Референдум, извор данашњих великих подјела
21. маја, 2022.
Бећковић: Кустурица је први написао књигу о Хандкеу и тиме спасао српску писменост
21. маја, 2022.
Прикажи све

О животу је ријеч, а то је готово цијела мисија Цркве и Христове жртве

 Дијалог, дакле, не постоји, а ућуткивање онога другога који има нешто да каже иде истом колотечином којом су управо жене ућуткиване у свакој прилици. Право на абортус је регулисано законом и око уписаног нема погађања. Ето, у то право није дирала ни она бивша влада оптужена за клерикализам, па извјесно није у моћи да дирне ни „свемоћни поп“ Гојко Перовић. Проблем, међутим, и није у повреди или одузимању права него у имању става, у насушној потреби да разговарамо као људи који су успут жене или мушкарци.

Горан Даниловић, (Фото: Вијести)

Ово нерадо пишем јер, свједоци сте, у Црној Гори не постоје услови за дијалог у вези са абортусом. Нерадо, али не због страха и осуде оних до чијег мишљења ми заиста није стало, него због опште, мучне „глувоће“ на ту тему која је наметнута и некако равна само оном некадашњем бахатом распињању сваке жене која је о томе макар и шапутала као о свом праву. Ријетке јавне расправе, попут оне од синоћ на јавном сервису, унапријед се, међутим, покушавају обесмислити увредљивим и калаштурским скандирањем или порицањем права да се о абортусу изјасни било ко нематеричан и нематричан. А матрица је јасна – наводни крик слободе вјешто упакован у право да одлучујемо о свом тијелу. Тако се од ћутања огромне већине и избјегавања „непрофитабилних“ тема, у галопу стигне до примитивне гласности и рике „удружења“, која предводе углавном политичке активисткиње. Оне, тако, абортус доживљавају као приватну и интимну ствар жене, а жену, ваљда, најусамљенијим бићем на планети земљи.

 Самодовољност жене или мушкарца у доношењу најтежих одлука је ововремено болесно отуђење, нека врста пројектованог шизоидног цијепања човјека као бића које има за циљ да истакне разлику између два пола до бесмисла како би је, одмах потом, у свакој другој ствари и твари потро до бљутавости. Имамо право, дато нам је по Божијим и савременим законима, да одлучујемо о свом тијелу. Овдје се, међутим, не ради само о свом него и о тијелу другога, не само о свом него и о фетусу, о животу човјека. Као и свако право и ово је ограничено једнаким правом другога.

Слобода мушкарца или жене да одлучују о себи није и не може бити незаинтересована за општу слободу. Зачеће није болест па да свака јединка понасобом има право да одлучи хоће ли да се лијечи или не. Чак ни у таквим стањима не постоји увијек право човјека да одлучи сам. Сувишно је, дакле, расправљати о томе је ли у питању лично право или није. Ништа што се тиче двоје људи, а на крају и трећих – цијелог здравственог система, није само и искључиво наша ствар. Лично право је, рецимо, мишљење, под условом да се гарантује то исто право сваком другом човјеку. Зачеће пак није мишљење него конкретно чињење, дакле, употреба слободе или онај њен крајњи облик злоупотребе.

 Црква није заједница пастува него слободних личности које промишљају живот, воле, мрзе, кају се и не кају, веселе се и тугују. То је заједница грешних у којој се бива добровољно и добровољно иступа. Ужасно је, дакле, што „активисткиње“ питање абортуса преносе на поље обрачуна са Црквом, и то православном, намјерно „заборављајући, да све три традиционалне конфесије имају врло сличан поглед и став о овој теми.

Потпуно је нормално да морална дилема, етичко питање суи генерис, буде дио црквеног бића – о животу је ријеч, а то је готово цијела мисија Цркве и Христове жртве. Покушај да се ућутка тај став је сатанистички, али и то право, односно, слобода су нам дати – човјек је слободан да бира и да одговара за избор. Агресивност, па скоро и врста крвожедности, према свештенику који је позван да саопшти став најсличнија је оном симболичном спаљивању књига које увијек претходи спаљивању људи.
Вулгарност аргументације препоручена је с неке адресе „активисткињама“ као оружје против јавног морала. „Даље руке од моје материце“, „не дирај моје јајнике“, „шта мислиш о контрацепцији попе“ или „абортирајмо светосавље да би се породила слобода“, вулгарне су мантре агоничне свијести у којој су природна и Божија различитост жене и мушкарца издигнута на ниво двију врста међу којима нема комуникације, али, ето, некако има зачећа, посебно нежељеног. Је ли упечатљива порука „даље руке од моје материце“ порука смисла и љубави, или је то порука априорног одбацивања сваког мушкарца који није гинеколог, наравно, у апостериорном кајању?

Беба у стомаку, (Фото: The independent)

 Дијалог, дакле, не постоји, а ућуткивање онога другога који има нешто да каже иде истом колотечином којом су управо жене ућуткиване у свакој прилици. Право на абортус је регулисано законом и око уписаног нема погађања. Ето, у то право није дирала ни она бивша влада оптужена за клерикализам, па извјесно није у моћи да дирне ни „свемоћни поп“ Гојко Перовић. Проблем, међутим, и није у повреди или одузимању права него у имању става, у насушној потреби да разговарамо као људи који су успут жене или мушкарци.

Не! Примитивизмом и наративним шоком, витлањем репродуктивним органима као мачугама, једно етичко и психосоматско питање прве врсте, просто се измјешта на прву линију фронта, тамо негдје око Мариупоља, гдје су сви зли с оне стране рове, а сви добри на овој страни. Један од најуспјешнијих америчких предсједника у другој половини XX вијека Роналд Реган својевремено је изјавио: „примјећујем да су сви који су за абортус рођени“! Рекло би се да се ту нема шта додати. Свакако „активисткиње“ би имале којечега приговорити али чему кад Реган није био поп? Аксиолошка димензија јајника или тестиса никада није била пресудна док политички активизам није зајахао на посебним правима мушкараца и жена. Проблем није ријешен већ су жене само добиле нове угњетаче – умјесто простих и простатичних мушкараца шикану и гоњење преузеле су групице „скојевки“ које у имању или немању материце виде кључну разлику и искључивост права. Сви живи и мртви људи и људићи овога свијета свједоци су, међутим, јединог заједничког завичаја од онда до данас – материце из које наш живот јесте. Зар је та чињеница небитна и зар није очигледан разлог да се морамо разумјети. Право на тај завичај је неотуђиво, а никад није уписано ни у једном Уставу. Неотуђиво је и поповима и скојевцима, свакоме живорођеном и мртворођенима. Зато је ненормално пријетити завичајношћу или инсистирати на посебности.
Даље руке од нашег завичаја.

Горан Даниловић

Извор: Фејсбук

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.