Разговарала: Јована Глигоријевић
Ближи се годишњица пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду. Општи осећај у друштву је да се време убрзало. Пре годину дана били смо слуђено друштво под притиском, а данас смо “побуњени грађани”. Неки међу нама, од угледних људи са импресивним каријерама постали су “вође обојене револуције” и као такви привођени.
Један од њих је професор Владан Ђокић, ректор Универзитета у Београду. Када је реч о томе које су то најбитније промене кроз које је друштво прошло, у разговору за “Време” каже да је најбитније то што се млади људи ангажују и имају став, а потом и то што је враћено поверење у академску заједницу: “Академска заједница је постала институција која има највећи рејтинг, у коју се највише верује. И оно што је можда најбитније – поред тога што су студенти анимирали грађанство, поред тога што су анимирали нас старије, успели су да анимирају и младе. Они су анимирали и млађе од себе, средњошколце, па и основце. И то је једна врста охрабрења да ћемо у будућности имати генерације које ће се бринути о нашем друштву и које ће на ангажован начин доприносити томе да наше друштво буде боље, демократичније и да имамо владавину права у правом смислу речи”.
“ВРЕМЕ”: Када вратимо филм уназад, мало смо заборавили како је Србија изгледала непосредно пред пад надстрешнице. Имали смо велике протесте због масовних убистава у “Рибникару”, Орашју и Дубони. Имали смо и антилитијумске протесте који су обележили цело лето 2024. Тако да део друштва није био апатичан, нешто се догађало, али као да је нешто фалило, неки кључни фактор да се заиста омасови грађанска побуна. Да ли је тај фактор био пад надстешнице као крунски доказ државне корупције и чињеница да су се подигли млади људи, студенти, или можда оба подједнако?
ВЛАДАН ЂОКИЋ: Па, рекао бих да су оба подједнако. С једне стране, долазило је до нагомилавања одређених ситуација које су се кроз претходне године дешавале, најпре ове које сте набројали, али и друге. Некако се акумулирао тај бес, срџба, револт грађана, али најпре младих.
Оно што је раније било, да кажем, дугорочно обесхрабрујуће јесте што се млади нису уопште активирали, нити су јавно износили своје ставове, нити су се изјашњавали поводом било ког од догађаја релевантних за наше друштво. А онда је још један у низу трагичних исхода прелио чашу помирљивости грађана. Значи, један догађај у низу догађаја који је евидентно показао шта се све у нашој средини дешава и шта су заправо разлози због којих се такве трагедије дешавају. Зато мислим да има и једног и другог: с једне стране, дуго смо имали помирљив, игнорантски став и затварање очију пред проблемима насиља, бахатости, ароганције, а са друге стране, ово што су студенти као једна млада генерација изнели на својим плећима, то је њихова дефиниција патриотизма које је многе пробудила у овој општој апатији. Да није било њих, не верујем да би се воља за променама активирала у оваквој мери и на овако истрајан начин.
Како сте се ви променили? Професор сте, ректор… Али сте данас човек који преживљава медијску хајку и прогон, говорите на протестима, позивани сте на разговоре у полицију…
Мислим да се нисам променио у домену онога чиме се бавим и шта је моја дужност као ректора Универзитета у Београду. Било који професор нашег универзитета да је на месту ректора у овом тренутку, мислим да би требало да се понаша на начин на који се ја понашам, односно да брани аутономију универзитета, стане у одбрану студената и подржава оно за шта се залажу нове генерације. Мислим да је то обавеза сваког ко је на челу институције која има традицију дужу од 200 година као најзначајнија културно образовна институција у нашој средини и у региону. Тако да мислим да је то нешто што се, како бих рекао, очекивало у овим околностима. Наравно, време је то које ће показати јесмо ли били достојни улоге и одговорности коју носи највише универзитетско звање.
Мислим да оно што радим, радим за сада само у оквирима онога што јесам, а то је професор и ректор Универзитета. И на овим скуповима за које сте поменули да сам говорио, обраћао сам се као ректор Универзитета, не као политичка личност. Пружање знања није једина надлежност високог образовања. Поред тога што студенте образујемо за одређене дисциплине, ми их и подстичемо да буду друштвено активни, да критички размишљају, да износе своје ставове везано за неке друштвене појаве. И то је, заправо, основна одлика и разлика високог у односну на ниже степене образовања. То људи који су против академске заједнице добро знају, али неће то да прихвате као чињенично стање и дужност високог образовања. А та дужност је да се код студената развија способност мишљења о питањима од јавног значаја – подразумева се својом главом – да износе своје ставове слободно, на пристојан начин, то све заједно значи – да академски делују.
Али због те своје улоге Универзитет је под нападом.
Па, ми имамо већ дуги низ година одређене претње према Универзитету. Те претње могу да се сврстају у неколико врста притисака. Један од механизама јесте свакако економски, односно финансијски. Ми већ неколико година као Универзитет у Београду имамо проблеме са финансирањем високог образовања. О томе смо обавештавали јавност, на то смо тражили одређене измене закона и упућивали одређене предлоге надлежним министарствима Владе Републике Србије. Нисмо добили конструктиван одговор. Друга врста притиска је медијски наратив који се прави у Универзитету како професори ништа не раде, како су организатори криминалних група, лажне вести о томе колико је студената уписано, лажне вести о томе где има слободних места…. Ја то не могу да разумем: да нека државна институција, неко министарство или неки званичник на тај начин покушава да омаловажи јавну високообразовну институцију, њене најистакнутије чланове и академску заједницу у целини. То је потпуно неприхватљиво опхођење носилаца власти према једном од носећих стубова сваког друштва које претендује да иде у корак са развијеним светом.
Како се носите са трећим видом притисака, тужбама, прекршајним и кривичним пријавама против декана, проректора, ректора?
То се такође дешава како би се вршио притисак на академску заједницу. Тако да је притисак константан и притисак је на више фронтова. Ми се, заправо, константно бранимо од неоснованих оптужби и улажемо напореда одржимо редовно функционисање Универзитета у ванредно тешким условима који су проузроковани од стране оних чија је обавеза да гарантују његов аутономан рад.
Јавност је заборавила да ови проблеми нису нови. Да ли можете да одредите тренутак кад је то почело и да ли је почело оног дана кад је Етичка комисија установила да је докторат Синише Малог плагијат?
Сигурно да и то има утицаја. Прошло је од тада неколико година, то је била 2019, али то вероватно има утицај на читав развој ситуације. Онда је дошла 2022. када су одређене буџетске инспекције из Министарства финансија проверавале пословање појединих високошколских установа и где су, на бази тога што поједини прописи и закон нису усклађени, проналазила одређене неправилности у раду и покушавала да казни те високошколске установе огромним новчаним глобама које те установе апсолутно не би могле да испоруче за неколико година. Тада је заправо почела тензија. У последњих пет, шест година стални су притисци на академску заједницу и академска заједница и универзитети су трн у оку овима који су на власти. То је заправо невероватно. Углавном су универзитети понос у другим државама, читавог друштва, читаве државе.
И у једном моменту дошло је до оних чувених преговора са премијером Мацутом…
На првом био сам само ја, али у већини тих сусрета су били и остали ректори државних универзитета. Како бих рекао, то нису преговори. То је заправо разговор на ком смо ми покушали да инсистирамо да се закон поштује по многим темама, пре свега везано за финансирање, за исплате материјалних трошкова, плата, за укидање уредбе, за почетак нове школске године, за све оно што је било проблематично у овом периоду.
Нисмо ми имали неки механизам у тим преговорима којим бисмо могли да утичемо на то како ће то финансирање бити регулисано. Све је у рукама државе и они су одуговлачили са разним одлукама, нису их доносили на време, кршен је закон у више наврата – када су смањене плате, када је донета уредба и како је, са којом сврхом и са каквим све последицама, примењена. Ми сад покушавамо да исправимо “криву Дрину” по многим питањима уместо да се бавимо просперитетом и актуелним питањима будућности Универзитета, како он треба у наредних пет година да функционише, како да се развија, како да се ангажују талентовани млади људи, како да се боље опреме факултети и институти…
Какав је њихов стил комуникације? Каква је атмосфера на тим састанцима?
Могу да кажем да са премијером може нормално да се разговара. Атмосфера је нормална, нема високих тонова ни непријатности. Он је члан наше академске заједнице, професор Медицинског факултета. Он разуме ситуацију, али има своју агенду која је у правцу онога што влада одлучи, односно – што неко наметне као владин став и он од тога не одступа. Значи, он се залаже за то да се настава реализује, да се вратимо на наставу и да се крене у наставни процес.
Ми идемо тамо на разговор са неком “агендом за преживљавање” – без неког развојног плана, говоримо о елементарним стварима. То није разговор који би требало да се води између премијера и ректора. Ми разговарамо, силом прилика, о томе да ли треба да се исплати плата професорима, да ли треба да се плате материјални трошкови, кад то, по закону, треба држава да уради. И ми се сад тамо натежемо ког датума ће бити уплаћена плата, ког датума ће бити уплаћени материјални трошкови… Дакле, на том нивоу разговарамо, то су теме премијера Републике Србије и ректора универзитета, прилично омаловажавајуће не само за нас као појединце већ и за институције које представљамо.
Студенти су пре овога описивани као отписана генерација, незаинтересована за политику, заинтересована да што пре заврши факултете, оде у иностранство. Да ли сте се ви изненадили?
Не могу да кажем да нисам био изненађен, мислим да су сви ипак били донекле изненађени. Дошли смо до тога да имамо сада један нови модел који су они брзо успоставили. Тај нови модел се огледа у систему њиховог организовања, моделима њихове комуникације, специфичном односу према ауторитетима, што је глобална специфичност њихове генерације, у систему комуникације у коме су, можда само за нас, некако херметичнији, учаурени. То је један нови момент, потпуно другачији од, рецимо, моје генерације или неких генерација ближих мени. И мислим да та велика подршка коју су задобили од професора и грађанства указује на то да су исправни у свом размишљању, наступу, функционисању. Без обзира на то колико можда нама, у неким тренуцима, неки њихови потези нису јасни или нам не одговарају или мислимо да нису у реду. Они постижу резултате. Анимирали су читаво друштво, људе не само у академским срединама, него и у мањим местима, у селима. Та свест о студентима се мења, постало је занимљиво и вредно бити студент.
Анимирали су млађе генерације, мислим да је то посебан успех. О томе се мало прича, али рецимо, неколико пута сам чуо децу када разговарају, па причају: “Кад порастем, бићу студент.” Ми старији смо прихватили тај њихов бунт, њихову иницијативу. Али ови млађи који сад долазе, они су их прихватили као узоре. То је знак да ће у будућности овде бити више оних који ће размишљати на прави начин, непоткупљиво, креативно, критички и конструктивно, одлучно и истрајно.
То нас доводи до питања студенске листе. Имамо од 22. новембра студенске блокаде са она четири захтева где они, чини ми се, заиста верују да институције ове земље могу да их испуне. Онда схватају да се то неће десити и одлучују се на захтев за изборима који износе у мају. Је ли то аутентична трансформација и убрзано политичко сазревање студентског покрета?
Они су чекали месецима да се захтеви испуне. Захтеви нису били политички, него утемељени на владавини права. И када нису добили одговор од оног од кога је требало да добију одговор, изашли су са политичким захтевом. Инсистирање на изборима је политички захтев. Да ли је то исправно или не? С једне стране, може да се каже да не би требало студенти да се баве политиком, али свака особа има право да се бави политиком, питањима управљања, друштвено релевантним темама, тако да ту нема ништа спорно. Мислим да је тај захтев оправдан кад иницијални захтеви нису испуњени. Оправдано је да сада постоји један захтев који би објединио то све. Студенти су рекли да кроз захтев за расписивање ванредних парламентарних избора желе промену која би требало да обезбеди да њихови иницијални захтеви буду испуњени. Наравно, у неком будућем времену, уколико дође до промене власти. Значи, они желе промену на демократски начин, а нема демократских начина без избора.
Оно што је за ту листу интересантно и што указује на то да студенти желе стварно да држава функционише како треба, а да нису заинтересовани за власт јесте чињеница да на тој листи неће бити ни једног студента. Значи, то је већ један великодушан потез, гест којим они показују шта желе. Не желе власт, желе да држава функционише. То је снажна порука.
Оградили су се од партија, значи и оних који су на власти и оних који су у опозицији. Желе да та њихова листа не буде партијска, желе да ту буду особе у које они имају поверење, да ће захтеве који се тичу владавине права, фер избора и сређивања медијског простора решити уколико дође до промене власти. Тако да мислим да један такав покрет има велику снагу. Оно што је специфично и што је непознаница јесте да таква ситуација још увек није виђена, ни овде код нас, ни шире. То је изазов.
Овде се сада формира једна група која није странка и која ће бити група грађана. То што се предузима још увек је све на плећима студената и то је тешко. Они се боре за свој свет, то је вредно поштовања и безусловне, професорске и родитељске подршке.
Колико је важно да ти људи, којима су студенти указали поверење, буду свесни да не смеју да прокоцкају то поверење и оволику жртву коју студенти подносе?
Они треба да буду продужена рука овога што су студенти замислили и за шта се већ залажу годину дана. Тако да ће то бити велика одговорност и претпостављам да због тога и дуго траје то њихово сачињавање листе, односно одабир одређених кандидата који би се на листи нашли. И то је 250 људи у које би требало имати поверење и који не би смели да то поверење изневере. Да, и оно што је такође добро јесте што заправо свака институција, високошколска, од свих ових државних факултета предлаже кандидате. Тако да ће то бити распоређено на читавој територији Србије.
Гојко Перовић – Косовски завет – посвећено Митрополиту Амфилохију
Како вам изгледа однос опозиције према студентској листи? Чули смо мишљења да смена власти не може да буде једина тема избора.
Претпостављам да свака опозициона партија има неки свој програм и размишља о томе како треба деловати у којој ситуацији. Колико ја разумем, неколико политичких странака и покрета подржава студентске захтеве и кажу да неће изаћи на изборе. Неке политичке странке ће изаћи. Вероватно ће се то процењивати до последњег тренутка, односно до тренутка када избори буду расписани, па ће онда они видети како и на који начин ће да реагују. Однос према студентској листи се мења, однос снага који је досад био више није исти јер се појављује један актер који се супротставља власти, који је јачи од садашњих опозиционих актера и то ствара неку врсту забринутости у делу опозиције.
Опозиција је препознала новог, јачег, њима непознатог играча од себе. Међутим, ми и дан–данас, кад нема блокада, кад нема неких много масовних уличних протеста имамо и даље озбиљне нападе. Да ли је јавност свесна колико су ови млади људи ставили главе у торбе и колико ризикују да до промене дође?
Па нисам сигуран да су све сфере друштва једнако спремне да помогну. Највећи терет поред студента су поднели људи који су просвети, не само у високом образовању, него и у средњем и основном образовању, то су заправо сфере које су поднеле највећи терет. То су људи који су били отпуштани, без примања, суспендовани, са кривичним пријавама или прекршајним пријавама итд. Спорадично су под притисцима и друге структуре, као што су, рецимо, у неким периодима били адвокати или пољопривредници, па и појединци који су подржавали студенте активно, док су остали делови друштва све то пасивно подржавали. Не може се очекивати од студента да они сами све изнесу. Значи, мора друштво да буде свесније о томе да сви који желе промене, да сви који на неки начин мисле да у овој земљи може да се живи боље, треба да помогну у томе. Помало као да сви чекају: сад ће први септембар, па ће стати просвета; сад ће први октобар, па ће студенти; сад ће први новембар, па ће годишњица пада надстрешнице и све се очекује од студента, од просвете, од ђака, од професора, од родитеља студената, од родитеља ђака…
Из свих сведочења оних који су били хапшени, који су били у притвору и малтретирани, види се да је употреба силе прекомерна и да су понижења прекомерна у тим и бројним другим ситуацијама и да чак и немамо потпуне информације шта се све дешава и шта се све дешавало нашим студентима, колегама, суграђанима.
Моје мишљење је да ће студентска листа имати све већу и већу подршку. Неки мисле да ће подршка да опадне с временом, ја мислим супротно. Све је веће незадовољство властима, и ако избори буду за годину дана, мислим да ће студенти имати још већу подршку него сада, без обзира шта се буде у међувремену дешавало.
Да ли онда то значи да смена власти, а то значи антикорупција и борба за владавину права, јесте тема првих наредних избора?
Па јесте, то су студенти и рекли и то је везано за њихове иницијалне захтеве. Значи, њихови иницијални захтеви су били везани за владавину права и борбу против корупције. И то је основа за будућност. Нас очекује један дуг период док дођемо до цивилизованог и демократског друштва. То неће доћи преко ноћи, много времена треба да се свест људи промени. Нису сви наши закони лоши. Опасно је то што представници власти крше своја овлашћења. Развој друштва, поверење у институције је дуг процес, али предуслов је – промена, она која је позитивна, суштинска и трајна.
Извор: Време
