Једна од славних пјесама из превратничке збирке 87 песама (1952) Миодрага Павловића носи назив Реквијем. Већ њен уводних дистих: „Овога пута/ умро је неко близу“ – сигнализује да пјесник деструише један пјеснички жанр – молитву за вјечни покој: Requiem aeternam dona eis, Domine… Међутим, не у смислу подривања једне жанровске конвенције, пјесничке или религијске форме, већ у циљу разоткривања равнодушја, лажне емпатије, празне солидарности међу људима.
Није, дакле, ријеч о блискости, самилости, љубави или о саучешћу, већ о „близини“ смрти – о страху од сопствене смрти и смртности.
„Овога пута“ – није исто као оног пута када је стигла вијест о нечијој смрти тамо негдје у далеком свијету.
Овога пута „умро је неко близу“ – довољно близу да смрт престаје бити само вијест, информација. Реквијем „у сивом парку/ под затвореним небом“ упућује на неумитност не нечије већ смрти сваког човјека. Пјесник баш зато не именује, не конкретизује, него само констатује да је „неко“ умро, а једина емотивна индикација остварује се тиме што је неко умро „близу“, те се смрт може посвједочити и сопственим очима, али са свијешћу да близина и билскост нијесу једно и исто.
Према томе, пјесма Реквијем није молитва за мртве већ упитник за живе. „Жене су пошле за мртвим телом/ смрт је остала у празној соби/ и спустила зевесу“ – каже се у трећој строфи.
Је ли, према томе, смрт само представа, театар за живе? „Информација“ што остаје иза сцене; „у празној соби“, умјесто да остане празнина у души, оних што су кренули у спровод са једином жељом да се врате свом свакодневном животу, без свијести о смртној близини? Смисао ових питања пјесник регулише у централној строфи: „Осетите/ свет је постао лакши/ за један људски мозак“.
Обраћање живима овдје има вишеструко значење. С једне стране, самим поступком депатетизације оставарује се ефекат ироније и цинизма, јер смрт једног човјека своди се на пуко умањење свјетског терета. Пјесникова препорука могла би се разумјети као иронично питање: Зар не осјећате олакшање? Зар није „пријатна тишина после ручка“; „Зар ико остане веран/ ономе што изгуби“? – док се у стиховима „босоног дечак седи на капији/ и једе грожђе“, кроз наизглед њежну лирску слику, исказује суровост живота, будући да након смрти остаје само елементарна, да не кажем, банална потреба за уживањем у храни, тишини и равнодушности. Јер представа се наставља без обзира на све.
У финалним строфама пјесме мисаоност надраста иронију и цинизам, јер се исказује дубљи усуд људске егзистенције. Стих „не журите се са смрућу“ још има иронијске конотације, али завршни стих претпосљедње строфе „синови мисле на играчке“ поништава смисао туге за губитком и оних који су заиста ближњи. Туга није утјеха за смрт, јер тек она може да одводи у инфантилност и светогрђе, у нешто „смешно/ и погрдно“.
Како претходна тумачења једва да изалзе из домена хеуристичког читања, смисао ове пјесме морао би се тражити или у детаљима, или у контексту збирке којој припада, а што би, опет, морало да активира контекст кошмарне стварности након Другог свјетског рата, схваћене као стање историјске апокалипсе, што је, најзад, једна од основних тема Павловићевог грандиозног пјесничлког опуса.
Могло би се посегнути и за неким аналогијама. Примјера ради, мотив „затвореног неба“ налазимо и код Његоша, у спјеву Горски вијенац, који се, такође, може тумачити као рефлекс(ија) једне историјске апокалипсе, као реквијем након косовске трагедије. У Његошевој јеремијади: „Моје племе сном мртвијем спава,/ суза моја нема родитеља,/ нада мном је небо затворено,/ не прима ми плача ни молитве“ – мотив „затвореног неба“, као и код Павловића, можемо разумјети као трансцендентну тишину, божије ћутање због људских сагрјешења…
Милорад Дурутовић
