Piše: Rejčel Nolan
Od 2010. do 2020. godine na ulice širom sveta izašlo je više ljudi nego u bilo kom drugom razdoblju zabeležene istorije. Počev od onoga što se obično naziva Arapskim prolećem, pa sve do protesta pokreta „Black Lives Matter“, koji su usledili nakon ubistva Džordža Flojda 2020. godine, te demonstracije – masovne, sinhrone i uporne – daleko su nadmašile ranije, kratkotrajnije talase globalnih protesta. U njima je učestvovalo više ljudi nego 2003. godine, kada se protestovalo protiv invazije na Irak, ili 1999, tokom antiglobalističkih demonstracija, ili 1968, kada se protestovalo protiv rata u Vijetnamu, za građanska prava i druge ciljeve. Naravno, demonstranata je bilo više i nego 1848. godine, tokom prvog modernog talasa ustanaka, poznatog kao Proleće naroda.
Tokom onoga što novinar Vinsent Bevins naziva „decenijom protesta“, povodi za nezadovoljstvo znatno su se razlikovali, ali su se svodili na nekoliko široko rasprostranjenih problema: nejednakost prihoda, zbog koje su čak i hrana i javni prevoz mnogima postali preskupi; korupciju i lično bogaćenje oligarha; prekoračenja ovlašćenja i policijsko nasilje. Relativno mali protesti često su prerastali u ogromne demonstracije nakon što bi televizijski snimci ili prenosi policijskih napada podstakli da na ulice izađu i ljudi koji inače ne učestvuju u protestnim šetnjama. Slike i video-snimci protesta i represije, praćeni još masovnijim demonstracijama, kružili su svetom posredstvom masovnih medija.
Usredsređujući se na razdoblje od 2010. do 2020. godine, Bevins izostavlja brojne masovne proteste koji su se dogodili tokom poslednjih šest godina. Ne piše o protestima povodom ubistva Džordža Flojda, niti o novijim antitrampovskim demonstracijama pod sloganom „No Kings“. Knjiga Budemo li goreli…: Decenija masovnih protesta i revolucije koja se nije dogodila (If We Burn: The Mass Protest Decade and the Missing Revolution) prvobitno je objavljena 2023. godine (prošle godine ponovo je izdata, s novim pogovorom), pa u njoj nema ni masovnih protesta protiv genocida u Gazi. Ali Bevins čitaoca vodi na mesta koja se ređe pojavljuju u međunarodnim vestima. Iako ukratko piše o protestnim pokretima u Grčkoj i Španiji, kao i o pokretu „Occupy Wall Street“, njegova knjiga zapravo govori o globalnom Jugu.
Bevins je o nekim od tih masovnih protesta izveštavao dok su se odvijali, naročito u Brazilu, i iz tog iskustva proizašlo je jedno izuzetno važno pitanje: zašto su ti, često ogromni protesti postigli tako malo, a ponekad čak doveli do rezultata suprotnih onima koje su demonstranti želeli?
Šta je ostalo kao trajno nasleđe protesta protiv autoritarnih vlasti Žaira Bolsonara u Brazilu, koji je izabran 2018. godine, i Abdela Fataha el Sisija u Egiptu, koji je 2013. izveo državni udar, a 2014. bio izabran za predsednika?
Imajući u vidu i novije proteste protiv korupcije ili genocida u Gazi, koji su uglavnom delovali uzaludno, vredi postaviti pitanje: da li su masovni protesti pod autoritarnim režimima – čak i kada demonstranti izlažu sebe ogromnim ličnim rizicima – delotvoran način da se društvo promeni? Ako nisu, šta bi moglo biti uspešnije?
U potrazi za odgovorom, Bevins primenjuje jednostavan, ali redak pristup: pita ljude koji su organizovali proteste ili u njima učestvovali u deset zemalja i područja – Brazilu, Čileu, Ukrajini, Egiptu, Tunisu, Bahreinu, Jemenu, Turskoj, Hongkongu i Južnoj Koreji – šta o svemu misle nekoliko godina kasnije. Izbegava tipično pitanje komentatora koji događaje posmatra iz udobnosti svoje fotelje: „Šta je pošlo naopako?“, i umesto toga postavlja drugačija pitanja o strategijama koje bi mogle dovesti do drugačijih rezultata.
Više od dve stotine intervjua koje je obavio tokom četiri godine otkrivaju kako aktivisti raspravljaju, ne slažu se, organizuju i planiraju (ili ne planiraju) proteste levičarskog usmerenja. Neki delovi knjige su površniji (Hongkong, Jemen), dok su drugi podrobniji i sadržajniji (Brazil, Čile, Turska), ali to se možda i moglo očekivati od knjige koja obuhvata gotovo čitav svet.
Metod Džakarta
Bevins je radio kao reporter Financial Times-a i Los Angeles Times-a u Sao Paulu, kao i za The Washington Post u Džakarti. (Broj jezika koje govori uobičajeniji je za evropske nego za severnoameričke dopisnike: portugalski, španski, indonežanski i „prilično dobar“ nemački.) Studirao je političku ekonomiju na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, a nakon diplomiranja 2007. otišao je u Venecuelu, gde je sticajem okolnosti započeo novinarsku karijeru.
Narednih godina živeo je na nekoliko mesta na kojima su aktivisti tragali za „revolucijom koja se nije dogodila“, u zemljama u kojima je Hladni rat bio veoma vruć, naročito Indoneziji. Pored reportaža, počeo je da piše i o istoriji nasilja koje su podržavale Sjedinjene Države, kao i o zloupotrebama vlasti širom sveta.
Njegovu prvu knjigu, The Jakarta Method („Metod Džakarta“, 2020), istoričari su prepoznali kao značajan doprinos proučavanju Hladnog rata. Od 1965. do 1966. godine indonežanske vlasti ubile su oko 500.000 komunista (prema nekim procenama, čak milion), uz ohrabrenje i vojnu pomoć Sjedinjenih Država, uništivši najveću komunističku partiju izvan Sovjetskog Saveza i Kine.
Naziv indonežanske prestonice postao je sinonim za otmice, mučenja i masovna ubistva levičara – metode koje su, kako Bevins pokazuje, kasnije primenjivane u kampanjama terora širom Latinske Amerike. „DŽAKARTA DOLAZI“, upozoravao je natpis ispisan sprejom na zidu u Santjagu, u Čileu, pre nego što je i ta zemlja potonula u nasilje tokom diktature Augusta Pinočea.
Nije teško zamisliti zašto je Bevins, nakon što je prikupio tako mračnu građu o tehnikama mučenja i masovnih ubistava koje su se širile globalnim Jugom, poželeo da napiše knjigu o strategijama masovnih protesta koje su se poslednjih godina širile istim tim područjima.
Ako se represija može kopirati, zašto ne bi mogao i otpor?
TikTok protest zapalio Milano: Dva dana nereda, pljački i sukoba sa policijom
Pokret za besplatan prevoz u Brazilu
Središnja priča o osujećenim protestima u ovoj knjizi odvija se u Brazilu. Sva ostala Bevinsova reporterska putovanja po svetu bila su pokušaj da bolje razume šta se dogodilo u Sao Paulu.
Godine 2013. brazilske vlasti povećale su cenu javnog prevoza za dvadeset centavosa (oko 7 evrocenti), što je u početku izazvalo prilično uobičajeno, ograničeno protivljenje. Kao i u mnogim zemljama s tradicijom protesta, postojalo je malo jezgro ljudi koji su bili spremni da izađu na ulice gotovo bilo kojim povodom: nešto studenata, nešto anarhista, nešto pankera. Ovoga puta organizovali su se u radikalniju grupu pod nazivom „Movimento Passe Livre“ (MPL), odnosno Pokret za besplatan prevoz.
Bevins je neke od njih lično poznavao i s umerenim interesovanjem pratio njihovu mobilizaciju protiv poskupljenja karata, kada se dogodilo nešto neočekivano. Protesti su počeli da rastu, sve više i više.
Još 13. juna nije smatrao da pokret zaslužuje pažnju međunarodnih medija, ali je ipak izašao da vidi šta se dešava. Istog dana policija je žestoko intervenisala. Iznenada su policajci krenuli prema njemu i grupi demonstranata i, bez ikakvog povoda, otvorili vatru: „Bez upozorenja, počeli su da pucaju pravo u masu – suzavac, šok-bombe, možda gumeni meci, u tom trenutku bilo je teško razaznati.“ Svi su se razbežali „kao preplašene male bubašvabe“.
Bevins kao da u neverici pita: „Koji se đavo ovde dešava?“
U zemljama sa snažnom kulturom protesta obično postoji prećutno prihvaćena koreografija demonstracija. Prvi sati namenjeni su deci i porodicama, koje se potom povlače kućama pre nego što stigne „crni blok“ – anarhisti koji se obično oblače u crno i pokrivaju lica – jer kasnije može doći do fizičkih sukoba. Ako policija prekrši ta nepisana pravila i primeni preteranu silu, ili to učini u pogrešnom trenutku, protesti se narednog dana često rasplamsavaju.
„Postoji više prilika da se povučete ako ne želite da ostanete kada stvari postanu grube, a često možete i da razumete zašto policija postupa onako kako postupa“, piše Bevins.
Ovoga puta, u Brazilu 2013. godine, policija je rasplamsala sukob prerano i bez ikakve provokacije.
Represija u drugim delovima grada bila je još žešća. Pored posla stranog dopisnika, Bevins je vodio blog na engleskom jeziku pri listu Folha de S.Paulo, vodećem brazilskom dnevniku. Jedna od njegovih koleginica, Đulijana Valone, vraćala se kući nakon što je fotografisala protest, kada je policija počela da nasumično napada okupljene. Jedan policajac podigao je oružje i ispalio gumeni metak pravo u njeno lice. Valone je pala na zemlju s jezivom povredom oka. Neko ju je fotografisao, a snimak je počeo munjevito da se širi internetom.
Takva policijska reakcija izazvala je ogroman talas saosećanja sa napadnutim demonstrantima.
Žoze Luiz Datena, senzacionalistički televizijski voditelj konzervativnih stavova, u svojoj emisiji uživo je izjavio: „Ja sam protiv nereda, ljudi“, a zatim pozvao gledaoce da glasaju o pitanju: „Da li podržavate ovakvu vrstu protesta?“ Više od hiljadu ljudi glasalo je potvrdno.
„Ja bih glasao protiv“, rekao je Datena. „Dobro, da li je moguće da smo pogrešno formulisali pitanje?“ Promenio ga je u: „Da li podržavate proteste praćene neredima?“ Hiljade ljudi ponovo su odgovorile potvrdno.
Bevins primećuje da je Datena onda „brzo promenio ploču“. Počeo je protest da naziva „izrazom demokratije“.
Protesti iz 2013. proširili su se po čitavom Brazilu i ubrzo se na ulicama našlo dva miliona ljudi.
Igor Vukadinović: Protesti protiv nezavisnosti Kosova 2008. godine
Levičarska internacionala
Demonstranti su bili aktivni i na internetu, razmenjujući iskustva, tehnike i poruke podrške s drugim pokretima širom sveta. Ubrzo nakon prvog policijskog napada, Bevins je na Tviteru objavio da su demonstranti u Sao Paulu, dok ih je policija zasipala suzavcem, uzvikivali: „Nema više ljubavi! Turska je stigla!“, aludirajući na tadašnje masovne proteste u Turskoj.
Te demonstracije izbile su nakon nasilnog rasturanja okupljenih ljudi u parku Gezi u Istanbulu, koji su se protivili izgradnji vojne kasarne na tom javnom prostoru.
Neko u Istanbulu video je Bevinsovu poruku i fotografisao osmoro mladih koji su držali zelene i žute papire, boje brazilske zastave, s velikom porukom na portugalskom, napisanom uz poneku pravopisnu grešku:
„CEO SVET JE SAO PAULO – OTPOR SVUDA – BRAZILE, ODUPRI SE! – TURSKA JE UZ TEBE!“
Kako su se protesti u Brazilu širili, postajali su sve manje usredsređeni na jedan cilj. Članovi MPL-a još odlučnije su isticali svoj krajnji zahtev, koji nije bio samo protivljenje poskupljenju karata, već uvođenje besplatnog javnog prevoza za sve. Na jednom popularnom transparentu pisalo je: „Não são só 20 centavos“ („Nije reč o dvadeset centavosa“).
Ali neki su protestovali i protiv policijske brutalnosti, drugi protiv korupcije. Jedni su zahtevali malo poznate pravne reforme, drugi veća javna izdvajanja za bolnice i škole. (U tome je bilo i izvesne protivrečnosti: Radnička partija Brazila je tokom svoje vladavine povećala javnu potrošnju.)
Grupa mišićavih muškaraca u dresovima brazilske fudbalske reprezentacije nije blagonaklono primila poruku nekolicine mladih pankera da nacionalističkim sloganima nije mesto na protestima. Mnogi članovi MPL-a bili su izviždani na demonstracijama koje su sami pokrenuli zato što su nosili crvenu boju, povezivanu s Radničkom partijom.
„Sem Partido!“ – „Bez stranaka!“ – uzvikivali su demonstranti.
Demonstracije u Brazilu i drugde imale su mnoge zajedničke osobine: bile su mrežno organizovane, horizontalne i „prefigurativne“.
Za one koji nisu upoznati s političkom praksom levičarskih protestnih pokreta, Bevins objašnjava šta to znači: pokreti nisu imali vođe, odluke su donošene konsenzusom na ponekad mučno dugim sastancima, a sami protesti predstavljali su pokušaj da se već u njihovom načinu organizovanja ostvare osobine društva koje su demonstranti želeli da stvore.
Uloga portparola smenjivala se među članovima kako bi se sprečilo da bilo koji pojedinac prisvoji moć grupe. Zbog toga je bilo teško precizno reći ko su demonstranti i šta zaista žele, a značajan deo knjige posvećen je načinu na koji mediji takvim haotičnim događajima često nameću pojednostavljena tumačenja.
Tim Džuda: Vučić ne može zaustaviti proteste, a ni oni njega, zato svi gledaju u izbore
Desničarska internacionala
Gradonačelnik Sao Paula na kraju je popustio pred zahtevom da se cena autobuske karte vrati na prethodni nivo, ali su do tada prvobitni demonstranti već shvatili da su ih protivnici nadmudrili.
Jedna desničarska grupa najavila je novi pokret sa zbunjujuće sličnim imenom – MBL, od „Movimento Brasil Livre“, odnosno Pokret za slobodan Brazil – zahtevajući smenu levičarske predsednice Dilme Rusef.
Desnica je iskoristila ogorčenje javnosti izazvano operacijom „Lava Jato“, opsežnom antikorupcijskom istragom, a neki njeni pripadnici pokrenuli su pravi lov na veštice protiv članova Radničke partije. Ta istraga na kraju je poslužila kao izgovor za opoziv Dilme Rusef i njenu zamenu desničarskim potpredsednikom Mišelom Temerom. Temer je potom preduzeo mere za ograničavanje javne potrošnje – upravo suprotno od onoga što su mnogi prvobitni demonstranti želeli.
Godine 2018. usledio je izbor Žaira Bolsonara, što je mnogima, a naročito onima koji su bili na ulicama, izgledalo ne samo kao preokret već kao izdaja.
Bolsonaro je uspeo da se predstavi kao čovek izvan političkog establišmenta, iako je godinama bio poslanik u Kongresu. (Kao što je, nažalost, često slučaj s antikorupcijskim kandidatima u Latinskoj Americi, i ovde je lopov vikao: „Drž’te lopova!“: Bolsonaro je 2024. optužen za pranje novca i pokušaj unošenja neprijavljenog poklona u dijamantima, koji je, navodno, dobio od saudijskih zvaničnika dok je bio predsednik.)
Nekadašnji demonstranti žalili su se što su pokret bez vođa, koji su sami stvorili, tako lako prisvojile reakcionarne snage.
Pošto se Bevinsova knjiga usredsređuje na levičarske demonstrante, malo govori o onima koji su ih politički nadmudrili. Ali pitanje ostaje: kada protesti dožive poraz, da li je to posledica nedostatka vođstva i strategije na levici ili dobro osmišljene strategije i tajnih izvora finansiranja na desnici?
Postoji nekoliko intrigantnih naznaka o umešanosti desničarskih tink-tenkova, koji su i sami međunarodno povezani – ali preko izvora finansiranja, a ne društvenih mreža.
Bevins pominje „Atlas Network“, međunarodnu desničarsku organizaciju sa sedištem u Vašingtonu, koja pruža obuku i dodeljuje sredstva libertarijanskim i konzervativnim grupama u inostranstvu. Jedan autor njenu strukturu naziva „neoliberalnom Kominternom“.
„Atlas Network“ finansirali su i takvi sumnjivi saveznici kao što su „ExxonMobil“ i fondacije porodice Koh.
Organizacije koje je podržavala „Atlas Network“ pomogle su da se brazilski protestni pokret iz 2013. najpre oslabi, a potom preuzme. Da li se isto dogodilo i drugim protestnim pokretima širom sveta?
Arapsko proleće
Kao studija slučaja, Brazil ima nekoliko neobičnih osobina: tokom protesta na vlasti je bila levičarska vlada, dok su se drugi protesti vodili protiv autoritarnih režima, poput onih u Turskoj ili Bahreinu.
Neobično je posmatrati Arapsko proleće uporedo s drugim, sasvim različitim pokretima, imajući u vidu koliko su im se ishodi razlikovali: lideri u Egiptu i Tunisu nasilno su svrgnuti, a ne smenjeni postupkom opoziva, dok su, kao u Turskoj, neki ostali na vlasti.
Ali Bevins pokazuje da su demonstranti u međusobno udaljenim zemljama preuzimali taktike jedni od drugih i da su sličnosti u razvoju događaja bile veće nego što bi se moglo očekivati.
Kada je, na vrhuncu protesta u parku Gezi, turska vlada konačno pozvala delegaciju na pregovore, u ime demonstranata, piše Bevins, „nije bilo jasno ko bi zapravo trebalo da na pregovore da ode“.
Ponekad je to imalo i prednosti. Asef Bajat, sociolog koji je opširno pisao o Arapskom proleću, primećuje da je, pošto različiti protesti nisu uvek imali jasno definisane ciljeve, ljudima izdaleka bilo lakše da ih podrže. Demonstranti nisu mogli odmah biti označeni kao socijalisti, islamisti ili neki drugi „-isti“, što bi moglo odbiti sunarodnike koji su razmišljali da im se pridruže ili ljude koji su ih podržavali iz drugih zemalja, kroz prizmu kulturnih i jezičkih razlika. Ali posledice su mogle biti razočaravajuće.
Bevins pokazuje da protesti nisu nužno propadali zato što nisu imali podršku javnosti, već, kao u Egiptu, zbog ponovnog uspostavljanja kontrole vojnog i bezbednosnog aparata.
Prema Bevinsu, Arapsko proleće bilo je dobro organizovano za brzu mobilizaciju, ali znatno slabije za pregovore o preuzimanju vlasti i izgradnju institucija sposobnih da se suprotstave ukorenjenim elitama.
Šta se to događa u Francuskoj: Nakupljeni bes srednjoškolaca i masovni protesti
Sudbina protesta
Pojedini autori, među njima i antropolog Dejvid Greber, koji je bio veoma aktivan u pokretu „Occupy Wall Street“, smatraju da protest ima vrednost bez obzira na svoj ishod.
Greber u jednom široko čitanom eseju ovako definiše prefigurativnu politiku:
„Direktna akcija je oblik otpora koji svojom strukturom treba da nagovesti istinski slobodno društvo kakvo želimo da stvorimo. Revolucionarno delovanje nije oblik samožrtvovanja, sumorna posvećenost spremnosti da se učini sve što je neophodno kako bi se u budućnosti stvorio svet slobode. To je prkosno insistiranje na tome da se već sada deluje kao da smo slobodni.“
Privlačnost, pa čak i uzbuđenje takvog pristupa očigledne su. Ali da li on deluje?
To pitanje provlači se kroz čitavu knjigu. Postoje li delotvorniji načini protestovanja? Može li levica da izbegne zamku autoritarnosti, a da se pritom ne izgubi u beskrajnim raspravama o pravilima i procedurama sopstvenog horizontalnog organizovanja?
Bevins navodi primer jednog skupa pokreta „Occupy Wall Street“ u Atlanti. Kada se među demonstrantima pojavio Džon Luis, legendarni borac za građanska prava i američki kongresmen, koji je, kako piše Bevins, „sopstvenim telom pomogao da se oblikuju savremeni oblici protestne borbe“, prisutni su glasali o tome da li mu treba dozvoliti da se obrati okupljenima.
Jedan student postdiplomskih studija, inače belac, usprotivio se tome uz obrazloženje da „nijedno ljudsko biće nije samo po sebi vrednije od bilo kog drugog“. Pošto su se sve odluke donosile konsenzusom, njegov prigovor bio je dovoljan da predlog bude odbačen. Tako Džon Luis nije dobio priliku da govori.
Višesatne rasprave o procedurama nesumnjivo su zamorne (i sama sam učestvovala u organizovanju sindikata postdiplomaca, tako da dobro znam o čemu govorim), ali i one imaju svoju vrednost. Jedan od razloga zbog kojih se ljudi priključuju masovnim pokretima jeste uverenje da se strukture ugnjetavanja zaista mogu srušiti ako dovoljno ljudi istovremeno udruži snage.
Mnogi demonstranti širom sveta govorili su Bevinsu o lepoti protestovanja tokom druge decenije XXI veka, o osećaju zajedništva, pa čak i uzvišenosti tih trenutaka. Bevins piše da je mnogima koji su protestovali na trgu Tahrir „život tamo delovao kao legenda, kao mit, kao da pripada nekom drugom svetu, nezaboravnom, a ipak toliko nestvarnom da je bilo teško poverovati da zaista postoji, svetu koji je bio potresno, nezamislivo lep“.
Najveća vrlina ove knjige jeste pitanje koje postavlja: šta bi trebalo raditi drugačije? Ali njena najveća slabost je odgovor koji na to pitanje nudi. Učesnici poraženih protestnih pokreta govore o onome zbog čega se kaju, ali imaju malo praktičnih predloga. Mnogi razmišljaju o putu kojim uglavnom nisu krenuli – uključivanju u institucionalnu politiku. Ako Bevins uopšte ima neku preporuku za demonstrante, onda je to da izaberu upravo taj put. „O pokretima koji ne umeju da govore u svoje ime govoriće drugi“, piše on.
Studentski pokret u Čileu
Čile je jedini primer koji Bevins navodi kako bi pokazao šta se može postići boljom organizacijom. Godine 2019. tu zemlju zahvatili su masovni protesti i talas nereda, predvođeni studentima, koji su dobili naziv estallido social („društvena eksplozija“). Neposredan povod bilo je poskupljenje karata za metro u Santjagu.
Novinari vodećih medija i u Brazilu i u Čileu bili su iznenađeni žestinom nezadovoljstva zbog naizgled neznatnih poskupljenja, što su demonstranti doživljavali kao još jedan dokaz koliko su ti novinari izgubili dodir sa stvarnošću. Zahtevi demonstranata ubrzo su se proširili i na donošenje novog čileanskog ustava, budući da je postojeći poticao iz vremena Pinočeove diktature i utvrđivao neoliberalna načela ekonomske i socijalne politike.
Iako je bio nadahnut Arapskim prolećem, čileanski studentski pokret imao je dublje korene, u velikim studentskim protestima započetim još 2011. godine. Za razliku od horizontalno organizovanih pokreta u drugim zemljama, ti protesti imali su čvrstu organizaciju i jasnu hijerarhiju.
Postojala je i jedna važna razlika: nakon što su organizovali masovne demonstracije, mnogi studentski lideri odlučili su da političku borbu nastave i u institucijama.
Na izborima 2013. godine neki od njih osvojili su poslaničke mandate kao nezavisni kandidati ili predstavnici Komunističke partije. Nekadašnji studenti, sada već diplomci, poručivali su da će „jednom nogom biti na ulici, a drugom u parlamentu“.
Bevins piše: „Ako ostavimo po strani mogućnost prave revolucije, sposobne da se odbrani od neizbežnog protivudara, teško je zamisliti bolji ishod od osvajanja vlasti i prihvatanja posla koji zatim sledi.“
Gabrijel Borić, jedan od vođa studentskih protesta 2011. godine, koji je dve godine kasnije kao nezavisni kandidat izabran u čileanski parlament, energično se zalagao za ustavnu reformu, jedan od glavnih zahteva demonstranata iz 2019. godine.
Ali Čile je u međuvremenu ponovo promenio politički kurs. Borić, koji je 2021. izabran za predsednika zemlje, a čiji je mandat istekao u martu 2026. godine, uspeo je da poveća minimalnu zaradu i skrati radnu nedelju sa 45 na 40 sati.
Ipak, ustav iz Pinočeovog doba i dalje je na snazi, a Borić i njegovi saveznici nisu uspeli da ispune predizborno obećanje, sažeto u jednom od najupečatljivijih slogana uličnih protesta: „Ako je Čile bio kolevka neoliberalizma, biće i njegov grob.“
Po isteku Borićevog mandata, vlast u Čileu preuzela je desnica. Jedanaestog marta ove godine na dužnost predsednika stupio je Hose Antonio Kast, pobednik izbora iz decembra 2025. godine, krajnje desničarski političar koji ne krije nostalgiju za Pinočeovom diktaturom. Tokom svoje prethodne, neuspešne predsedničke kandidature 2017. godine, Kast je izjavio: „Da je Pinoče živ, glasao bi za mene.“
Politički bumerang, dakle, može da se vrati i na izborima, a ne samo na ulici. U međuvremenu, Brazil je ponovo skrenuo ulevo: Luiz Inasio Lula da Silva vratio se na vlast pobedom na predsedničkim izborima 2022. godine, dok se njegov prethodnik Žair Bolsonaro sada nalazi u kućnom pritvoru. (Na predsedničkim izborima održanim u oktobru 2026. godine Lula je ponovo pobedio, ovoga puta Flavija Bolsonara, sina bivšeg predsednika, prim.)
Pobuna i posledice
U novom pogovoru knjizi Bevins ističe da se od druge decenije XXI veka malo šta promenilo. Glavna razlika, po njegovom mišljenju, jeste u tome što demonstranti više ne smatraju nužno da su horizontalno organizovanje i spontanost uličnih protesta vrednosti same po sebi.
Protesti, koje Bevins sada naziva „eksplozivnim mobilizacijama“, uz napomenu da je u prvobitnom izdanju knjige „odustao od pokušaja da smisli naziv za tu kombinaciju taktika“, i dalje se odvijaju na sličan način, ali pre svega iz „materijalnih“ razloga. Naime, posle slabljenja i urušavanja sindikata, masovne pokrete teško je organizovati na bilo koji drugi način. To znači da, iako po načinu delovanja mogu biti veoma slični, ovi pokreti zastupaju najrazličitije političke stavove, a ishodi njihovih protesta ostaju nepredvidivi. Bevins s odobravanjem citira knjigu Vladimira Iščenka Ka ponoru (Towards the Abyss) iz 2024. godine, posvećenu protestima na ukrajinskom Majdanu: „Težnje običnih učesnika pokreta loš su pokazatelj njegovih budućih posledica.“
Bevins kaže da je tokom protesta protiv izraelskog genocida u Gazi odbijao pozive da gostuje na CNN-u, jer se plašio da bi objašnjenje „zašto protesti ne uspevaju“ bilo svedeno na kratku izjavu za televizijske vesti.
Nedavno je za London Review of Books izveštavao s lica mesta o studentskim protestima u Srbiji. Kada je stigao u Beograd, neki od studenata s kojima je planirao da razgovara već su znali za njegovu najnoviju knjigu. „Ako ste vi ovde, to je već loš znak“, našalio se jedan od njih.
Bevins piše da ne može ponuditi konkretne smernice za budućnost: „Od 2019. do 2023. godine, 95 odsto vremena posvetio sam tome da proverim da li sam tačno utvrdio sve činjenice, a nimalo vremena osmišljavanju programa za trenutnu revoluciju u Prvom svetu.“
Pa ipak, njegova knjiga kao da potvrđuje da masovni protesti, čak i kada su dobro koordinisani i imaju relativno jasne ciljeve, jednostavno nisu delotvorni protiv vlasti koje su oligarhije oblikovale prema sopstvenim interesima. Sa usponom globalnih plutokratija, čak i u zemljama koje se predstavljaju kao demokratije, moguće je da je ovaj mehanizam demokratske kontrole vlasti naprosto prestao da funkcioniše.
U knjizi Pobuna. Štrajk. Pobuna: Novo doba ustanaka (Riot. Strike. Riot: The New Era of Uprisings, 2016), pesnik i politički teoretičar Džošua Klover nazvao je pobunu jedinim preostalim sredstvom onih koji se nalaze na samom dnu društvene lestvice: „Iznenadna provala očaja, krajnje osiromašenje, kriza koja zahvata neku zajednicu ili grad i traje nekoliko sati ili dana.“ Bevins, međutim, na osnovu onoga što je video u zemljama iz kojih je izveštavao, odbacuje ideju da su pobune neophodne za postizanje društvenih promena.
Takve pobune, piše on, verovatno ne bi bile naročito delotvorne u stvarnim uslovima globalnog Juga, gde je prisutno toliko stranih aktera da bi oni, privučeni mogućnošću lake zarade i pljačke, mogli veoma brzo da se uvuku i popune nastali prividni vakuum vlasti.
Ipak, Bevins gotovo da ne razmatra jedan drugi, delotvorniji oblik borbe, koji je u zemljama globalnog Juga mnogo češći nego u bogatim zemljama i koji neretko prati masovne proteste – generalni štrajk. Generalni štrajk možda sam po sebi ne može da donese dalekosežne društvene promene, ali bi, kao sredstvo za prekid funkcionisanja kapitalističkih mreža koje povezuju sve ove zemlje, mogao biti privlačan građanima koji osećaju da čak ni protesti na nivou čitave države više ne daju rezultate.
Trampova Amerika
Istorijski gledano, postavljanje pitanja šta bi demonstranti mogli da rade drugačije nosilo je mnogo veće rizike u delovima sveta o kojima Bevins piše nego u Sjedinjenim Državama. Ali to se možda menja. Jedan egipatski revolucionar mu je rekao:
„U Njujorku ili Parizu, ako organizujete horizontalni ustanak, bez vođa i jasne ideologije, pa on propadne, posle toga jednostavno napravite karijeru u medijima ili na univerzitetu. Ovde, u stvarnom svetu, ako revolucija propadne, svi vaši prijatelji završe u zatvoru ili pod zemljom.“
Čini se, međutim, da ta razlika nestaje, što su ubistva Rene Gud i Aleksa Pretija na užasan način pokazala.
Ali čak ni ta ubistva nisu pokolebala luteranke iz Minesote, koje su svojim terenskim vozilima pratile vozila američke Službe za imigraciju i carine (ICE), štitile komšije i beležile zloupotrebe, sve do postepenog, ali samo delimičnog povlačenja njenih pripadnika iz Minesote.
Nedavno mi je, tokom posete Dulutu, jedan stariji gospodin pokazao svoju crvenu pletenu kapu sa šiljatim vrhom.
Napravljene po uzoru na kape koje su Norvežani nosili u znak otpora nemačkoj okupaciji, a koje su nacisti na kraju zabranili, takve kape danas su postale simbol protesta u Minesoti. (U toj saveznoj državi živi brojna i ponosna zajednica Amerikanaca norveškog porekla).
Ipak, ni uporni demonstranti u Minesoti nisu uspeli da izdejstvuju bilo kakve promene na saveznom nivou. ICE i dalje krstari zemljom.
Izvor: The New York Review of Books
Prevod: RTS OKO
