Друга сезона серије “Мрачни вјетрови” (Dark Winds), базирана на франшизи романа “Липхорн и Чи” америчког писца Тонија Хилермена, имала је далеко лагоднију позицију од прве сезоне, која је на мале екране стигла прошле године, пошто је дошла на већ уходан и препознатљив терен, уз јаку наклоност критике и солидну подршку публике.
С друге стране, ауторска екипа имала је пред собом и далеко већи изазов, да надмаши или остане на креативном нивоу прве сезоне, која је са својих шест епизода била једно од најпријатнијих изненађења ТВ продукције у посљедње вријеме, а добра вијест је да су свој задатак обавили преко свих очекивања. Пројекат иза којег стоје сценариста Грем Роланд, глумац Зах Мекларон, великан Роберт Редфорд и писац Џорџ Р. Р. Мартин искористио је предности остварене првом сезоном уз побољшање ријетких слабости. Прича о два детектива индијанске полиције, Џоу Липхорну (Мекларон) и Џимију Чију (Кјова Гордон), који штите закон у резервату племена Навахо током седамдесетих година, била је занимљива, интелигентна, напета и визуелно прелијепо реализована крими-серија, уз наглашенији елемент коришћења културе и митологије Навахо народа у другом плану.
То је било занимљиво освјежење за сам жанр, али донекле је то комплексно упознавање приче, ликова и њихове културне позадине на неколико нивоа успоравало ритам централне крими-приче, док је у другој сезони проблем елегантно ријешен. Наиме, позадинска прича и кључни ликови су познати, тако да остаје да се исприча “тврдо кувана” полицијска прича о истрази серије убистава која потреса резерват, али иза које се крије далеко мрачнија прича о похлепи бијелаца и њиховим плановима да се домогну богатства сакривеног у индијанској земљи. Потрага за убицом Колтоном Волфом (Николас Логан) коју спроводе Џо и Џим уз помоћ колегинице Мануелите (Џесика Матен) и Гордона Сенуа (А. Мартинез), шерифа округа Валенсије, постаће на крају начин којим ће два индијанска полицајца не само залијечити ране из прошлости већ и спасти резерват који зависи од њих.
Избјегавајући играње на јефтину патетику или јалову коректност која се данас намеће уз овакву ангажовану позадину приче, Роланд је мајсторски креирао крими-причу о правди, закону и његовим границама, а која не да дјелује упечатљиво у епохи седамдесетих у којој се одвија већ се без проблема уклапа у жанровске стандарде специфичног окружења у којем пратимо рад два човјека од закона.
Ауторски тим балансира елементима тврдо куваног кримића, натуралистичке драме и ревизионистичког вестерна, спајајући их у крајњем збиру у више него функционалну цјелину. Потпуно индијанска глумачка екипа и сценариста, који зна шта треба да ради са предлошком, дала је аутентичност затвореној заједници Навахо резервата, разапетој између митске прошлости и сурове стварности Америке седамдесетих.
С друге стране, серија наставља модел прве сезоне о детективској истрази која представља болно враћање главних јунака на трауме из прошлости, али показује и њихову снагу да наставе живот даље.
“Мрачни вјетрови” су серијал свјестан свог окружења, али не робују идентитету “воук” културе, већ су кључни ликови стварни људи од крви и меса, Индијанци који траже начин да спроводе бјелачки закон, добро свјесни гдје живе, али хоће и да добију и правду на индијански начин када тај исти закон закаже. Резултат овог огољенијег приступа јесте да се епизоде нижу у вртоглавом темпу, уз врхунску монтажу и камеру, која максимално користи сурове пејзаже резервата Наваха како би нагласила поменуту мрачнију атмосферу из наслова серије.
У сличном тону и ветеран Зах Мекларон мајсторски продубљује улогу поручника Липхорна, дајући колегама њихових пет минута славе, али свјестан да је он главни мотор приче и да од њега зависи како она вози од почетка до краја, а остатак екипе помаже кад треба да мијењају темпо.
Посвећеност и разумијевање трилерског, драмског и друштвено ангажованог материјала из прве сезоне појачани су наглашеним жанровским елементима полицијског кримића и осветничког филма, чиме је сачуван изворни дух серијала, али појачан је и интензитет перцепције код публике. Тим приступом направљен је важан креативни корак даље и заслужена је трећа сезона, док награде и рекорди гледаности остају онима који играју по правилима индустрије, за разлику од традиционалног приступа “Мрачних вјетрова” у којем су важни само прича, ликови и атмосфера.
Извор: Бранислав Предојевић/glassrpske.com
