Čovek mračnog doba veruje da svet može biti samo onakav kakav ga on vidi, da se jednostavno mora živeti onako kako živi on. On je rob nužnosti i „realnosti“. Ipak, nisu svi ljudi koji žive u mračnom dobu ljudi mračnog doba
Mračno doba se odnosi na opadajuću, zalazeću fazu određenog istorijsko-civilizacijskog ili kosmičkog ciklusa.
Njegovu zemaljsku manifestaciju u najvećoj meri odlikuje prevlast materijalnih vrednosti i iz nje proizašao poremećaj ljudskih odnosa, koji postaju upotrebni.
Istina ljudima ne osvetljava put i oni sve manje i sve zamućenije vide jedni druge. Zato je to doba mračno.
I u mračnom dobu postoji kultura i ono ima svoju kulturu. Ona je usmerena ka merljivim, uglavnom komercijalnim ishodima i direktnoj podršci potrebama centara moći, artikulišući njihove ideološke i propagandne poruke. Ne podržava se kultura usmerena na duhovni razvoj čoveka i društva.
U mračnom dobu može postojati i kultura koja nije kultura mračnog doba. Ona koja podstiče povezanost čoveka sa duhovnim svetom i zajedništvo i solidarnost među ljudima. Ali ona je podzemna i prinuđena da se bori. Ipak, ona postoji i njeni protagonisti pre imaju lik heroja nego mudraca.
Kada neko doba odredimo kao mračno, podrazumevamo da je nekada postojalo svetlo doba. Ipak, to nije izvesno, jer određeno doba nije nazvano mračnim u istorijskoj nego u utopijskoj ili eshatološkoj perspektivi – u odnosu prema potencijalnom ili eshatološkom stanju sveta. U tom smislu, mračno doba može biti ime za svet u stanju palosti. Ako svetlo doba ne postoji u vremenu, postoji svetlost, i njeni nosioci se ljudi od duha, koji ohrabruju čoveka da održava vezu sa smislom i oblikuje se u skladu sa njim, i društvo u tome da postane zajednica saradnje i solidarnosti, odnosno ljubavi.
Ako je u mračnom dobu kultura koja nije kultura tog doba podzemna, ona je to u socijalnom i institucionalnom smislu, Kao prostor duha, ona je svetlosna i „nadzemna“, ona se prema svetu odnosi kao Berđajevljeva „izvrnuta rukavica“, otkrivajući njegove vrednosti i hijerarhije kao u osnovi inverzne. Ljudi mračnog doba se plaše svetlosne kulture i iako je progone ili ignorišu, podsvesno osećaju da su ugroženi zapravo oni.
Čovek mračnog doba veruje da svet može biti samo onakav kakav ga on vidi, da se jednostavno mora živeti onako kako živi on. On je rob nužnosti i „realnosti“. Ipak, nisu svi ljudi koji žive u mračnom dobu ljudi mračnog doba.
I u mračnom dobu koristi se svetlosna simbolika. Ali ona slavi ovozemaljsku vlast, ekonomsku moć i upotrebno znanje. Ona fascinira, zavodi i preti, a ne ispunjava, ne nadahnjuje i ne teši.
Hajner Miler piše da „kultura nastaje isključivo iz gubitka i iz poraza. Tako se stvara kultura. Pobednici nikad nisu stvarali kulturu.“. Ovo je šansa za kulturu, koja je poražena u mračnom dobu. Kulturu koja je stvaralaštvo i život, a ne samo maska i kopija, jer ovoj drugoj je u mračnim vremenima sasvim dobro.
Mračno doba je ono u kom se nema kud pobeći. Jer je sve tu i sve je isto. Zato se može jedino sakriti ili se boriti. Gospodari mračnog doba zato žele kontrolom da onemoguće skrivanje, a manipulacijom i obmanom obesmisle borbu.
Hana Arent je pisala o mračnim vremenima. Mračna vremena i mračno doba nisu isto. Mračna vremena su periodi velikih kriza, posle kojih se stvari mogu vratiti u relativnu ravnotežu, do tada uobičajen poredak i tok. Mračno doba je kraj jednog ciklusa, sumrak jednog sveta, možda ime za palost samu, i izlazak iz njega može biti samo temeljan, sveobuhvatan, preobražavajući. Izlaskom iz mračnih vremena svet u osnovi ostaje isti, izlaskom iz mračnog doba on se menja – to više ne može biti isti svet.
Izlazak iz mračnog doba moguć je samo kao izlazak iz Egipta, ono „posredje tebe, Egipte“. Pravi izlazak iz mračnog doba je izlazak iz cikličnosti, ili nije izlazak uopšte, već samo nova faza palosti, novi stepenik u padu, kako god nam u tom trenutku izgledao. Nisu sva vrata na kojima je neko napisao „egzit“, ona prava. Postoje mnoge obmane u ovom svetu, a najgore su one koje nude lažne izlaze.
U mračnom dobu nije podržana ideja o jedinstvu i celovitosti znanja, odnosno jedinstvu između nauke, filosofije, umetnosti i religije. Ipak postoji žeđ za iskustvom jedinstva i celovitosti i ona se najčešće ispoljava kroz magijsko i okultno.
U mračnom dobu nauka postaje dogmatična, filosofija relativistička, umetnost dekorativna ili celebralna, religija formalistička i sentimentalna. Radi se zapravo o neosvešćenom uverenju da je čulima moguće dosegnuti jedinstvo i celovitost sveta. Okultno i magijsko su samo prividan pokušaj prevazilaženja čulnog iskustva, a zapravo predstavljaju njegovu hipertrofiju.
Odlomak iz rukopisa
Vladimir Kolarić
Izvor: Rečnik mračnog doba/Stella polare
