Разговарао: Небојша Јеврић
Нела Стевановић је савремени српски сликар позната по сликама које спајају византијску иконографију са модерним техникама.
Нелина дела позивају гледаоце да се баве темама духовности и људског искуства кроз њен јединствен визуелни језик и мајсторску употребу боја и текстура. Њен стил карактерише употреба живих боја и деликатна равнотежа између видљивог и невидљивог. Њено уметничко дело често садржи фигуре анђела и сцене инспирисане иконографијом и симболима, приказане са осећајем безвремености која превазилази границу између прошлости и садашњости.
Шта Вас је инспирисало да комбинујете византијску иконографију са модерним техникама у свом раду?
„Исходиште мог сликарства је у византијској иконографији, а моја естетика почива на класичном погледу на свет. Лепота, хармонија и духовна симболика обликују мој ликовни израз отварајући ми простор за лични израз и емоцију. Истовремено, савремене технике пружају ми слободу да своје ликовно изражавање интерпретирам на начин који одговара мом сензибилитету. Дуги низ година бавила сам се иконописањем јајчаном темпером, а ту технику сам пренела и у своје сликарство.
Током периода истраживања и експериментисања уочила сам да ми техника уљаних боја више одговара у раду на платну. Омогућава ми суптилније прелазе, дубљу слојевитост и богатију текстуру, за разлику од јајчане темпере која, иако има своју изражајну снагу, није у потпуности одговарала мом изражавању. Пошто је уметност најслободнији вид бивствовања, пратим своју интуицију и у креативном чину користим све технике које ће ми омогућити да пренесем своју идеју на платно. Слушам тихи глас у себи, допуштам да ме интуиција води. Ако посматрамо мотиве у уметности, нема ничег заиста новог. Постоји само архетип. Иако се естетика и укус мењају, суштина остаје непромењена. Можемо се трудити да се ослободимо наслеђа прошлости, да одбацимо традицију и корене у потрази за новим, али велике теме остају постојане кроз векове, водећи уметника ка истом извору инспирације.“
Како сте развили свој јединствени визуелни језик и који су били најважнији моменти у Вашем уметничком процесу?
„Почеци мог уметничког пута везани су за изучавање византијске иконографије. Паралелно са студијама историје уметности, повремени боравци у манастирској иконописној радионици отворили су ми врата ка дубоком разумевању и остваривању основних принципа иконописа. То искуство ми је пружило не само техничко знање, већ и духовну инспирацију која је обликовала моју личност. Непосредан додир са делима наше средњовековне уметности, као што су дела великих мајстора Михаила и Евтихија, дворских сликара краља Милутина која видимо у Грачаници, као и сликарство у Дечанима, Сопоћанима и комплексу Пећке патријаршије, формирао је мој естетски критеријум.
Један од најважнијих момената је сусрет са фреском Белог анђела из Милешеве, који је извршио трајан утицај на моје стваралаштво, обликујући мој доживљај светлости, узвишеног мира и безвремене присутности. Бели анђео, који је део композиције Мироносице на Христовом гробу, један је од најпознатијих и најлепших приказа анђела у византијској уметности. Занимљиво је да је управо њен снимак био једна од првих слика послатих у свемир као део поруке мира са Земље и доказ смисла постојања човечанства. Након тога, уследио је сусрет са делима старих мајстора и њихово дубље проучавање, што ми је омогућило да разумем како светлост, боја и текстура могу пренети емоцију и духовност. Вештине које сам стекла на Академији старих мајстора инспирисале су ме да истражујем и развијам сопствени ликовни израз.
Моје слике данас носе препознатљиве елементе – спој световног и духовног, суптилне игре светлости и сенке, где присуство анђеоских фигура симболизује наду, заштиту и унутрашњу повезаност са невидљивим светом. На сликама примењујем искуство и сликарске тајне настале кроз историју сликарства. Док се у иконопису крећем у оквиру задатих канона, који су заправо одлуке Васељенских сабора које су се односиле на догматско устројство цркве. Ти канони баве се садржајем који је представљен на икони и његовом саобразношћу основним истинама и догматима вере. Слобода иконописца огледа се у ликовном изразу, где постоји много простора за креативност и лични печат. Наша традиција није само сведочанство прошлости, већ живи импулс који нас обликује. Баш због тога имамо одговорност да је негујемо и преносимо будућим генерацијама, чувајући њену суштину кроз сопствени и културни израз.
Значајно је и што смо као народ привилеговани изузетном баштином, од Лепенског Вира до винчанске културе, која можда нема пандана у Европи. То је наслеђе које несвесно утиче на наш сензибилитет. Уметност доживљавам као процес сталног раста и преиспитивања па се и мој визуелни језик непрекидно развија и мења сразмерно променама које ме обликују.“
Да ли постоје неки одређени анђели или симболи који се често појављују у Вашим сликама и шта они за Вас представљају?
„На мојим сликама се најчешће појављује Анђео чувар, као симбол заштите, утехе и невидљиве присутности која нам помаже на земаљском путу. Анђели носе поруку, подсетник да никада нисмо сами, чак и у тренуцима када нам се чини да јесмо. Његова улога је да нас повеже са дубљим деловима наше свести, интуицијом и вером у нешто више од видљивог света. Анђео на мојим сликама није само религијски симбол, већ универзална прича о присутности светлости у свакоме од нас. Златне површине на мојим сликама симболизују божју светлост јер злато није боја, већ носи сјај у себи. Оно је истинити сјај (ненасликан) и изражава духовну, унутрашњу светлост. Светлост која и најобичнију ствар може учинити нуминозном, митском, необичном. Небо, које представља везу између духовног и земаљског. Дуга, која симболизује опроштај, пристанак и договор, везу Бога и људи, јавља се после потопа, којим је кажњен човек, као знак опроштаја. Ти елементи заједно стварају атмосферу која не треба само да се посматра, већ и да се осећа.“
Како приступате избору боја у својим делима и шта Вам тај процес значи у смислу емоционалног израза?
„Када иконопишем, пратим основни симболички принцип боја који се поштује вековима, док је на мојим сликама процес бирања боја интуитиван и дубоко повезан са темом слике. Свака боја има своју вибрацију и моћ да пренесе емоцију па кроз њих желим да подстакнем посматрача да се повеже са сопственим осећањима и пронађе у мојим сликама део своје приче. Свака нијанса носи одређену симболику, доприносећи целокупном доживљају слике. Боје користим као средство изражавања унутрашњих осећања, али и као мост између посматрача и поруке коју желим да пренесем. Поред златних површина често се појављују плаве и љубичасте нијансе, доносећи осећај смирености, интроспекције и повезаности са етеричним и нематеријалним димензијама постојања, док нежни тонови розе и беле наговештавају чистоту и унутрашњи мир. Топлији тонови у појединим деловима слика уводе елемент људске топлине и блискости, стварајући баланс између духовног и земаљског. Слика живи када је обојена душом сликара, а та боја је најважнија.“
Ваш рад често садржи дубоке духовне и људске теме. Како се осећате када створите дело које је истовремено визуелно и духовно привлачно?
„Свака слика је путовање и, док је стварам, пролазим кроз сопствене унутрашње светове. Тежим да својим сликама изазовем носталгију за лепотом, отварајући хоризонте преображаја. Надам се да посматрачи неће само доживети естетску вредност, већ и осетити дубоко емоционално искуство које их инспирише да траже и цене лепоту у свакодневном животу. Када завршим слику, осећам да сам пренела део своје унутрашње спознаје и повезаности са нечим већим од материјалног света. То није само чин сликања, већ процес у којем се емоције, мисли и интуиција стапају у једну целину. Ако сам у том процесу успела, онда је то за мене дубоко испуњавајуће искуство. Највећа награда долази када посматрачи осете ту енергију, када их слика дотакне на неком личном, суптилном нивоу. У тим тренуцима слика престаје да буде ликовни израз – она постаје универзална истина која нас повезује.“
На који начин Ваша уметност комуницира са гледаоцем и како настојите да изазовете дубоку рефлексију?
„Моја уметност је замишљена као тиха, али снажна комуникација са посматрачем – попут разговора који се одвија без речи, на нивоу емоција и интуиције. Настојим да кроз композицију, боје и симболе створим атмосферу интроспекције, позивајући посматраче да застану, ослушну себе и продубе свој доживљај света. Анђели који доминирају мојим сликама представљају мост између видљивог и невидљивог, подсећајући на присуство подршке и заштите. Њихов поглед, гестови и светлост око њих нису ту да дају конкретне одговоре, већ да отворе простор за размишљање, за унутрашње препознавање и осећај повезаности. Радује ме ако посматрач у мом делу пронађе сопствену причу, да га оно подстакне на рефлексију о личним искуствима, веровањима и емоцијама. Уметност, по мом схватању, није само ликовни израз – она је путовање у дубље слојеве бића, позив на дијалог са сопственом душом и светом који нас окружује.“
Можете ли описати неко своје дело које Вам је посебно значајно и зашто?
„Покренута забринутошћу за судбину наше чаробне планете, суочена са хаосом савременог света, настала је слика ’Молитва за планету’. Кроз снажан контраст тамне позадине, која одражава кризу модерног човека, дубока, звездана ноћ представља мистерију и неизвесност. Упоредо, златне површине зраче светлошћу, духовном узвишеношћу и надом, указујући на то да криза представља неопходни испит врлина. Ову супротност појачава присуство анђела, наглашавајући његову улогу посредника између неба и земље. Анђео је насликан у тренутку тихе молитве, између две димензије, где позлаћени простори симболизују свет светлости и божанске присутности. Дубока плава ноћ иза њега одише тајанственошћу космоса и бесконачности. Фигура анђела одише истовремено и смиреношћу и динамиком. Анђео је у молитвеном положају, тражећи спас и заштиту за планету. Под светлом звезда, у тишини свемира, његов вапај одјекује као подсећање на нашу одговорност према свету који нам је дат.“
Како бисте описали процес израде једне слике у техници уља? Шта Вам је највише задовољство у том процесу?
„Почетак је најизазовнији, када белина платна будуће слике није окружена само супстратима унутрашњости, већ и нематеријалним импулсима инспирације, сећања и визија које траже свој облик у боји, форми, светлости. Свака слика почиње темељном скицом, где постављам основну композицију и светлосне односе. Затим наносим први, танак слој боје, који одређује тон слике и атмосферу. Радим техником уљаних боја на платну, кроз лазурне слојеве. Лазурна техника ми омогућава да постепено градим дубину и суптилне прелазе боја, стварајући богатство светлости и прозирности која се не може постићи директним наносом боје. Сваки слој захтева време да се осуши пре него што се нанесе нови, што даје посебну динамику раду – слика се развија полако, кроз промишљене интервенције и непрестано усклађивање нијанси и текстура. Највеће задовољство у овом процесу доноси тренутак када слојеви почну да се стапају у целину, када светлост добије посебну мекоћу и када анђеоски ликови које сликам оживе кроз просијавање доњих слојева. То је тренутак када слика почиње да прича своју причу.“
Како балансирате традиционалне елементе и модерне технике у својим сликама, и који је највећи изазов у том процесу?
„Балансирање традиционалних елемената и модерних техника за мене представља узбудљив изазов који обогаћује мој уметнички израз. Традиционални елементи, као што су теме из византијске иконографије, омогућавају ми да очувам дубоко емотивну и духовну вредност у својим делима. Са друге стране, модерне технике, попут слободнијег приступа у раду бојама, златним и сребрним листићима, светлуцавим прахом, омогућавају ми експериментисање и слободу изражавања. Лазурна техника уља, којом сликам, припада старим мајсторима и доноси дубину и светлосну мекоћу. Позадине су често геометријске, симболичне или отворене и флуидне, што доприноси споју старог и новог. Балансирање између детаља, слојевитости и савременог приступа композицији захтева осећајну прецизност, али управо у том изазову налазим инспирацију и простор за уметнички раст.“
Шта бисте желели да људи осете или разумеју када погледају Ваша дела?
„У времену проширених медија и инсталација, где доминира тежња ка естетици ружног, шокантног и високотехнолошког, остајем посвећена стварању дела која припадају сфери естетски лепог и визионарског – уметности која уздиже дух, инспирише и отвара просторе унутрашње контемплације. Цитирала бих Шејкине речи које је оставио као завет сликарима: ’Када бих се вратио животној снази, сликао бих онако како сликање пружа највише радости, по узору на старе мајсторе, по цену тога да не будем оригиналан; мислим на слике са значењем. Сада одлазећи поручујем свима који следе да наставе не бојећи се ризика. Сликање је облик молитве.’ Бићу срећна ако моје слике код посматрача пробуде осећај мира и наде, и подсете их на њихову сопствену снагу и повезаност са нечим већим од свакодневне стварности. Верујем да порука љубави и подршке може променити живот.“
Извор: Експрес.нет
