и енергетике Дубравка Ђедовић, која је посебно нагласила да је пројекат још увек у фази истраживања.
ЗЛАТНА ЖИЛА
Средње површине за европску државу и малог броја становника, Србија није земља богата природним богатствима – релативно плодна земља, шуме, питома брда и реке, велика налазишта лигнита, извесне количине нафте и метала обезбеђују да у Србији никад нема глади, али ни живота заснованог на експлоатацији природних ресурса као у Норвешкој, Саудијској Арабији или Чилеу. Приходи од рударства тако чине између 1,4 и 2 одсто БДП-а. Међутим, дубоко доле под земљом, испод Србије се протеже једна још увек неискоришћена златна жила. Испод источне Србије, наиме, налази се Тимочки магматски комплекс, што је део такозваног Тетијског појаса који се протеже од Алпа до Хималаја, од Западне Европе преко Турске до Ирана и Јужне Азије. Појас садржи првокласне депозите бакра и злата који потичу од геолошких процеса из давне прошлости и који се данас непрекидно истражују.
С обзиром на ову геолошку околност, процењује се да су укупни минерални ресурси злата у Србији значајни – износе око 600 тона, што је вредност коју су, након открића из Жагубице, београдски медији пренели у ударним вестима, уз незахвалан прорачун (по цени злата на берзама) да је то благо у силним милијардама долара. На Рударско-геолошком факултету, међутим, претходних дана упозоравају да је важно разумети како постоји разлика између минералних ресурса и рудних ресурса. Први представљају количине које земља крије, а који се цене на 600 тона, док су други оно што се може ископати када се докажу економска и техничка изводљивост, као и утицај на животну средину. Процене се разликују, али та количина злата које се у Србији заправо може ископати се процењује на око 250 тона (што такође није мало и упоредиво је са земљама окружења).
Историја рударства у Србији је дуга, а преломни догађај представља долазак Саса у 13. веку – краљ Урош, како је забележено у једној повељи, доводи ове искусне немачке рударе из Саксоније да раде у рудницима сребра. Са настанком прве модерне српске државе у 19. веку, историја рударства поново креће од групе од 35 Саса и једног инжењера кога Kарађорђе доводи у Србију. Рударство се касније развија кроз концесије, а уз велике депозите метала у Бору и Мајданпеку који прво копају Французи. У наше доба кључни државни ресурс постаје лигнит, што је угаљ ниског квалитета који Србија копа у рекордним количинама за светске прилике и који потом спаљује (када нема хаварија и спаљивања блата) у термоелектранама попут ТЕНТ-а у Обреновцу.
Злато је, уз бакар и сребро, традиционално ископавано у Рударско-топионичарском басену Бор, а данас га овде копају кинески власници – компанија Зиђин ископава златну руду на подручју Великог Kривеља, Борске реке, Церова, Чока Марина, као и у Мајданпеку. Недавно је почело ископавање на налазишту Чукару Пеки које се сматра изузетно издашним, са високом концетрацијом у руди, а руду ископава сестринска кинеска компанија Сербиа Зијин Мининг. Трећи рудник, у коме има и олова, цинка и сребра, налази се на југу земље, у близини Медвеђе – то је рудник Леце где се руде копају још од праисторије.
РУДНА РЕНТА
Последњих година рударство у Србији доживљава велику експанзију, а истраживања се покрећу широм земље. То је ризичан процес, траје годинама, захтева огромна улагања (које државе не могу саме) и може се завршити неуспехом. Но, ако се пронађе рудна жила, ризик се вишеструко исплати. Са променом регулативе, пре свега Закона о рударству и геолошким истраживањима из 2015. године, услови за истраживање постали су врло повољни. Према подацима пословног удружења рударских компанија ГРАС (Геологицал анд Мининг Ассоциатион оф Сербиа) време истраживања траје осам година (3+3+2), уз додатних две године за припрему документације и дозволу за експлоатацију. Захтев за експлоатацију се притом може поднети у исто време са захтевом за конструкцију рудника, дозвољена је експропријација земље за приватне инвеститоре, осигурано је улагање и изузетно су убрзане процедуре добијања дозвола.
Зато, након буквално три деценије како није отворено ниједно ново окно, у Србију хрли низ компанија које се баве истраживањем. Услови су, како наводи у својој презентацији удружење ГРАС, одлични. За разлику од земаља у којима ове компаније послују, Србија има развијену путну инфраструктуру, сваке године око 50.000 младих људи добије универзитетску диплому, велики део говори енглески језик, а висина зараде је битно нижа него на Западу. Kако ГРАС наводи, број локација је током последње две деценије порастао, а највише се тражило злато – у периоду до 2003. до 2009. налазишта злата су истраживана на 50 локација, да би у периоду 2009–2015. тај број опао на 44. Према подацима из базе Министарства рударства и енергетике данас се врше истраживања гвожђа и антимона на по једној локацији, олова и цинка на 23, док је број локација на којима се трага за златом достигао историјски рекорд.
Можда нисте знали, али тренутно се у Србији злато тражи на невероватних 70 локација. Чока Ракита је само једна од таквих где је дошло до открића, док је рудник Чукари Пеки недавно отворен након успешног истраживања. Данас злато у Србији истражују бројне компаније, неке од њих имају гадан медијски педигре, а према Министарству рударства и енергетике дозволу за истраживање има чак 16 компанија. Kада нађу злато или другу руду, ове компаније се упуштају у врло исплативу експлоатацију.
Минерално благо је, наравно, власништво Србије, али супротно устаљеном мишљењу, Уставом није забрањено да се препусти концесионару који је уложио у истраживање и ископавање, а за њено коришћење потом плаћа рудну ренту. Висина ове накнаде је већ дуго предмет силне дискусије и по мишљењу многих активиста у области животне средине, у Србији није постављена довољно високо. Рента је прописана Законом о накнадама за коришћење јавних добара тако што се обрачунава као проценат од крајње зараде оног ко врши експлоатацију руде. Њена висина зависи од минералне сировине – рудна рента је највиша за нафту и гас где износи седам одсто од прихода, а најнижа за угаљ – три одсто, док за металне руде, па тако и злато, износи пет одсто.
Рента се, била прениска или пригодна, када се коначно прикупи, распоређује на праведан начин – 60 одсто одлази у буџет Републике Србије, а 40 одсто се враћа у општину у којој се руда копа. У Војводини, држава узима 50 одсто, 10 одсто иде у Покрајину, а 40 се враћа општини. У сваком случају, кад једном у брдима испод Црног врха проради златни рудник Чока Ракита, велика средства, каква ово место није видело у својој историји, сливаће се у Жагубицу.
Невоља је што ће до тога дана проћи много времена – истраживања нису готова, потребна су нова која ће их потврдити, потом следи израда елабората, добијање дозвола, изградња рудника, што све не може трајати краће од пет година. Дотле ће градић који спава на златној жили, нажалост, неминовно изгубити још становника и још више остарити.
